Kuda ide borski sport?
0
0
U situaciji kada izgleda kao da su sve bitke, ili bar one glavne u gradu izgubljene, kada je isuviše vetrenjača protiv kojih se treba boriti, a ta borba deluje sve uzaludnijom i beznadežnijom, postavlja se pitanje da li ima svrhe pričati o sportu. Kada su dovedene u pitanje osnovne ljudske vrednosti, kada je moral postao samo reč koja se demagoški koristi u svakodnevnoj priči, kada je postalo najvažnije da li ćemo moći da sastavimo kraj sa krajem, da se ogrejemo, da budemo nasmejani i vedri, opušteni – opet isto pitanje. Zašto priča o sportu i šta to može da promeni? Rat još nije izgubljen ako neke bitke jesu…
Iz ugla autora ovog teksta odgovor je prilično jednostavan. Trideset pet godina u sportu, što u školskom, što u takmičarskom, a potom trenerski i menadžerski deo. Ako se izuzmu porodica i njene vrednosti i borba za svakodnevnu egzistenciju, ništa nije važnije i plemenitije od sporta. Teško je izmeriti da li je sport bio važniji nekad ili njegova važnost dobija na snazi danas u vreme bezidejnosti mladih ljudi, nedostatka vere u dobar život, u vreme prepuno poroka (alkohola, droge) koji poprimaju razmere epidemije u našem gradu. Nikada nije bilo dileme koliko je sport u ovom trenutku presudan za odrastanje mladih ljudi, dece, a za bolji, zdraviji i plemenitiji život svih nas. Pitanje za Vas je: koliko je Vama sport važan, a da o njemu ne govorite kao o nečemu što se dešava na televiziji ili na šta ste se kladili u lokalnoj kockarnici.
Stanje sporta u Boru danas je najgore od kad grad postoji. Sport opstaje i tavori najviše zahvaljujući mladim ljudima koji sport vole i njime se bave i zahvaljujući šačici entuzijasta koji ga obožavaju i njime će se baviti dok god budu mogli. Naravno, bitno je reći da je sport neodvojivi deo društva i da, zato, on mora da bude odraz stanja u samom društvu, u gradu.
O tome kakvo je stanje u našem gradu, ne treba posebno trošiti reči i energiju. Dno je dostignuto a kako se odatle izvući pitanje je koje muči sve one koji se sportom bave. Nikada pamet nije dolazila iz jedne glave, i niko nema čarobni štapić kojim bi rešio probleme, niti ima sve odgovore. Ali, deo pitanja biće postavljen ovde i biće dati neki odgovori i predlozi. Ostalo zavisi od sportskih radnika, želje i volje da se o sportu i njegovoj strategiji razvoja priča potpuno otvoreno. Na veliku žalost, mnogo zavisi i od lokalne samouprave i političara, a tu se ne može i ne treba mnogo očekivati, uzimajući u obzir dosadašnja iskustva. O važnosti sporta priča se „ s nogu“ i deklarativno, od danas do sutra, bez ozbiljnijeg pristupa. Slično kao, na primer, priča o mogućnostima razvoja turizma u opštini.
Danas u gradu imamo preko pedeset klubova i udruženja koji se finansiraju iz lokalnog budžeta, a preko Sportskog saveza. Imamo i predstavnike školskog, masovnog, rekreativnog sporta. Malo ili mnogo? Sigurno mnogo, sa stanovišta finansiranja i krize tokova novca kroz opštinski budžet. S druge strane malo, s obzirom na gradsku infrastrukturu (čitaj sportske objekte), koja nije dovoljno i na pravi način iskorišćena. Ono što najviše smeta i „bode oči“ jeste nedostatak strategije razvoja sporta u gradu, i želja onih koji upravljaju sportom u gradu da ostane „status quo“. Jer, mnogima ovakvo stanje odgovara.
Teško je reći koliko se mladih ljudi u Boru danas bavi sportom i koliko ih je registrovano u klubovima. Takvih podataka ili nema ili su jednostavno netačni. Svaka će sportska organizacija ili udruženje prikazati veći broj članova da bi dobili više para. Sigurno je, međutim, da nema dovoljno novca za sve takmičarske klubove, a pride je i pristup njihovog finansiranja potpuno naopak. Maltene svi očekuju da opština sama finansira sve troškove klubova (kotizacija, prevoz, treneri, sale, igrači). Menadžeri u klubovima uglavno imaju samo jedan pristup, a to je kako što više novca uzeti iz budžeta. Takvo stanje je neodrživo i urušiće se vrlo, vrlo brzo. Ono što sportskim klubovima treba (prvoligaškim, drugoligaškim) su mladi sportski menadžeri sa agresivnim pristupom i potpuno drugačijim načinom ostvarivanja finansijske stabilnosti klubovima. Takvih danas u gradu nema. Sam UO odbor Sportskog saveza sastavljen je od ljudi koji imaju svoje klubove, a u takvom sastavu ne može da se uradi ništa kvalitetno za sport, niti odbor ima takvu želju (u pitanju su interesi samo svojih klubova, a često i lični). Naravno, tu treba pomenuti i jako tešku materijalnu situaciju RTB-a Bor, koji od svog nastanka finansira i pomaže sport. Danas je ta pomoć minimalna ili je uopšte nema. Treba se, naravno, nadati boljem stanju te firme i njenoj daljoj pomoći borskom sportu.
Kako iz krize izaći? Praktično, to je nemoguće kada je ovakvo stanje u gradu. Ipak, to ne znači da ništa ne treba preduzeti. Potrebni su mali a, opet, značajni i izvodljivi koraci. Neophodno je najpre okupiti sve sportske radnike i organizovati javnu raspravu. Pozvati predstavnike lokalne samouprave i RTB-a, ali i obezbediti pristup svima koji imaju želju i, što je podjednako važno, interes da sportu pomognu. Treba napraviti jasnu strategiju šta klubovi očekuju, koji su njihovi planovi (pritom se misli i na takmičarske klubove sa najvišim ambicijama i klubove koji se bave masovnim, rekreativnim sportom). Posebnu pažnju obratiti i na zastupljenost školskog sporta i sporta za osobe sa invaliditetom. Kroz takvu jednu raspravu treba napraviti osnovne smernice i potpuno promeniti pristup i načine kako se sportom upravlja i kako mu pomoći da se razvije u pravom smeru. Neophodno je, zato, akcentovati sledeće stvari:
– stipendiranje sportista (mladi talenti, vrhunski sportisti, olimpijske nade) i organizovanje posebnih programa za olimpijske cikluse – mogućnost odlaska u London Bobane Veličković 2012, na primer.
– stimulacija sportistima i klubovima za vrhunske uspehe (državna, balkanska, evropska i svetska prvenstva, olimpijada). Ovde potpuno isključiti medjugradska, i tzv. međudržavna takmičenja koja nisu u organizaciji granskih saveza
– hitno napraviti plan optimalnog iskorišćenja postojećih gradskih i okolnih sportskih objekata (otvorenih i zatvorenih)
– organizovati korektivni rad sa decom (neverovatan je procenat dece koja imaju ravne tabane, krivu kičmu i druge slične deformitete i to u najranijem životnom dobu). Angažovati nezaposlene profesore fizičke kulture, omogućiti im takav rad, finansirati ih, a, naravno, sve uz jaku podršku medija.
– školovanje i permanentno usavršavanje mladih trenera
– kroz projekte, pomoć lokalne samouprave, RTB-a i uspešnih privatnih preduzeća nabaviti 5 ili više minibuseva za prevoz sportista i dece iz prigradskih naselja (napraviti kvalitetan raspored njihovog korišćenja)
– kada se stvore uslovi, povećati davanja za sport (trenutno je procenat izdavajanja iz opštinskog budžeta oko 1,6% – među najmanjim procentima u Srbiji).
– strogo kontrolisati trošenje tih sredstava (budžetska, inspekcijska kontrola) kako bi se izbegle zloupotrebe
– konstantno raditi na edukaciji mladih sportista (ne samo iz sfere sporta). Povezati građanske inicijative, obrazovanje i zdravstvo sa sportom (edukacije u informatičkim tehnologijama, preventivnoj medicini – predavanja o alkoholizmu, narkomaniji, pravilnoj ishrani sportista) i slično
– edukovati sportske menadžere i primeniti njihova znanja u radu Sportskog saveza i pomoći klubovima (naročito kod praćenja sve većeg broja fondiranja od raznih organizacija za sportske i građanske inicijative – pomoć u obnovi infrastrukture sporta i izgradnja novih kapaciteta (nekoliko balon sala za sportove koji zimi nemaju mogućnost masovnog treniranja).
– hitno napraviti plan za period 2009-2012. (a nadalje u četvorogodišnjim olimpijskim ciklusima)
U sve ovo moraju se masovno uključiti roditelji dece koja se bave sportom, što veći broj građana koji žele da se bave rekreativnim sportom. Od presudnog je značaja i podrška lokalnih i regionalnih elektronskih glasila (štampa, radio i TV), ali i Interneta (medija koji polako preuzima primat).
