Azil za pse
0
0
Vlast na svakom nivou, mogla bi da se ugleda na Milijanu Pajić i Mirjanu Todorović iz Bora koje su, iz istinske ljubavi prema životinjama, van svake organizacije za zaštitu životinja koje od ljubavi prema psima ubiru dobar novac, odlučile da im azil naprave lično.
Dugogodišnji problem pasa lutalica, veliko je breme vlasti na svakom nivou – od republičkog do one vlasti u mesnim zajednicama. Konvencije, prava pasa, mačaka i ostalih dlakom prekrivenih nametnutih ljubimaca štite ih, reklo bi se, ponekad više nego ljude. Nekada dobro raspoloženi mašu repom i ljubopitljivo gledaju u ruke čoveka, naročito onog koji nosi kakvu kesu ne bi li izvukao nešto za gladnu pseću utrobu. U vreme zimskih meseci znaju da nas podbrze na ulici, da reže gladni i stoga nervozni, ne bi bilo prejako reći ni krvoločni. Kidišu, napadaju, ostvaruju svoja pseća prava kao da sve više shvataju koliko su zaštićeni, čak više od belih medveda koji su ušli i u narodnu poslovicu i da im se ništa neće dogoditi čak i kada koga ujedu, makar to bilo i dete. Jedino što će se desiti jeste da će siroti ujedeni čovek moći da od Opštine traži pozamašnu sumu novca. Da li će je i dobiti i kada – neizvesno je. Pozamašnu, da nije zdravlje a katkad i život u pitanju. Ali pošto je često baš o tome reč, ne postoji odšteta koja bi mogla da nadoknadi pretrpljeni strah i zdravlje čoveku narušeno psom. I tako u krug. Zadovolje se tražnje bogataša sa Zapada koji su u životu, u materijalnom i finansijskom smislu ostvarili sve, te sada mogu da se bave psima i bore se za njihova prava.
Milijana i Mirjana, kako kažu, na štite i pse od ljudi i ljude od pasa. Blizu mesta gde Borani odavno znaju da se čuvaju golubovi, ove dve humane žene iznajmile su boks u kome je smešteno pet ničijih pasa. Hrane ih redovno, daju im vodu, čiste za njima, maze ih i sve troškove podnose same. Čak su ih i lečile kada je bilo potrebno. Ovo je priča o njima. Ispunile su i sve ostale standarde – psi su vakcinisani i čipovani. Puno je negativnih iskustava sa psima – uličarima. Ovi su pripitomljeni. Kada je autor ove priče prilazio boksu ne znajući šta će tamo da zatekne, naišao je na ljubazan doček od strane pasa koji su ga, iako je novajlija u njihovom životu baš kao i oni u njegovom, posmatrali s izvesnom dozom blagonaklonosti. Divlji nagon u njima suzbile su upravo Milijana i Mirjana.
Da li je moguće da su ove dve žene organizovanije od vlasti na svakom nivou? Svaki gest potvrđuje da jesu. A psi im vraćaju ako nikako drugačije, ono bar mahanjem repom i time što ne kidišu na njih u vreme letnjih i zimskih meseci. Bar ne ovih pet.
Video prilog će biti ubrzo postavljen …
e ovo je stvarno fantasticno! Bas su plemenite! Jedva cekam Vas novi prilog o tome…
Da…a prilog nije klasičan, ali je suština ostvarena. Nadam se da će pristati da uradimo jednu kvalitetniju emisiju… sa izjavama itd…
Juce smo saznali da Azil vise ne postoji. Sirotani su odneti u azil u Beogradu. Kako nam rekose, golubari su ih isterali. U svakom slucaju ovo je bio primer za sve pohvale.
E da je u ovom gradu vise takvih ljudi… Ja vec mesecima pokusavam da razgovaram sa opstinarima ne bi li ovaj grad otvorio azil za jadne pse ali bezuspesno.