Bog je vozio sa mnom
0
0
Iz magle, koja je na Tresibabi, na putu Knjaževac-Niš, u petak bila gusta kao testo, na desetak metara od nas, “izronila” su svetla teretnjaka i paralelno sa njim farovi automobila. Video sam da je sudar neizbežan. Noga mi je instinktivno krenula ka kočnici. Začuo se prasak. Autobus, pun putnika, krenuo je ka provaliji. “Smotao” sam udesno, kako bi točak potkopao zemlju pored puta. Vozilo je zacvilelo. Sekunde su bile duge kao večnost. Onda je autobus stao na samo nekoliko santimetara od ambisa!
Ovako, nakon nemirne noći, tokom koje su mu kroz glavu, kao u usporenom filmu, prolazili razni scenariji o tome šta je sve moglo da se desi prethodnog dana, za “Novosti” priča Milan Barbulović (45), vozač požarevačkog “Litasa”, zahvaljujući čijoj je umešnosti i prisebnosti 35 ljudi izbeglo sigurnu i strašnu smrt.
– Hvala Bogu, ostadosmo živi – u jednom dahu ote se uzdah olakšanja Barbuloviću. – Sad, kad se toga setim, znam da se nisam uplašio. U glavi mi je bila samo misao da spasem putnike, koji mi svakoga dana, evo već 27 godina, poveravaju svoje živote.
Zaista, putnici na “Litasovoj” liniji Knjaževac-Niš, tog dana
kao da su od samog Stvoritelja tražili da ih vozi baš Barbulović. Neiskusniji vozač bi, gotovo je izvesno, sleteo u ponor, dubok nekoliko stotina metara.
– Nekoliko trenutaka, kao život dugih, ništa nisam čuo – odmahuje rukom Barbulović. – A, kad sam video da sam uspeo da zaustavim autobus, tek onda sam osetio da se vozilo ljulja, jer je jedan njegov kraj, bukvalno, visio nad ponorom. Onda mi se, od cike izbezumljenih putnika, iznenada vratio sluh.
Barbulović se, dok mu je od udarca sevalo pred očima, okrenuo ka zadnjem kraju autobusa. Kao u magnovenju, video je putnike kako izbezumljeno trče ka izlaznim vratima. Autobus se ponovo zaneo. I, opet su sekunde bile u pitanju…
– Tada je sa suvozačkog mesta ustao moj kolega Mihajlo Trifunović. Stao je pred izbezumljene ljude i viknuo da se smire. Njegov glas je odjeknuo kao pucanj. Putnici su se ukopali u mestu. Objasnio im je da opasnost nije prošla i da ga slušaju, ako hoće da žive. Okrenuo se ka meni i kazao: “Hajde, matori. Ostavi infarkt za kasnije”.
Vozači “Litasa” su, jednog po jednog, sve putnike izveli iz autobusa. Tek kada su svi bili na sigurnom, onda su Barbulović i Trifunović, kao kapetani koji poslednji napuštaju lađu, izašli iz vozila.
– Gledao sam, uplašene i promrzle, moje putnike na Tresibabi – zaiskri suza u Barbulovićevom oku. – Bili su u šoku. Ćutali. Onda se iz gomile izdvojila jedna devojka, kasnije sam saznao da studira prava u Nišu. Prišla je i zagrlila me. Jedva sam čuo njen šapat: “Hvala vam, čiko. Spasli ste nas”. Tada su nam prišli i ostali. Njihovi pogledi govorili su više od reči…
JEDVA PREŽIVEO
IGOR Bobić (29), iz Beograda, koji je pik-apom udario u “Litasov” autobus, posle intervencije lekara u niškom Kliničko-bolničkom centru, van je životne opasnosti.
– Kada smo izašli iz autobusa, ugledao sam zdrobljen automobil. Podsetio me je na harmoniku. Mladić, zarobljen u njemu, samo je krkljao. Pokušali smo da ga izvučemo, ali su to uspeli tek dva sata kasnije vatrogasci, pomoću makaza. Sam ga je Bog pogledao, pa je preživeo – prekrsti se Barbulović.
Iskustvo je još jednom presudilo.
Kakav car covece…