Bez posla 220 radnika
0
0
Agonija „Borprevoza“ okončana stečajem
BOR – Dugogodišnja agonija JP „Borprevoz“ juče je dobila svoj epilog. U prljavoj garaži ove nekada ugledne borske prevozničke firme, u kojoj se nalaze autobusi koji ne vrede ni pet para, predstavnici Agencije za privatizaciju i Trgovinskog suda u Zaječaru saopštili su radnicima da je od ponedeljka u ovom preduzeću uveden stečaj. Otkaz je dobilo 220 radnika i oni su upućeni u Zavod za tržište rada.
Autor: Saša Trifunović | 18.08.2007, BLIC ONLINE
Za stečajnog upravnika postavljen je Radoslav Mitrović, koji je vodio stečaj u mnogim firmama u istočnoj Srbiji, a bio je i v.d. direktora borske radio-televizije (ŠRIF).
On je radnicima rekao da će sva imovina „Borprevoza“ poslužiti za namirenje poverilaca, među kojima je najveći država, na ime neuplaćenih poreza i doprinosa. Na sednici SO Bor čulo se da gubici preduzeće premašuje 200 miliona dinara.
Da situacija u „Borprevozu“ sluti na stečaj moglo se zaključiti u poslednja tri meseca, kada su zbog neplaćenih dugova poslovne zgrade ostale bez telefonskih veza i struje. Jedan od vozača navodi da „Borprevoz“ ima svega tri, koliko-toliko ispravna autobusa, da zbog ogromnih dugovanja nisu mogli biti nabavljeni ni rezervni delovi ni nafta. Isključena struja je i u zgradi Autobuske stanice, a plate nisu isplaćene 13 meseci. U poslednja tri meseca „Borprevozu“ su oduzete sve linije i date drugim prevoznicima, i autobusi praktično nisu ni izlazili iz garaža.
Miloje Ristić i njegova supruga zajedno su radili u „Borprevozu“. Miloje je bio vozač, a danas je ostao na ulici. Ima dve ćerke i ne zna kako će sastaviti kraj s krajem.
– U Boru ima mnogo privatnika, ali je sada oko stotinu vozača na berzi rada koja je i bez nas prepuna ljudi koji čekaju zaposlenje. Nekako smo se prehranjivali baveći se poljoprivredom, ali se time nisu mogle podmiriti sve obaveze. Računi za stan i struju se gomilaju, i ne vidim način kako da preživimo – kaže ovaj vozač.
Bez ikakvih primanja ostao je i Ljubinko Kračunović. I on je otišao na Zavod za tržište rada i pridružio svojoj supruzi, koja kao rudarski tehničar 15 godina uzalud čeka posao. Imaju četvoro dece, troje su školarci.
– Nekako smo se snalazili, čuvali smo piliće. Ali deca polaze u školu, potrebno je kupiti odeću, obuću, knjige. Uzeću korpu, ući u prodavnicu, uzeti ono što mi je najbitnije i ostaviću ličnu kartu, u drugoj pasoš. U godinama sam, i ko će mene da zaposli – sleže ramenima Krajčunković.
