Deo DEVETI

Bezimeno društvo se najduže zadržalo u Majdanpeku i najviše je od njega imalo vajde. Uočivši da je osnovni problem skup transport rude do Dunava, Društvo je odmah podiglo vazdušnu zeleznicu koja je, zbog povoljne konfiguracije terena, radila po sistemu „pune korpe vuku prazne“. Društvo je preživelo dva svetska rata, ali ne i nacionalizaciju 1946.

Na slici: Vazdušna železnica (popularna „žičara“), u delu koji je vodio kroz Majdanpek bila je zaštićena posebnom mrežom (detalj na fotografiji). Podinguta je oko 1908. godine, u ukupnoj dužini od 16.658 metara. Od Štaciona u Majdanpeku, sa nadmorske visine od oko 350 m, vodila je preko prevoja Kapetanske (770 m) i spuštala se dugom kosom do pristaništa u Donjem Milanovcu, na 60 m nadmorske visine. Imala je 270 korpi kojima se prevozilo oko 30 tona pirita na sat; pored rude, prevozila se u oba pravca pošta, hrana i druga potrebna roba, ali išao je i poneki hrabar čovek! Nekoliko njih je tu odvažnost platilo glavom.
Gotovo od prvog dana obnove, polovinom 19. veka, stanovništvo Majdanpeka je odražavalo etničku strukturu gotovo čitave Evrope. Ipak, u pogledu brojnosti prevladali su Rumuni (tzv. Bufani iz banatskih rudnika), koji su ubrzo nametnuli toj šarolikoj masi svoj jezik kao govorni. Ovaj proces je bio olakšan i činjenicom da su sva okolna mesta nastanjena takođe rumunskim zivljem – Vlasima. Bilo je i različitih veroispovesti (od katolicizma, preko islama do judaizma), pa je crkva imala pune ruke posla, naročito prilikom sklapanja mešovitih brakova.

A oni su već u drugoj generaciji postali uobičajeni, jer se više nije gledalo ko je šta po veri i naciji, već kakav je ko majstor, i kakva su mu primanja. Diskretan zadatak koji je majdanpečka crkva imala još od počekta rada, da podizanjem ugleda pravoslavlja privuče inoverce k sebi ne bi li ih i tim motivisala da se trajno nasele u Srbiji, ostvarivan je pre svega posebnom pažnjom koja se poklanjala izboru sveštenika koji su ovde postavljani na službu. Svi su, pored drugih nespornih kvaliteta, morali da budu proverene poliglote!

Istini za volju, niti je crkva činila versku propagandu na osobito nametljiv način, niti su pak sami rudari smatrali velikim problemom prelazak iz jedne vere u drugu, pogotovu kad bi se odlučili da trajno ostanu u Srbiji. Prvi svetski rat, u kome su mnogi majdanpečani u srpskim uniformama imali na nišanu sunarodnike svojih predaka, učinio je da se proces srbizacije konačno završi. Između dva rata najveći deo potomaka deseljenika iz druge polovine 19. veka, upisivan je u crkvene knjige kao Srbin pravoslavac. Usput su im sveštenici posrbljavali i prezimena, ali su mnoga ipak preživela i ostala u izvornom obliku sačuvana do danas: Cepenjor, Bilav, Vlku, Vagner …

Na slici: Sveštenik Jakov Vukotić, Crnogorac rodom iz Čeva, ušao je i u literaturu kao zaslužni poslenik na polju „prosvećivanja i nacionaliziranja“ verski i nacionalno šarolikog majdanpečkog stanovništva. U Majdanpeku je služio od 23. marta 1901. do avgusta 1916. kada ga bugarski okupatori, koje je odbio da služi, isprebijanog i izmučenog odvode u zarobljeništvo. Umro je, nepokoren, 4. maja 1918. godine u bugarskom mestu Šumensko.

Izvor: Muzej Majdanpek