0
0
Marković objašnjava da povremeni problem sa snadbevanjem vode ima u proseku 1,5 miliona građana Srbije
„Imamo zvanične informacije Agencije za zaštitu životne sredine koje kažu da milion građana Srbije nema pristup pijaćoj vodi, a podaci UN kažu da 1,5 miliona građana Srbije povremeno nema pristup pijaćoj vodi. Mi se bavimo restrikcijama koje su sa jedne stane posledica suša ali i infrastrukture koja je zastarela. Pravo na vodu je ljudsko, osnovno pravo. Vi ne možete jedan dan bez nje, posebno na visokim temperaturama“, navela je Marković.
Govoreći o rešenjima koja se sada mogu primeniti, ona ocenjuje da su neka od njih kratkoročna, a negde već i prevaziđena.
„Na Rzavu je primenjeno rešenje koje ima svoje rizike i ekološke probleme. Zašto nam je to potrebno ako znamo koliki su nam gubici na mreži? Prosek gubitaka u Austriji je 15 odsto, dok je u Srbiji oko 43 odsto. U Priboju je 80 odsto vode koja se proizvede, a ne dođe do ljudi. To su stvari o kojima treba da razmišljamo mnogo pre nego što razmišljamo o nekim ogromnim radovima“, navela je Marković.
Ona ocenjuje da razlog otežanog vodosnabdevanja nije ogromna potrošnja građana, već sistem koji je dotrajao.
„Nije pitanje životnog stila, već sistema, a taj problem je zanemarivan jer nije toliko vidljiv. Sada se bavimo time kada imamo ozbiljan problem, ali to mora preventivno da se rešava da bismo imali makar smanjenje gubitaka“, navodi Marković.
„Nema govora o nekoj vrsti neracionalne potrošnje“
Ona dodaje da je nelogično zahtevati od građana da ograniče korišćenje vode, ako im ona prethodno nije ni obezbeđena.
„To je demagogija. Ne radi se na mreži, nego se govori o tome da građani treba da štede. Ne možete da potrošite toliko vode u urbanim sredinama, nema govora o toj vrsti neracionalne potrošnje. Mere štednje možemo da sprovodimo tek kada uradimo nešto da ljudi imaju vodu. Imamo mnogo mesta koja su blizu Beograda, a ne mogu da se snabdeju vodom, pa očekujemo od ljudi da reše problem sami, da odu na selo i kopaju bunare, objasnila je ona.
Na pitanje da li postoje rešenja iz Evrope koja bi mogla da se primene, Marković kaže da se evropske zemlje uglavnom orijentišu na podzemne vode i različite metode prečišćavanja.
„Nas plaši tendencija u kojoj se najavljuje privatizacija javnih usluga. Taj sistem zahteva institucije i ne možemo ga prepustiti privatnicima“, objasnila je ona.
