0
0
DEO DESETI
I pored ovakvog, ropskog stanja, određeni oblici otpora javljaju se tek 1907. godine, tačnije 4. jula 1907. kada je počeo prvi generalni štrajk rudara Majdanpeka, organizovanih u Sindikat. Ceo period „vladavine“ Bezimenog društva posle toga biće obeležen upornim nastojanjem rudara da se izbore za svoja prava, ali s promenjljivim uspehom. U toj neravnopravnoj borbi najčešće su stradali sindikalni prvaci.
I uslovi stanovanja u Majdanpeku su bili loši. Bolje stanove zauzeli su predstavnici kompanije i službenici uprave, a većina rudara je stanovala u potleušama, koje su imale po dve prostorije sa zemljanim podom. U jednoj sobi se i kuvalo, i sušilo uvek mokro ruarsko odelo, i spavalo na jednom zajedničkom krevetu sklepanom od dasaka.
Na slici: rudarski stanovi u glavnoj i jedinoj ulici staroga Majdanpeka, koja se zvala Veliki sokak. Ove rudarske kuće bile su podignute u vreme obnove, polovinom 19. veka, i služile su generacijama rudara više od sto godina.
Početkom XX veka, bez dovoljno svojih budžetskih sredstava, a poučena lošim iskustvom sa Majdanpekom, Srbija prepušta rad na podizanju crne metalurgije austrougarskom kapitalu (firmi STEG), izdavanjem koncesija na bogata rudišta u istočnoj Srbiji. Tako je 20. februara 1913. godine STEG, uz potporu domaćeg kapitala, osnovao Srpsko akcionarsko rudarsko topioničko industrijsko društvo (SARTID). Povoljna klima koja je nastala sprovođenjem nove industrijske politike M. Stojadinovića, sa naglašenom primenom protekcionističkih mera, navela je SARTID 1937. godine da se odluči na podizanje novih industrijskih postrojenja, među kojima se našla i topionica gvožđa u Majdanpeku.
SARTID je topionicu u Majdanpeku, prema istraživanju mr Jovana Stojkovića, podigao uz tehničku saradnju belgijskog Bezimenog društva. Projekat je uradio inženjer Valenta sa saradnicima, a gradnja je počela s proleća 1937. Glavni objekat topionice bila je visoka peć s planiranim kapacitetom od 35-40 tona, mada je stvarno topila 20-25 t.
Proizvodnja je počela već krajem 1937. godine. Visoka peć topila je gvozdenu rudu na vatri dobijenoj sagorevanjem ćumura. Ona je najviše topila rudu limonit i tako proizvodila limonitsko gvožđe, koje često nije bilo dobrog kvaliteta jer je sadržavala štetni sumpor više nego što je bilo potrebno, i zato je gvožđe bilo krto. SARTID-ova topionica gvožđa u Majdanpeku radila je s promenljivim uspehom sve do 1950.
Na slici: SARTID-ova topionica gvožđa u Majdanpeku, na snimku nastalom neposredno pred Drugi svetski rat. Kao i mnogi drugi objekti, i ona je srušena prilikom izgradnje novog Rudnika bakra Majdanpek.
Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, bilo je – prema M. Stankoviću – dovoljno da se dva nemačka vojnika sa jednim natporučnikom, dovezu na zeleno-žutom motoru marke „cindap“ u Majdanpek, i da 14. aprila 1941. godine prime predaju 8. i 26. puka kraljevske vojske. Ta dva puka brojala su preko 3.000 naoružanih vojnika! Majdanpek je bio u svojevrsnom „mrtvom uglu“ između Zaječara i Požarevca, najbližih mesta u kojima su bili centri rada KPJ oko koje će se, u vreme okupacije, razviti pokret otpora. Zbog toga ovde partijski rad počinje tek u leto 1940. godine, i to dolaskom Velimira Markićevića za službenika Nabavljačko-potrošačke zadruge. Faktički, nemačku okupaciju Majdanpek dočekuje samo sa dva člana Komunističke partije – Markićevićem i Stankom Živkovićem Francuzom, metalskim radnikom, zaposlenim u topionici; Stanko je jedno vreme boravio u Francuskoj gde je postao član Partije (otud nadimak). Oko ove dvojice razviće se pokret otpora, koji će u početku delovati zajedno sa četnicima Leonide Plješkovića. Njih djica, medjutim, nisu dočekali oslobodjenje.
Tokom okupacije, na čelu rudnika bio je inž. Ufnalevski, Poljak po narodnosti. Njegovo držanje prema radnicima i narodu za to vreme bilo je korektno. Zamenici su mu bili inženjeri Gluščević i Torter. Opštinsku vlast su činili kmet Dragoš Rajković sa delovodjom Backovićem i dobošarom Ilijom Avramovićem.
Članovi pokreta otpora svojim sabotažama i diverzijama često su ometali rad rudnika, naročito transport rude žičarom do Donjeg Milanovca. Neprijatelj je ipak uspeo da do početka 1943. godine normalizuje proizvodnju i počne izvoz pirita za nemačku ratnu industriju. Sabotaže aktivista NOP-a bile su ograničenih razmera i nosu mogle za duži period da prekinu eksploataciju.
Majdanpek je oslobođen 12. septembra 1944. godine, tako što je sam narod, vođen udarnim grupama skojevaca, razoružao četnike i žandarme. Jedinice NOV ušle su u Majdanpek tek sutradan. Ovaj datum je dugo svetkovan kao Dan oslobodjenja, a od 1993. slavi se na isti način, ali pod nazivom Dan opštine.
Izvor: Muzej Majdanpek
