Ne mogu ljude u oči da pogledam
0
0
„Nisam psihopata. Nisam ludak, ni monstrum. Ja sam čovek bez novca koji je napravio glupost zbog koje ću se kajati ceo život. Glupost zbog koje ću napustiti Bor u kome sam odrastao, jer ne mogu u oči da pogledam drugare kojima sam tajio da mi je otac mrtav već godinu i po i da leži u sobi tik do moje u kojoj sam spavao.“
Ovako počinje ispovest za „Blic” Aleksandar Šumar zvani Buca, diplomirani ekonomista, koji je poslednja dva dana glavna tema medija jer je ustanovljeno da je 18 meseci skrivao smrt oca Rame (76) kako bi podizao njegovu penziju.
Šumara smo sreli u jednoj od borskih kafana gde ispija kafu i pokušava da objasni ljudima zbog čega je uradio ono za šta će se kajati ceo život. Shvata da nema opravdanja za ono što je učinio.
„Ne znam šta mi je bilo, ne znam što sam to učinio ocu sa kojim se nikada u životu nisam svađao“ – počinje priču Aleksandar, koji je zaradio krivičnu prijavu jer je podižući penziju na ime mrtvog oca „Marfin banku” oštetio za oko 400.000 dinara.
„Pošto sam izgubio posao u borskoj „Jugobanci”, otišao sam u Crnu Goru i tamo radio kao šef ekspoziture „Privredne banke” Novi Sad u Igalu, ali i u osiguravajućem društvu. Nakon bombardovanja sam se sa tadašnjom ženom odselio u Valjevo gde za dođoše nije bilo posla. Vratio sam se u Bor i tu nastavio da živim sa ocem pošto mi je majka umrla. Bio je dobar ali svadljiv, ali kad god bih osetio da se ne slažemo, ja bih izlazio iz kuće i bio odsutan dan, dva. Nisam imao novca i živeli smo od njegove penzije koja je iznosila oko 30.000 dinara. Iako sa fakultetskom diplomom i bez ijednog palog ispita, nadničio sam tu i tamo za sitnu paru jer nisam želeo milostinju. Kap u čaši prelila se onog trenutka kada je stigla tužba moje bivše žene zbog neplaćene alimentacije. Iako nikada u životu nisam imao ni prekršajnu prijavu, nikada nisam ni na koga podigao ruku ili povisio ton, osuđen sam uslovno na šest meseci zatvora, uslovno na godinu dana“ – kazuje on.
Aleksandar je tada otišao u Beograd kako bi našao posao i platio dugove.
„Kada sam se vratio, zatekao sam mrtvog oca. Ležao je na bračnom krevetu poprečno i ja sam ga podigao, smestio u postelju i razmišljao šta mi je činiti. Nisam imao para da ga sahranim, a penzija je trebalo da legne nedelju dana kasnije. Nisam znao da li da se poverim drugarima. Rodbini još manje, jer se niko nije ni raspitivao za njega. Sačekao sam penziju, ali sa njom nisam znao šta bih pre. Da li da platim njegovu sahranu, alimentaciju kojom ću deci olakšati život ili otići u zatvor. Tako su prolazili dani i meseci. U stanu u kome je ležalo očevo telo za 18 meseci prespavao sam možda tridesetak puta. U početku se osećao neprijatan miris, ali je to s vremenom nestalo. Vrata su dobro dihtovala“ – priča Aleksandar, kao da sriče scenario za nekakav andergraund film.
Poslednjih nekoliko meseci nije ni ulazio u stan. Kaže, imao je drugi u kojem bi ponekad prespavao.
„A onda sam rešio da konačno olakšam sebi. Pošao sam u policiju da sve ispričam. Tamo sam sreo jednog iskusnog inspektora koji me dobro poznaje. Zna da ja u životu ni mrava ne bih zgazio. U neverici je odslušao moju ispovest i mislim da mi je verovao svaku reč“ – priča on.
Aleksandar je sada na slobodi i čeka obdukciju tela oca. Sedi sa starim drugovima koji ne mogu da veruju šta je učinio.
„Mnogo mi je teško i hoću da odem na kraj sveta da ne vidim lica dragih ljudi koje sam lagao da mi je tata u staračkom domu u Sokobanji“ – dodaje.
Oni koji ga poznaju kažu da ni mrava ne bi zgazio. Ima troje dece sa tri žene sa kojima je živeo. Sa najstarijom ćerkom se ne čuje, a ostalo dvoje ga obožavaju i često im kupuje poklone. U Narodnoj biblioteci u Boru nam je potvrđeno da je godišnje čitao mnogo knjiga. On kaže i do 150.
„Ne želim da opravdam ono što sam uradio. Hoću samo da odem u beli svet i iskajem ono što sam uradio“ – rekao nam je na rastanku Aleksandar.
Tekst/Foto: Saša Trifunović
