Istorijat rudarstava Istočne srbije

0 0
Read Time:3 Minute, 39 Second

Deo deveti

Bezimeno društvo se najduže zadržalo u Majdanpeku i najviše je od njega imalo vajde. Uočivši da je osnovni problem skup transport rude do Dunava, Društvo je odmah podiglo vazdušnu zeleznicu koja je, zbog povoljne konfiguracije terena, radila po sistemu „pune korpe vuku prazne“. Društvo je preživelo dva svetska rata, ali ne i nacionalizaciju 1946.

f_zicara.jpg

Na slici: Vazdušna železnica (popularna „žičara“), u delu koji je vodio kroz Majdanpek bila je zaštićena posebnom mrežom (detalj na fotografiji). Podinguta je oko 1908. godine, u ukupnoj dužini od 16.658 metara. Od Štaciona u Majdanpeku, sa nadmorske visine od oko 350 m, vodila je preko prevoja Kapetanske (770 m) i spuštala se dugom kosom do pristaništa u Donjem Milanovcu, na 60 m nadmorske visine. Imala je 270 korpi kojima se prevozilo oko 30 tona pirita na sat; pored rude, prevozila se u oba pravca pošta, hrana i druga potrebna roba, ali išao je i poneki hrabar čovek! Nekoliko njih je tu odvažnost platilo glavom.

Gotovo od prvog dana obnove, polovinom 19. veka, stanovništvo Majdanpeka je odražavalo etničku strukturu gotovo čitave Evrope. Ipak, u pogledu brojnosti prevladali su Rumuni (tzv. Bufani iz banatskih rudnika), koji su ubrzo nametnuli toj šarolikoj masi svoj jezik kao govorni. Ovaj proces je bio olakšan i činjenicom da su sva okolna mesta nastanjena takođe rumunskim zivljem – Vlasima. Bilo je i različitih veroispovesti (od katolicizma, preko islama do judaizma), pa je crkva imala pune ruke posla, naročito prilikom sklapanja mešovitih brakova. A oni su već u drugoj generaciji postali uobičajeni, jer se više nije gledalo ko je šta po veri i naciji, već kakav je ko majstor, i kakva su mu primanja. Diskretan zadatak koji je majdanpečka crkva imala još od počekta rada, da podizanjem ugleda pravoslavlja privuče inoverce k sebi ne bi li ih i tim motivisala da se trajno nasele u Srbiji, ostvarivan je pre svega posebnom pažnjom koja se poklanjala izboru sveštenika koji su ovde postavljani na službu. Svi su, pored drugih nespornih kvaliteta, morali da budu proverene poliglote!
Istini za volju, niti je crkva činila versku propagandu na osobito nametljiv način, niti su pak sami rudari smatrali velikim problemom prelazak iz jedne vere u drugu, pogotovu kad bi se odlučili da trajno ostanu u Srbiji. Prvi svetski rat, u kome su mnogi majdanpečani u srpskim uniformama imali na nišanu sunarodnike svojih predaka, učinio je da se proces srbizacije konačno završi. Između dva rata najveći deo potomaka deseljenika iz druge polovine 19. veka, upisivan je u crkvene knjige kao Srbin pravoslavac. Usput su im sveštenici posrbljavali i prezimena, ali su mnoga ipak preživela i ostala u izvornom obliku sačuvana do danas: Cepenjor, Bilav, Vlku, Vagner …

f_jakov.jpg
Na slici: Sveštenik Jakov Vukotić, Crnogorac rodom iz Čeva, ušao je i u literaturu kao zaslužni poslenik na polju „prosvećivanja i nacionaliziranja“ verski i nacionalno šarolikog majdanpečkog stanovništva. U Majdanpeku je služio od 23. marta 1901. do avgusta 1916. kada ga bugarski okupatori, koje je odbio da služi, isprebijanog i izmučenog odvode u zarobljeništvo. Umro je, nepokoren, 4. maja 1918. godine u bugarskom mestu Šumensko.

Od samog početka, 1849. godine, rad u rudniku bio je izuzetno težak i slabo plaćen, ali tek posle pola veka radnici počinju da se udružuju u sindikate i da tako udruženi vode borbu za bolje i podnošljivije uslove. Kako je izgledao rad u rudniku kad ga je preuzelo Bezimeno društvo, svedoči članak u „Radničkim novinama“ od 31. jula 1907. godine: „Radno vreme traje od zore do mrklog mraka. Od januara do konca marta počinje se rad u 5 sati ujutro pa traje do 1/2 7 uveče, na 1 1/2 sat odmora. Neprekidno se, dakle, vreme rada 11 1/2 sati. Ostalih meseci ne samo što se početak i svršetak rada pomera, već se i vreme rada penje na 15 1/2 časova, tako da je prosečno radno vreme, bez odmora preko godine 12 1/2 sati.“ Realnu nadnicu je smanjivao takozvani „truk sistem“ snabdevanja, koji je primoravao rudare da svoju zaradu troše u radničkoj kantini, koju su drzali „prijatelji“ ljudi iz vrha preduzeća, i u kojoj je sve bilo mnogo skuplje nego u okolnim mestima. Posebno opterećenje za rudare bila je obaveza da svojim teško zarađenim novcem moraju da plaćaju materijal koji su trošili tokom rada (olaj za osvetljavanje, barut, kapisle i dr), a taj materijal se kupovao isključivo u rudničkom magacinu, gde je bio tri put skuplji nego u slobodnoj prodaji!

Izvor: Muzej Majdanpek

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Share Button

Pogledajte još Više od autora

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.