0
0
Stojan Todorović, dopisnik „Politike“ iz Timočke Krajine, iako je 38 godina novinar, ne misli na penziju.
– Objavio sam oko 11.000 tekstova iz Bora, Majdanpeka, Kladova, Negotina, Zaječara, Boljevca, Knjaževca i Soko Banje. Sedam puta odlazio na Kosovo izmedju 1981. i 1990. godine, dva puta u Kninsku Krajinu i jedanput u Makedoniju. Tamo su mi se posrećili retki doživljaji. U selu Loćane kod Dečana bio sam u kući brvnari Danilovića, najstarijoj na Kosovu, i napisao uzbudljivu priču kako je građena pre Kosovskog boja. U Mamuški kod Prizrena mirio sam Srbe i Turke. U Kninskoj Krajini pronašao sam tragove Crnjanskog koji je upravo iz ovog manastrira i Dalmacije pisao za „Politiku“ 1926. U susednoj Cetini, u kući Gargenti, čuo sam neobičan nastavak priče o Crnjanskom i Voji Gargenti – Pančevcu, rodjaku Gargenti iz Cetine. Taj Gargenta bio je bivši direktor Rafinerije u Pančevu, drugovao je sa velikim piscem i povremeno mu odnosio i slao pomoć dok je boravio u Londonu. Krila su mi porasla od tog saznanja koje je potvrdilo moje nepopravljivo optimističko uverenje da je ljudska dobrota bezgranična. Na um su mi pali i stihovi Desanke Maksimović kojima ona traži pomilovanje za sve nevoljnike i grešnike. Ja sam se u dobrotu mnogih ljudi uveravao bezbroj puta. Pisao sam o neverovatnoj slozi Makedonaca i Šiptara u makedonskom selu Jagov, ispod planine Bistre. Uostalom, 90 odsto svih mojih tekstova je o vedrim temama i lepim primerima. Verujem u dobrotu, verujem u „Politiku“ i njenu legendarnu otpornost, i njene dobre ljude. Ona će, nesumnjivo, biti i „poslednji šapat moj“. To je stih Crnjanskog iz „ Lamenta nad Beogradom“ – započeo je priču o sebi i svom tridesetosmogodišnjem novinarskom radu na napornom i stresnom mestu dopisnika „Plotike“ iz Timočke Krajine i neumornog radnika u „Politikinoj“ kući u Begradu ( jedno vreme, dok je studirao, radio je i kao „fizikalac“ ).
Posle mi je dva puta dolazio u goste. Očinski se radovao, što se, reče, uverio da sam srećan. Radovao se i moj otac Tošo, šumar, što sam otišao u kraj gde je on u mladosti i moći, bio udarnik u „Vrškoj Čuki“ 1949. Bio sam sudbinski predodređen da dođem u Timočku Krajinu – priča nam Stojan.
Bio je Todorović, u ratnom vihoru, i u manastririma Krka, Krupa, zatim u Gospiću, Obrovcu i Benkovcu.
„BEŽANJE“ OD MLADIĆA
-U septembru 1991. prisustvovao sam oslobadjanju Plitivica. Tada se zbio dramatičan okršaj između Martićevih, kako su se zvali – Knindži i odmetnika iz Zagreba – Zengi! Vojska je htela da rastavi Knindže i Zenge, međutim, zakasnio je pukovnik Hamić i borba nije miogla da se spreči. Opisano je i u novinama kako je granata pala u vilu Poljana , sagrađene u vreme Austrougarske (sa metar i više debelim zidovima). Sve te zidine mogle su da padnu i na mene. Tada sam bio najneposredije ugrožen. Tada sam upoznao i Ratka Mladića. On je digao vojsku da se Knin oslobodi od hrvatskih paravojnih jedinica. Plašio se da ne dobiju jače artiljerijsko naoružanje, jer su imali oružje manjeg dometa. Hteo je da ih otera što dalje od Knina. Tada sam upravo stigao na Veliku Gospojinu u Knin i sretnem Mijuškovića, dopisnika „Ekpresa“ iz Šapca i našeg dopisnika Milana Četnika iz Cetine (to mu je pravo prezime) Oni kažu:- Stojane, ni pod razno nemoj da se družiš sa „onom budalom Mladićem“. Juče je potrpao novinare u „ladu“ da idemo do Vrlike i vidimo šta je tamo oslobođeno. Zaustavi kola na putu videvši ispod drveta , u pesku, zatrpanu protivtenkovsku minu. Izađe iz „lade“, žustro zgrabi makaze i isecka žice. Zove i nas : „Je li vas dvojica, šta čekate? Uzimajte sve ovo i stavljatej u gepek. Nećemo valjda i ovo neprijatelju da ostavimo!“ A oni, novinari, isprepadani, prvi put su videli minu- potanko objašnjava naš sagovornik.
Pisao je Todorović i sa Kosova, pamti tekst o lažnim penzijama iz Dečana. I tu je u svojoj revnosti i radoznalosti mogao da zažali što je uopšte došao na vruć teren. U tri nastavka objavio je velike tekstove o lažnim penzionerima – Šiptarima. Jednog od njih je OZNA ubila još 1944. godine, međutim, sve je to zaboravljeno. Njegova žena je primala penziju kao da je reč o prvoborcu. A ubio je, nikog drugog , nego narodne heroje, braću Giliće iz Vitomirice kod Peći.
ZEMUNICE FADILJA HODŽE
–Pošto hoću da budem profesionalac, uđem u tu šiptarsku kuću. Bio je naš Uskrs, i njihov Bajram. I oni hoće da me goste. Onaj koji me je doveo, kaže: – Neka ti je Bog na pomoći. Bio je „Politikin“ honorarni saradnik, po struci milicionar, izvesni Simonović. Veli: -Ti idi, ja neću. Ja ne smem. Odem. A on, Šiptar, 70 godina, prav k’o strela, jak, samo čekam da se okomi na mene. A ja, onako diplomatski, taktički, oko njega, a kod sebe držim papire i presudu. On me gleda u oči i laže, iako je bio pod „besom“. Poluglasno: -Ne, priča je sasvim drugačija. A da bi me fascinirao, procedi : -Ova kuća je poštena! Ovde je i Fadilj Hodža imao svoju zemunicu. Mi smo pomagali druga Fadilja. A već se znalo ko je bio Fadilj, i šta je bio, čovek vrlo mutne biografije. Onda ga malo provociram da se zanese, da ispriča što više detalja. -kazuje Todorović .
NOVINAR JE MARATONAC
Ne odoleva da prozbori kako je u vreme njegove mladosti bilo doba romatičnog, a ovo današnje novinarstvo je mnogo zbunjujuće. Uloga novinara je, podseća, vrlo komplikovana, odgovorna i stresna. Kako treba da izgleda idealan novinar?
– Mora da bude profesionalac. To znači da je obrazovan, da je rodoljub, uporan, maratonac, ali ne da trči samo jedan maraton 42 km i 195 m, nego da trči 42. godine. Zašto je stresna profesija – zato što je svakodnevna! Novinar ne može da kaže, pogotovo u dnevnom glasilu, „danas sam završio posao i gotovo je!“. Ne, jadnik mora da misli o temi o kojoj će pisati sutra. I tako neprekidno. Mora da bude naučen mnogim korisnim tehnikama i veštinama. Pogotovo danas. Nije sve ni u kompjuteru. Moram pomenuti pokojnog Miru Radojčića, dobitnika Puliceroce nagrade, dopisnika iz Londona i Amerike, najpoznatijeg novinara „Politike“ svih vremena, naravno, posle Predraga Milojevića, koji je izveštavao iz Nemačke u vreme Hitlerovog dolaska na vlast. U Hitleru je još tada video monstruma, i zato je i bio proteran. Uvek sam se pravdao da je Miro otišao u penziju, a da nikada ni slovo nije otkucao. Sve je diktirao stenografima. E, kad je već o njemu reč, postoji anegdota koju stalno govorim. – Novinarstvo je, ponavljao je Miro, puno uzbuđenja, avantura, sve je u njemu najbolje… A ima li nešto da ne valja? – Jedino to što moraš da pišeš…
Danas je, veruje Todorović, mnogo teže biti novinar, komplikovanije i nezahvalnije. Danas gotovo i nije potreban novinar, jer „radi“ internet. Da li se ima i povernja u to ili ne, kao da nije ni bitno, Ako je to „materijal“ s kojiim treba da se uredništvo sa nekim obračuna, onda je dobro. A moral, sve manje je bitan. Prema tome, kakvo nam je društvo, takvo je i novinarstvo.
-Nikad ne bih mogao da kažem ko je moj uzor. Uzori su mi bili samo hrabri novinari kao što je recimo bio Vasko Ivanović koji se nemilice obračunavao sa nadobudnim sindikalcima i svim funkcionerima, što u ono vreme nije bilo tako lako… – zaključio je naš sabesednik dodajući da i ne misli na penziju. Pisaće za „Politku“, dva puta je naglasio, dok joj bude potreban.
************************************************************************************************************
Krajina – sudbina
-Posrećila mi se i ta seoba, odlazak iz obožavanog Beograda, i sa rodne Drine, na Timok. Da će mi tamo u beskrajnom plavom krugu zaista biti dobro i da ću se snaći, brižno me uveravao moj prvi šef dopisničke rubrike, Blaža Radivojević. Jedna dobričina, kolos od čoveka.-Dobio si, veli, zanimljivo područje. Bićeš cenjen, imaćeš svog berberina, kafedžiju, mesara, bićeš svoj gazda.
Posle mi je dva puta dolazio u goste. Očinski se radovao, što se, reče, uverio da sam srećan. Radovao se i moj otac Tošo, šumar, što sam otišao u kraj gde je on u mladosti i moći, bio udarnik u „Vrškoj Čuki“ 1949. Bio sam sudbinski predodređen da dođem u Timočku Krajinu – priča nam Stojan.
Smailovićeva je pljunula na „Politiku“
Todorović s ljutnjom objašnjava kako je bivša glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smailović najpre pljunula na tradiciju „Politike. Ona je promenila zaglavlje u kojem je pisalo da su osnivači, braća Ribnikar izginuli za Srbiju. Bilo ih je četvorica. Zamislite, braća, Slovenci, ginu za Srbiju, i umesto da to bude „brend“, mi se stidimo i, verovatno, po nalogu nekoga, (sve što je junačko i patriotsko mora da se skloni) sklanja se na marginu novina. To je, ubeđen je Todorović, nedopustivo i neoprostivo.
