Istorijat rudarstava Istočne srbije
0
0
Deo dvanaesti
Nedostatak radnika i savremenije opreme nadoknađivan je udarničkim radom i radnim heroizmom. To je bilo obeležje vremena obnove i izgradnje zemlje. Radilo se udarnički, i nije se pitalo kolika je norma i da li je plata stigla na vreme. Tada su došli do izražaja sposobnost i snalažljivost radnika preduzeća, na čijem su se čelu nalazili takođe obični radnici.
Na slici 2: Ulaz u potkop „Sloga“ 1954. godine.
Tehnologija rada u rudniku pirita bila je stara: jamsko iskopavanje; rudarski alati bili su lopata, kramp, kilavica. Iskopana ruda tovarena je u vagončiće koje su gurani do utovarne stanice, a zatim žičarom, dugom 18 km, pirit i limonit su preveženi do pristaništa u Donjem Milanovcu.
Na slici 3: Radnici na istovaru rude magnetita koja se kamionima dovozila iz Rudne Glave u Majdanpek. Snimak iz 1950. g.
Najteže je bilo posle donošenja odluke o prestanku proizvodnje pirita, početkom 1954. godine. Preko 1.000 radnika je prešlo na biro za zapošljavanje, jer je na istražnim radovima bilo potrebno svega njih 70. Gotovo svi su živeli na ivici gladi, u iščekivanju kamiona s hlebom koji je svakodnevno dolazio iz Kučeva.
Na slici 4: Pored Majdanpečana, potomaka rudara doseljenih sa raznih strana sveta u drugoj polovini 19. veka, u Rudniku je posle II svetskog rata uhljeblje nalazila i sirotinja iz okolnih sela.
Vrhunac krize u obnovljenoj istoriji majdanpečkog rudnika dostignut je pedesetih godina. Pirit je bio slabog kvaliteta, pa je bilo i problema sa prodajom. Godine 1951. iz Bora dolazi inž. Mirko Bizjak, sa zadatkom da pvenstveno radi na istraživanju ležišta bakra, u čemu je viđenja bućnost rudnika.
Izvor: Muzej Majdanpek
