Uzor su mi bili samo hrabri novinari

0 0
Read Time:7 Minute, 7 Second

stojanbormc

Bor, 06.06.2009. Autor:  B.Filipović

Stojan Todorović, dopisnik „Politike“ iz Timočke Krajine, iako je 38 godina novinar, ne misli na penziju.

– Objavio sam  oko 11.000 tekstova iz Bora, Majdanpeka, Kladova, Negotina, Zaječara, Boljevca, Knjaževca i Soko Banje. Sedam puta odlazio na Kosovo izmedju 1981. i 1990. godine, dva puta u Kninsku Krajinu i jedanput u Makedoniju. Tamo su mi se posrećili retki doživljaji. U selu Loćane kod Dečana bio sam u kući brvnari Danilovića, najstarijoj na Kosovu, i napisao uzbudljivu priču  kako je  građena pre Kosovskog boja. U Mamuški kod Prizrena mirio sam Srbe  i Turke. U Kninskoj Krajini pronašao sam tragove Crnjanskog koji je upravo iz ovog manastrira i Dalmacije pisao za „Politiku“ 1926. U susednoj Cetini, u kući Gargenti, čuo sam neobičan nastavak priče o Crnjanskom  i Voji Gargenti – Pančevcu, rodjaku Gargenti iz Cetine. Taj Gargenta bio je bivši direktor Rafinerije u Pančevu, drugovao je sa velikim piscem i povremeno mu odnosio i slao pomoć dok je boravio u Londonu.  Krila su mi porasla od tog saznanja koje je potvrdilo moje nepopravljivo optimističko uverenje da je ljudska dobrota bezgranična. Na um su mi pali i stihovi Desanke Maksimović kojima ona traži pomilovanje za sve nevoljnike i grešnike. Ja sam se u dobrotu mnogih ljudi uveravao  bezbroj puta. Pisao sam o neverovatnoj  slozi Makedonaca i Šiptara u makedonskom selu Jagov, ispod planine Bistre. Uostalom,  90 odsto svih mojih tekstova  je o vedrim temama i lepim primerima. Verujem u dobrotu, verujem u „Politiku“ i njenu legendarnu otpornost, i njene dobre ljude. Ona će, nesumnjivo, biti i  „poslednji šapat moj“. To je  stih Crnjanskog   iz „ Lamenta nad Beogradom“ – započeo je priču o sebi i svom tridesetosmogodišnjem novinarskom radu na napornom i stresnom mestu dopisnika „Plotike“ iz Timočke Krajine i neumornog radnika u „Politikinoj“ kući u Begradu ( jedno vreme, dok je studirao, radio je i  kao „fizikalac“ ).

stojanibrana

Posle mi je dva puta dolazio u goste. Očinski se radovao, što se,  reče, uverio da sam srećan. Radovao se i moj otac Tošo, šumar, što sam otišao u kraj gde je on u mladosti i moći, bio udarnik u „Vrškoj Čuki“ 1949. Bio sam sudbinski predodređen da dođem u Timočku Krajinu – priča nam Stojan.

Bio je Todorović, u ratnom vihoru, i u manastririma Krka, Krupa, zatim u Gospiću, Obrovcu i Benkovcu.

„BEŽANJE“ OD MLADIĆA

-U septembru 1991.  prisustvovao sam oslobadjanju Plitivica. Tada se zbio dramatičan okršaj  između Martićevih, kako su se zvali – Knindži i odmetnika iz Zagreba – Zengi! Vojska je htela da rastavi Knindže i Zenge, međutim, zakasnio je pukovnik Hamić i borba  nije miogla da se spreči. Opisano je i u novinama kako je  granata pala u vilu Poljana , sagrađene u vreme Austrougarske (sa metar i više debelim zidovima). Sve te zidine mogle su da padnu i na mene. Tada sam bio najneposredije ugrožen. Tada sam upoznao  i Ratka Mladića. On je digao vojsku da  se Knin oslobodi od hrvatskih paravojnih jedinica. Plašio se da ne dobiju  jače artiljerijsko naoružanje, jer su imali oružje manjeg dometa. Hteo je da ih otera što dalje  od Knina. Tada sam upravo stigao na Veliku Gospojinu u Knin i sretnem Mijuškovića, dopisnika „Ekpresa“ iz Šapca i našeg  dopisnika Milana Četnika iz Cetine (to mu je pravo prezime) Oni kažu:- Stojane, ni pod razno nemoj da se družiš sa  „onom budalom Mladićem“. Juče je potrpao  novinare u „ladu“  da idemo do Vrlike i vidimo  šta je tamo oslobođeno. Zaustavi  kola na putu videvši  ispod drveta , u pesku, zatrpanu protivtenkovsku minu. Izađe iz „lade“,  žustro zgrabi makaze i isecka žice. Zove i nas : „Je li vas dvojica, šta čekate? Uzimajte sve ovo i stavljatej u gepek. Nećemo valjda  i ovo  neprijatelju da ostavimo!“ A oni, novinari, isprepadani, prvi put  su videli minu- potanko objašnjava naš sagovornik.

Pisao  je Todorović i sa Kosova, pamti tekst o lažnim penzijama iz Dečana. I tu je  u svojoj revnosti i radoznalosti mogao da  zažali što je uopšte došao na vruć teren. U tri nastavka objavio  je  velike tekstove o lažnim penzionerima – Šiptarima. Jednog od njih je  OZNA ubila još  1944. godine, međutim, sve je to zaboravljeno. Njegova žena je primala  penziju kao da je  reč o prvoborcu. A ubio je, nikog drugog , nego narodne heroje, braću Giliće iz Vitomirice kod Peći.

ZEMUNICE FADILJA HODŽE

Pošto hoću da budem profesionalac, uđem u  tu  šiptarsku kuću. Bio je naš Uskrs, i njihov Bajram. I oni hoće da me goste. Onaj koji me je doveo, kaže: –  Neka ti je Bog na pomoći.  Bio je „Politikin“ honorarni saradnik, po struci milicionar, izvesni Simonović. Veli: -Ti idi, ja neću. Ja ne smem. Odem. A on, Šiptar, 70 godina, prav k’o strela, jak,  samo čekam da se okomi na mene.  A  ja, onako diplomatski, taktički, oko njega, a  kod sebe držim  papire i presudu. On me gleda u oči i laže, iako je  bio pod „besom“. Poluglasno: -Ne,  priča  je  sasvim drugačija. A da bi me fascinirao,  procedi : -Ova kuća je poštena! Ovde je i Fadilj Hodža imao svoju zemunicu. Mi smo pomagali druga Fadilja.  A već se znalo ko je bio Fadilj, i šta je bio, čovek vrlo mutne biografije. Onda ga malo provociram da se zanese, da  ispriča  što više detalja. -kazuje Todorović .

NOVINAR JE MARATONAC

Ne odoleva da prozbori  kako je  u vreme njegove mladosti  bilo  doba romatičnog, a ovo današnje novinarstvo je mnogo zbunjujuće. Uloga novinara  je, podseća,  vrlo komplikovana, odgovorna i stresna. Kako treba da izgleda idealan novinar?

stojanbormc1

– Mora  da bude profesionalac.  To  znači da je obrazovan, da je rodoljub, uporan,  maratonac, ali ne da trči samo jedan maraton  42 km i 195 m, nego da trči 42. godine. Zašto je stresna profesija – zato što je svakodnevna! Novinar ne može da kaže, pogotovo u dnevnom  glasilu, „danas sam završio posao i gotovo je!“. Ne, jadnik mora da misli o temi o kojoj će pisati sutra. I tako neprekidno.  Mora  da bude naučen mnogim korisnim tehnikama i veštinama. Pogotovo danas. Nije sve ni u kompjuteru. Moram  pomenuti pokojnog Miru Radojčića,  dobitnika Puliceroce nagrade, dopisnika iz Londona i Amerike, najpoznatijeg novinara „Politike“ svih vremena, naravno, posle Predraga Milojevića, koji je izveštavao iz Nemačke u vreme  Hitlerovog dolaska na vlast. U  Hitleru je još tada video monstruma, i zato je i bio proteran. Uvek sam se pravdao da je  Miro otišao u penziju, a da nikada ni  slovo nije otkucao.  Sve je diktirao stenografima. E,  kad je već o njemu reč, postoji anegdota koju stalno govorim. – Novinarstvo je, ponavljao je Miro, puno  uzbuđenja, avantura, sve je u njemu najbolje… A ima li nešto da ne valja? – Jedino to što moraš da pišeš…

Danas je, veruje Todorović, mnogo teže biti novinar, komplikovanije i nezahvalnije. Danas gotovo i nije  potreban novinar, jer „radi“ internet. Da li  se ima i povernja u to ili ne, kao da nije ni bitno, Ako je to  „materijal“ s kojiim treba da se uredništvo sa nekim obračuna, onda je dobro. A moral, sve manje je bitan. Prema tome, kakvo nam je društvo, takvo je i novinarstvo.

-Nikad ne bih mogao da kažem ko je moj uzor. Uzori su mi bili samo hrabri novinari kao što je recimo bio Vasko Ivanović  koji se nemilice obračunavao sa nadobudnim sindikalcima  i svim funkcionerima, što u ono vreme nije bilo tako lako… – zaključio je naš sabesednik dodajući da i ne misli na penziju. Pisaće za „Politku“, dva  puta je naglasio, dok joj bude potreban.

************************************************************************************************************

Krajina – sudbina

-Posrećila mi se i ta seoba, odlazak iz obožavanog Beograda, i sa rodne Drine, na Timok. Da će mi tamo u beskrajnom plavom krugu zaista biti dobro i da ću se snaći, brižno me uveravao moj prvi šef dopisničke rubrike, Blaža Radivojević. Jedna  dobričina, kolos od čoveka.-Dobio si, veli,  zanimljivo područje. Bićeš cenjen, imaćeš svog berberina, kafedžiju, mesara, bićeš svoj gazda.

Posle mi je dva puta dolazio u goste. Očinski se radovao, što se,  reče, uverio da sam srećan. Radovao se i moj otac Tošo, šumar, što sam otišao u kraj gde je on u mladosti i moći, bio udarnik u „Vrškoj Čuki“ 1949. Bio sam sudbinski predodređen da dođem u Timočku Krajinu – priča nam Stojan.

Smailovićeva je pljunula na „Politiku“

Todorović s ljutnjom objašnjava kako je bivša glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smailović najpre pljunula na tradiciju „Politike. Ona  je promenila zaglavlje u kojem je pisalo da su osnivači, braća Ribnikar  izginuli za Srbiju. Bilo ih je četvorica.  Zamislite, braća, Slovenci, ginu za Srbiju, i umesto da to bude „brend“, mi se stidimo i, verovatno, po nalogu nekoga,  (sve što je junačko i patriotsko mora da se skloni) sklanja se na marginu novina. To je, ubeđen je Todorović,  nedopustivo i neoprostivo.

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Share Button

Pogledajte još Više od autora

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.