0
0
Rođen je u skromnim uslovima 16. aprila 1936. godine u Nišu i još kao dečak je upoznao težinu života. Međutim, upravo iz takvog okruženja, izrastao je umetnik čiji je glas prešao granice tadašnje Jugoslavije i osvojio publiku širom sveta.
IZVOR; Autor: Bojana Krkeljić
Jedan događaj iz mladosti zauvek mu je promenio život. Zaljubljenost u devojku po imenu Lenka navela ga je da napusti vojsku kako bi je video. Taj postupak imao je ozbiljne posledice, pa je zbog dezertiranja završio na Golom otoku.
„Bio sam mlad, trčao sam za ženom. Hteo sam samo da je vidim, pa da se vratim. Uhvatili me, oterali na sud. Nisam imao advokata, otkud to sirotinji? Odredili mi po dužnosti nekog kapetana za branioca, a on ni reč nije rekao u moju korist. Tužilac me napao, rekô da sam nemoralan, da takvi ljudi ne treba da žive, da sam izdao zemlju. Puklo mi nešto u glavi, skočio sam i povikao: ‘Nemo’ da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite, kol’ko mogu da izdržim’. Napravio sam grešku koju sam platio više nego što je trebalo, ali, s druge strane, možda je tako Bog odredio. Na Golom otoku sam završio fakultet. Pročitao sam nebrojeno mnogo knjiga, naučio da sviram i pišem muziku. Tamo sam propevao“, ispričao je jednom prilikom.
Period proveden na Golom otoku, uprkos teškim okolnostima, za njega je predstavljao početak ozbiljnog bavljenja muzikom. Upravo tamo formirao je svoj prvi sastav, a po izlasku je odlučio da muzika postane njegov životni poziv.
Karijeru je gradio nastupajući po kafanama i klubovima, da bi se glas o njegovom talentu ubrzo proširio daleko van granica Srbije. Publika ga je prepoznavala po jedinstvenoj emociji i interpretaciji, a mnogi su ga opisivali kao čoveka koji peva dušom.
„Opredelio sam se za muziku, jer je ona jedna Božja stvar. Nikada nisam gledao kako to drugi rade, već sam muziku posmatrao iz svog ugla. Zaslužio sam da me zovu kraljem romske muzike i Net King Kolom iz Niša. Ne može niko da me zameni, kod svakog pevača mogu da pronađem pola moje pesme. Crnci su veliki fenomeni za muziku, kao mi Cigani. Pevao sam crncima njihove melodije na ciganskom. Folirao sam ih, a oni se divili“, pričao je muzičar.
Njegova popularnost rasla je iz godine u godinu, a nastupi pred uglednim svetskim ličnostima otvorili su mu vrata međunarodne scene. Posebno mesto u njegovoj biografiji zauzima gostovanje u Indiji, nakon kojeg je stekao nadimak koji ga je pratio do kraja života – Kralj romske muzike.
Veliki trag ostavio je i kroz izvođenje pesme „Đelem, đelem“, koja je kasnije postala prepoznatljiv simbol romskog naroda širom sveta.
Ipak, poslednje godine života proveo je daleko od sjaja pozornice. U više navrata govorio je o usamljenosti i razočaranju zbog toga što su mnogi ljudi nestali iz njegovog života kada mu je podrška bila najpotrebnija.
„Živim žalosno posle 40 godina mog pevanja. Nijedan da otvori moju kapiju, niti telefonom da pita kako živim i da li mogu da živim. Mučim se“, izjavio je Bajramović pred smrt.
Njegova ćerka Žaklina, koja danas živi u Danskoj, često ističe da ga pamti kao brižnog roditelja i čoveka koji je porodicu stavljao na prvo mesto.
„Šta da vam kažem o mom ocu? Bio je dobar otac, čuvao nas je, sve je činio za nas. Radio je svuda širom sveta, u Italiji je dobijao puno novca i zlata. Ta kuća gde se vi nalazite je kuća gde su mama i tata preminuli, ali smo ranije živeli i u centru Niša. Međutim, mojima je u jednom momentu bilo previše buke i gužve u gradu, pa su se doselili tu“, rekla je Žaklina.
Govoreći o očevim sećanjima sa brojnih putovanja i nastupa, navela je da je najradije pričao o lepim iskustvima i ljudima koje je upoznao.
„Pričao je često, ali uglavnom o lepim stvarima koje su mu se dešavale. Njega su ljudi stvarno mnogo voleli širom sveta.“
Posebno se seća načina na koji su nastajale njegove pesme.
„Sećam se da je imao običaj da ustane usred noći i krene da piše. Njemu su pesme same dolazile, a on je svaki put kada mu krene inspiracija za tekst neki, odmah zapisivao. Sećam se da smo jednom prilikom bili u Nemačkoj u nekom lokalu, gledali smo kako pada kiša i on je napisao jednu pesmu“, rekla je ona.
Šaban Bajramović preminuo je 8. juna 2008. u Beogradu, u 73. godini života usled infarkta. Sahranjen je na Niškom novom groblju. I danas se smatra jednim od najuticajnijih izvođača romske muzike, a njegove pesme nastavljaju da žive među generacijama koje dolaze.
Skupština grada Niša je 5. maja 2009. godine donela odluku kojom je Južni bulevaru gradskoj opštini Palilula preimenovan u Bulevar Šabana Bajramovića, a na keju u Nišu je 12. avgusta 2010. godine dobio i svoj spomenik.
