Čistiću Srbiju

0 0
Read Time:10 Minute, 18 Second

Aleksandar Đorđević, nekadašnji košarkaški as
Izvor:Ekonomist, Autor:Zoran Preradović. Foto: Dragan Milošević

Jako me interesuje ekologija i prerada, tu sam uložio deo novca i ulaguću i u budućnosti. Sa pet miliona evra godišnje mogla bi se dobiti šampionska generacija, ali, to nije pet miliona samo jedne godine, već je taj iznos potrebno izdvojiti u jednom relativno dužem periodu. U uslovima globalne finansijske krize opstaće samo oni koji imaju istinski kvalitet, neće biti više “ludačkih ugovora”, niti će menadžeri moći da uslovljavaju prelaske igrača iz kluba u klub astronomskim obeštećenjima

Čitavu deceniju Aleksandar – Saša Đorđević bio je sinonim za uspeh ne samo košarke, već i ovdašnjeg sporta uopšte. Jedan od najboljih i definitivno najomiljeniji igrač sa ovih prostora, već izvesno vreme je van sporta koji ga je proslavio. Trenutno je okrenut privatnom biznisu i humanitarnim aktivnostima, budući da je i ambasador UNICEF-a. U intervjuu za Ekonomist magazin govori o problemima sa kojima se domaći sport suočava pre svega u pokušaju da obezbedi stabilne izvore finansiranja, privatizaciji naših najvećih sportskih kolektiva Crvene zvezde i Partizana, ali i o globalnoj finansijskoj krizi i njenom uticaju i na najveće svetske sportske brendove.

Evidentno je da će se globalna finansijska kriza osetiti i u vrhunskom sportu, čak i najbogatiji klubovi već smanjuju budžete. Kako, u tom smislu, vidite trenutnu situaciju?

Aleksandar Đorđević: Sasvim sigurno je da će se u narednom periodu globalna kriza odraziti i na vrhunski sport. S druge strane, možda je to šansa za “prave” da isplivaju. Sada će biti mnogo teže doći do unosnih ugovora, ne samo u košarci već generalno. Igračima i menadžerima biće znatno komplikovanije, jer mnogo je svetskih klubova koji su gubitaši. Dakle, neće više biti rasipanja novca i nerealno visokih ugovora, već će svako dobiti onoliko koliko zaista vredi. Takva situacija biće teška pre svega za osrednje igrače i klubove, ali mislim da pravi kvalitet i rad moraju doći do izražaja.

Da li, prema vašem mišljenju, mogu biti ugroženi i veliki klubovi i najpoznatija sportska imena?

A. Đorđević: Veliki klubovi i veliki brendovi će preživeti, ali svakako će biti gašenja klubova. Izneću neke primere. U italijanskom košarkaškom prvenstvu već su se ugasila dva kluba. Jedan od njih je Kapo D’Orlando koji je imao sjajnu sezonu, konstantno ispunjenu dvoranu za 12.000 gledalaca, predsednika strastvenog radnika i zaljubljenika u košarku. Sada su izbačeni iz takmičenja jer nisu uspeli da regulišu poreske obaveze. Istu sudbinu iz istih razloga doživeo je i Napulj.

Čitam, takođe, da su i u drugim sportovima, poput fudbala, u dugove zapali i neki veliki klubovi. Slavni Liverpul je dobar primer za to. Tu su investirali veliki američki fondovi i vlasnici su američki biznismeni koji su u sistemu koji je doveo do čitavog ovog kolapsa. Biće tu sigurno još iznenađenja, ali mislim da su institucije poput Real Madrida, Barselone, Milana, Juventusa na stabilnim osnovama upravo zato što su nadrasli status sportskog kolektiva i postali institucije.

Poslednjih nekoliko godina živite i radite u Italiji, da li, ipak, očekujete smanjenje budžeta čak i u slučaju giganata koje ste pomenuli?

A. Đorđević: Do toga neizbežno mora doći. Pogledajte, recimo, Čelsi. Vlasnik kluba Roman Abramovič odvojio je svega deset miliona funti za predstojeći prelazni rok, a znamo da je za njega ranije i suma od 140 miliona funti bila prava sitnica. Zato i kažem da će opstati samo oni koji imaju istinski kvalitet, neće biti više “ludačkih ugovora”, niti će menadžeri moći da uslovljavaju prelaske igrača iz kluba u klub astronomskim obeštećenjima.

Iskreno, mislim da je bilo nerealno, čak i u domenu naučne fantastike, da se za jednog igrača plaća po 50-60 miliona evra. Toga više neće biti, klubovi će mnogo više voditi računa o svakom utrošenom evru, oslanjaće se na finansijske stručnjake.

Kako će sami igrači, naviknuti na enormno visoke ugovore, prihvatiti novonastalu situaciju?

A. Đorđević: Oni koji imaju dugogodišnje ugovore biće prinuđeni da prihvate revizije kojima će biti smanjene osnovice. Ono što klubove može da izvuče iz ove prilično neprijatne situacije je premiranje za ostvaren rezultat. Smatram da će to biti motiv i za same sportiste. Klubovi će smanjivati bazne ugovore, a povećavati bonuse i nagrađivati samo istinske šampione.

Dakle, ukoliko pobediš, vlasnik će biti u poziciji da isplati novac koji će doći ili kroz prolazak u plej-of ili samu dužinu takmičenja. Čini mi se da je to jedan ispravan sistem kojim bi trebalo da se rukovode sportski kolektivi. Lično, kroz karijeru vodio sam se sličnim principom, nisam odlazio u klubove koji su mi davali više novca, nego sam birao grad u kome ću živeti i na kraju kroz rezultat dobijao određene bonuse.

Ovdašnji sport je i bez globalne krize imao prilično poteškoća sa finansiranjem. Šta učiniti da se ionako alarmantna situacija dodatno ne pogorša?

A. Đorđević: Mislim da su sportski savezi i klubovi previše oslonjeni na državni budžet. Ono što nama kao maloj zemlji, bez obzira na sportsku genetiku koju posedujemo, da tako kažem „seče noge“ jeste to što je medijska globalizacija potpuna. Ja u svom domu u Beogradu ili Milanu gledam iste sportske događaje kao i čovek u Londonu, Los Anđelesu ili Pekingu, jedino je vreme prenosa različito. Hoću da kažem da više nismo okrenuti domaćem sportu jer je globalizacija učinila da gledalac želi da vidi najbolje.

Naš sport u ovom trenutku uglavnom nije na tom nivou i otuda i manjak interesovanja i kod sponzora. Moramo uložiti u individualne sportove, pre svega u tenisere, plivače i strelce koji mogu da ostvare vrhunski rezultat.

Dugo se priča o donošenju zakona o sportu i u tom kontekstu o privatizaciji sportskih klubova. Zašto donošenje ovog zakona toliko kasni i da li njegovo usvajanje može popraviti situaciju?

A. Đorđević: Sasvim sigurno da će njegovo usvajanje popraviti situaciju već samom činjenicom da će svi morati da ga se pridržavaju. Što se tiče kašnjenja, ono je uzrokovano nedostatkom dobrih, pametnih predloga.

Dosadašnji predlozi bili su uslovljeni različitim političkim okolnostima. Smatram da postoji kvalitetan tim koji može da napravi dobar zakon, a i vreme je da se u sportu generalno okrenemo struci, ljudima koji znaju šta znači sport i kako se postižu dobri rezultati. Iskreno govoreći, Zakon o sportu kasni upravo zbog pitanja privatizacije klubova, a ona se u suštini svodi na privatizaciju dva najveća sportska društva, Crvene zvezde i Partizana. To je svima jasno i tu se pravi postavka zakona koja odgovara jednoj ili drugoj poslovnoj kombinaciji koja će iz toga proisteći.

Bilo je govora da se fudbalski klub Crvena zvezda svesno obezvređuje kako bi bio prodat za što manje novca. Konkretno, kako vidite privatizaciju ta dva najveća sportska brenda u Srbiji? Da li kao privatno vlasništvo ili akcionarska društva i, na kraju, kako uopšte doći do realne cene za najveće ovdašnje klubove?

A. Đorđević: Partizan i Crvena zvezda su institucije ne samo u ovdašnjim okvirima i jako je teško izračunati stvarnu cenu. Tu postoje razni parametri – da li je sportsko društvo registrovano kao udruženje građana, u čijem su vlasništvu objekti, koliko koštaju titule, šta znači sam brend… Sigurno da i grad treba da se uključi u čitav proces. Milano recimo, ima dva velika fudbalska kluba, Inter i Milan, koji su živeli fenomenalno koristeći samo jedan stadion, a kod Zvezde i Partizana postoje dva izuzetna objekta. Predstavnici oba kluba, sa gradskim i republičkim funkcionerima, trebalo bi da dođu do prihvatljivog rešenja.

Mislim da bi dobar model mogao biti preuzet iz Španije, gde su najveći klubovi, Real Madrid i Barselona, koncipirani kao akcionarska društva. Sigurno je da u stručnom pogledu postoji kvalitet. Košarkaški klub Partizan oslonio se na jednog svetskog igrača i jednog velikog trenera i to je dalo rezultate.

Crvena zvezda je posle godina ljutnje došla do sličnih saznanja i dovela na čelo Svetislava Pešića, jednog od najboljih stručnjaka Evrope, a čini mi se da iza njega kao frontmena stoji i sposoban menadžment. Sve drugo, u ovom trenutku, ne mogu da komentarišem.

Da li kompanije u ovakvoj ekonomskoj situaciji, kad se i same bore za opstanak, mogu da prepoznaju interes da ulažu u sport?

A. Đorđević: Mislim da kompanije i te kako imaju interesa da ulažu u sport. Navešću samo neke primere: Pireli koji je bio suvlasnik i finansijer Intera, imamo Opel koji ulaže u Milan i čija se reklama nalazi na dresu ovog kluba. Mančester na svojim majicama nosi reklamu velike banke AIG, a Karlsberg je sinonim za prepoznavanje Liverpulovog dresa. Da ne spominjem velike sportske kompanije poput Adidasa ili Najkija koji se za velike klubove vezuju ugovorima i na 20 godina.

Kako u tom smislu stoje stvari u Srbiji?

A. Đorđević: Ovde bi taj odnos trebalo tek da se izgradi. Najpre, sport mora firmama da pruži određeni kvalitet kroz koji mogu da prepoznaju sopstveni interes. U jednom trenutku najprestižniji je bio dres košarkaške reprezentacije, sada su taj primat preuzeli drugi. Dakle, morate kao sportista ili klub odnosom i rezultatima zaslužiti pažnju kompanija. To je kompleksan proces kojim mora da se bavi čitav tim stručnjaka.

Kako objašnjavate činjenicu da košarkaški klub Partizan ima sjajne rezultate, a već godinama ne može da nađe generalnog sponzora?

A. Đorđević: U to zaista ne mogu da ulazim. To je pitanje za predsednika Partizana Predraga Danilovića. Mislim da se mora prepoznati strategija određene firme i pokucati u pravo vreme na prva vrata.

Država bi, takođe, morala da sportskim kolektivima, ali i institucijama kulture, ukaže u kojoj grani privrede mogu naći partnera koji će percipirati i sopstveni interes da uloži novac. S druge strane, tim kompanijama trebalo bi omogućiti određene benefite, kao što je smanjenje poreza. Ili čak može i da se plati pun iznos poreza, ali da jedan njegov deo ponovo ode u sportski fond.

Igrali ste košarku u najvećim evropskim klubovima i NBA ligi. Koji je to iznos na godišnjem nivou koji bi, recimo, košarkaški klub Partizan učinio kompetitivnim sa vodećim evropskim ekipama?

A. Đorđević: Ne bih da govorim o budžetima timova kao što su moskovski CSKA ili atinski Panatinaikos koji su zaista enormni i iznose oko 40 miliona evra godišnje. Većina klubova ima budžete koji se kreću između 10 i 15 miliona evra, ali okvirno govoreći i imajući u vidu način na koji se radi u našoj košarci sa pet miliona evra godišnje mogla bi se dobiti šampionska generacija. Ali, to nije pet miliona samo jedne godine, već je taj iznos potrebno izdvajiti u jednom relativno dužem periodu. Onda to postaje jedna ozbiljna osnova na kojoj se može graditi respektabilan rezultat.

Možete li povući paralelu između pomoći koju kompanije u zemljama u kojima ste igrali pružaju vrhunskim sportskim kolektivima u inostranstvu i ovde?

A. Đorđević: Trenutno mi pada na pamet izraelski Makabi. Osim države koja pomaže Makabi, iza njega stoji jedan vrhunski poslovni čovek koji je odlučio da ulaže jer kroz Makabi ispunjava svoje navijačke strasti prema ovom klubu. Ponekad biznismeni mogu biti vođeni i strašću, a ne samo interesom, ali klubovi moraju i to da prepoznaju. Pomenuli ste Ameriku. To je specifičan slučaj, iako će i NBA liga osetiti posledice finansijske krize. Reč je o izuzetnoj organizaciji, NBA ima mnogo promotivnih sadržaja vezanih za sport.

Ukoliko postoji megazvezda, on će biti promovisan na sve strane, posebno u oblasti humanitarnog rada. Naravno da će kompanije biti zainteresovane da ulože u takvu organizaciju i takve primere svakako treba kopirati.

Trenutno niste na najdirektniji način involvirani u košarku. Poznato je da se bavite i privatnim biznisom. Da li svetska kriza utiče na vaše poslove?

A. Đorđević: Trenutno moj biznis ne trpi zbog globalne krize. Jako me interesuju ekologija i prerada, tu sam uložio deo novca i ulagaću i u budućnosti. Moj posao vezan je za obnovljive izvore energije, konkretno vetrenjače i geotermalne izvore energije. Kada je u pitanju perada, pokušaću da dovedem kod nas strani kapital i tehnologije. Govorim o kompanijama koje su dokazane u ovim oblastima, a mogu doprineti da se i ovde osete pomaci u kvalitetu života. Ima i drugih projekata koji se sada privode kraju, ali o tome kada zaista budu i finalizovani.

Korišćenje Čavića u druge svrhe

Kako vidite slučaj olimpijskog vicešampiona Milorada Čavića kome je država obećavala “kule i gradove”, da bi on nedavno došao u situaciji da se zbog nedostatka elementarnih uslova za trening preseli u Italiju?

A. Đorđević: To je korišćenje situacije u neku drugu svrhu. Cilj nije omogućiti vrhunskom sportisti da ima uslove za rad. Da budem sasvim precizan, reč je o političkom marketingu. Čak i da je ispunjeno ono što mu je obećano, o tome ne bi trebalo govoriti. Jednostavno, to su stvari koje se podrazumevaju kada su u pitanju sportisti Čavićevog kalibra.

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Share Button

Pogledajte još Više od autora

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.