Istorijat rudarstava Istočne srbije
0
0
Deo PETI
Državna komisija, koju je ministarstvo finansija formiralo da ispita uzroke propasti Majdanpeka u prvoj fazi obnove (1849-1858) istovremeno je trebalo da predloži i rešenje šta dalje valja činiti s ovim rudnikom. Ona je bez uvijanja stavila do znanja da ga treba ili prodati ili dati pod zakup privatnim licima. Predlog komisije verifikovala je Narodna skupština. Kako u Srbiji nije bilo dovoljno bogatih pojedinaca koji bi mogli svoje novce uložiti u tako skup poduhvat, put za strani kapital bio je otvoren. Vesti o tome pronele su novine širom zapadne Evrope.
U rukama Francuza (1859-1866)
Na slici: Ni do dan-danas se nije u potpunosti saznalo šta je u Majdanpeku, u vreme Francuza, proizvedeno i koliko. Pouzdano se zna samo da su Francuzi preradili ono što je ostalo iza prethodnika, i to za potrebe topolivnice u Kragujevcu. Na crtežu Feliksa Kanica je izgled majdanpečke livnice đuladi u to vreme (1861. godine).
Između mnogih zainteresovanih zakupaca, izdvojili su se Austrijanci i Francuzi. Zbog političkih promena na vrhu Srbije (povratak kneza Miloša na vlast 1859. god.), izvesnu prednost su dobili Francuzi. Pregovaralo se sa pomorskim kapetanom Manjanom, koji je tražio koncesije za plovidbu Dunavom i Savom, obećavajući srpskoj javnosti otvaranje direktne brodske linije Beograda-Marsej! Te svoje namere on je potvrdio i praktično, doplovivši morskim brodom „Lion“ iz Crnog mora uz Dunav do Beograda. Kolika je bila zavist i ljubomora Austrije, svedoče alarmantni članci u bečkim novinama da je francuski brod „rasušio i rastvorio“ sunčeve zrake te je zato opao vodostaj na Savi i Dunavu!!! Kako je Dunav Pariskim mirom bio stekao režim slobodne plovidbe, na oštre austrijske proteste Manjan je svoje ponude proširio zahtevima za koncesiju na rudnik uglja u Dobri. Srpska vlada je iz raznoraznih razloga, koji će se na nesreću ubrzo pokazati opravdanim, bila sumnjičava i otezala je sa pregovorima. No, nestrpljivi i ostareli knez Miloš vrši energičan pritisak da se Manjanova ponuda prihvati. U tom smislu šalje iz Kragujevca 13. avgusta 1859. godine u 7 sati i 15 minuta „popečitelju finansija g. Erbezu“ telegrafsku depešu sledeće sadržine: „Danas oću da mi odgovorite, jeste li svršili sa Kapetanom Manjanom. To je moglo odma biti da niste kojekakve usijane glave slušali. Zdrav sam. Miloš Obrenović.“ Ministar je nevoljno pristao, ali uz uslov da Manjan i njegova kompanija uzmu pod zakup i Majdanpek. Ugovor je sklopljen 5. IX 1859. na period od 30 godina.
Na slici: Ministarstvo vojno izvesno ne bi prošlo tako uspešno, kako se u javnosti ocenjivalo, da nije bilo potkulučenih seljaka koje je rođena vlast gotovo do bezdušnosti eksploatisala, terajući ih da na svojim krhkim volovskim kolima prevozi, teško prohodnim putevima, velike količine topovskih đuladi iz Majdanpeka za Kragujevac.
Dok je nova državna komisija ispitivala uzroke neuspeha Francuza i ocenjivala štetu koji su oni naneli, rudnik je privremeno ustupljen Ministarstvu vojnom, za čije je potrebe uglavnom i do tada radio. Vojna uprava je nastojala barem da podmiri potrebe topolivnice u Kragujevcu, kako ova ne bi morala da nabavlja bakar sa strane.
