0
0
Ako je suditi prema proizvodnim i izvoznim rezultatima iz 2025, Kragujevac je ponovo, kao pre četiri i po decenije, industrijski centar i jedan od motora privrednog razvoja Srbije. Kragujevačka privreda lane je izvezla proizvode vredne više od 1,8 milijardi evra, uz rekordni spoljnotrgovinski suficit od 517 miliona. Poređenja radi, Srbija je u robnoj razmeni sa inostranstvom imala deficit od skoro 8,8 milijardi evra i u ovom veku je samo jednom, 2022, imala veći jaz između uvoza i izvoza.
Izvor: Nova.rs / Radar,
Piše: Zoran Radovanović
Rezultati kragujevačkih preduzeća imaju dodatnu specifičnu težinu jer 80 odsto isporuka stranim kupcima čine automobili, tramvaji, vagoni, delovi za putnička i šinska vozila i drugi gotovi visokotehnološki proizvodi, od kojih 90 odsto završava na tržištima Italije, Nemačke i drugih zemalja EU.
Istovremeno, prema fDI Inteligence uglednog Fajnenšel tajmsa, Kragujevac je na investicionoj mapi Evrope, uz Beograd, Novi Sad i Leskovac, svrstan u četiri grada u Srbiji koji prednjače u privlačenju stranih investicija. Kao značajna investiciona destinacija prepoznat je zbog duge industrijske tradicije, povoljnog geografskog položaja, raspoloživih privrednih resursa, ali i navodno dobrih komunukacionih veza. Uz to, zajedno sa Sarajevom označen je kao investiciona destinacija sa najpovoljnijim troškovima poslovanja na prostoru bivše Jugoslavije.
Iako predsednik Vučić često ističe da je lično otvorio više stotina fabrika širom Srbije, od 2012. aktuelna vlast SNS-a u Kragujevac nije dovela nijednog stranog investitora
Grad je u minule dve decenije postao sedište moćnih i značajnih stranih kompanija, poput multinacionalnog automobilskog giganta Stelantisa, nemačkog koncerna za proizvodnju šinskih vozila Simensa, nemačko-austrijskog proizvođača građevinskih mašina Vaker nojzona, kineske kompanije za izradu auto-delova Janfenga, slovenačkog Gorenja, koje je deo kineskog Hisensa, nemačke mlekare Megle… Odskoro dolazak najavljuje i češka Škoda koja planira da proizvodi tramvaje i vozove najnovije generacije.
Svetla i tamna strana medalje
U kragujevačkoj privredi trenutno je angažovano oko 42.000 zaposlenih, plus neidentifikovani, ali ne i zanemarljiv broj radnika iz Nepala, Indije, Šri Lanke, Turske i drugih azijskih zemalja. Uz to, u vanprivrednim delatnostima zaposleno je između 12.000 i 15.000 ljudi, a u minulih deset godina broj nezaposlenih smanjen je za gotovo dve trećine i sveden na oko 8.000 ljudi. Ne zna se, doduše, koliko je pre svega mladih u međuvremenu, trbuhom za kruhom, napustilo Srbiju, jer vlast tu informaciju ne saopštava, ali se procenjuje da ih je otišlo više hiljada.
Svi podaci o vaskrsnuću kragujevačke industrije svetla su strana medalje, koja ima i drugu, tamniju stranu, a ona se svodi na to da od 2012. vlast SNS-a u Kragujevac nije dovela nijednog stranog investitora, iako predsednik Aleksandar Vučić često ističe kako je on lično otvorio više stotina fabrika širom Srbije.
Maćehinski odnos države prema Simensu
Prema Simensu, koji je početkom 2018. preuzeo privatnu firmu Milanović inženjering, do tada njihovog kooperanta, država se sve vreme odnosila, blago rečeno, maćehinski. Toliko, da ta kompanija polako gasi proizvodnju tramvaja (ostalo je da naprave još jednu seriju od 14 vozila), zbog čega je već više od 150 radnika ostalo bez posla, a više desetina njih uskoro će na plaćeno odsustvo sa 35 odsto manjom zaradom od redovne.
Umesto od Simensa, vlast u Beogradu je odlučila da kupi lošije i skuplje turske tramvaje, od kojih svaki košta između 2,7 i tri miliona evra. Time je ubrzala odluku o gašenju proizvodnje tramvaja u jednom od dva pogona u Kragujevcu, a kompanija će se preorijentisati na proizvodnju vozova, koja bi trebalo da startuje u prvoj polovini 2027. Da je Beograd, kao što je Vučić nagoveštavao krajem 2018, umesto turskih, kupio za 450.000 do 500.000 evra po komadu jeftinije i kvalitetnije tramvaje od Simensa, u pogonima u Kragujevcu sada ne bi bilo prekobrojnih radnika, a posla bi za njih bilo dok ne počne proizvodnja vozova.
O odnosu države prema Simensu, koji je početkom 2018. preuzeo privatnu firmu Milanović inženjering, svedoči i to što u svojim fabrikama u Kragujevcu polako gasi proizvodnju tramvaja, zbog čega je više od 150 radnika već ostalo bez posla, a više desetina će ih uskoro na plaćeno odsustvo sa 35 odsto manjom zaradom od redovne
Kragujevac su kao kiša zaobišli i novi auto-putevi i brze saobraćajnice, a nije modernizovana ni železnička pruga, čemu je, osim Vučića, dobrim delom kumovala i dugogodišnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović. Zaposleni u Stelantisu tvrde da su grad i država apsolutno nespremni dočekali serijsku proizvodnju, veću od 600 automobila dnevno, pa sada kragujevačkim ulicama tutnje stotine šlepera i teških kamiona kojima se u fabrike locirane u centru grada dovoze materijali i delovi, a iz njih odvoze gotovi proizvodi. Kažu i da je vlast obećala, ali nije izgradila, Južnu obilaznicu i pristupnu saobraćajnicu do Fijata.
Uprkos činjenici da je grad sa najvećim spoljnotrgovinskim suficitom u zemlji, da proizvodnja električnih, hibridnih i benzinskih automobila u Stelantisu doprinosi rastu srpskog BDP-a, da se u Simensu, Vaker nojzonu i mnogim drugim kompanijama u vlasništvu stranaca primenjuju najsavremenije tehnologije, prosečna neto plata u Kragujevcu od 115.648 dinara u decembru 2025. bila je manja od republičkog proseka i za njih je „granica snova“ od 1.000 evra još nedostižna, dok je republički prosek tog meseca bio 1.057 evra. Osim toga, mnoge pogađa i to što su im zarade skoro upola niže nego u beogradskom opštinama Stari grad i Vračar, gde je poslednjeg meseca prošle godine prosek bio 205.648 i 205.193 dinara, a drastično manje i od proseka kolega iz Novog Sada od 164.249 dinara.
Srbija je uveliko zapostavila razvoj malih i srednjih preduzeća, koja su okosnica svake prosperitetne privrede. U Kragujevcu ih ima oko 290, sa skoro 10.000 zaposlenih, a prema planovima iz 2008, kad je Fijat dolazio u Kragujevac, trebalo je da ih bude barem deset puta više
U januaru ove godine prosečna neto zarada skliznula je na nivou Srbije na 118.429, a u Kragujevcu na 113.548 dinara. Indikativno je da ni u jednoj opštini prosečna plata tog meseca nije bila veća od 200.000 dinara, a u decembru su time mogle da se pohvale tri beogradske opštine – Stari grad, Vračar i Novi Beograd.
Uz državne subvencije strance privlače i solidno obučeni i slabo plaćeni radnici
U udruženju građana Novi optimizam tvrde da su plate u Kragujevcu ispotprosečne zbog toga što strani investitori ovde dolaze zbog državnih subvencija, a još više zbog solidno obučenih i slabo plaćenih radnika. Kako veliki broj Šumadinaca sve manje pristaje da radi za male pare, to se proizvodnja u pojedinim stranim kompanijama sve više zasniva na radnicima iz Nepala, Indije, Šri Lanke i drugih azijskih država.
Stelantis je mesecima unazad imao silne muke da obezbedi dovoljan broj radnika za rad fabrike u punom kapacitetu. Nikada to ne bi postigao da posredstvom agencija za iznajmljivanje radnika nije dovedena armija ljudi iz azijskih država, kojih zvanično samo u pogonima Stelantisa ima oko 500. Nezvanično ih je mnogo više, rade na najtežim poslovima, za plate za koje mnogi Kragujevčani neće.
Čak i sa prekovremenim radom svake subote, u Stelantisu se mesečno zarađuju između 90.000 i 100.000 dinara, a otprilike toliko i u Simensu, Janfengu i drugde. Kako je praksa u razvijenim zemljama pokazala da visoke tehnologije i niske zarade nisu dobitna poslovna kombinacija, to se otvara pitanja koliko je takav model održiv u Kragujevcu i Srbiji. Tim pre što „uvezeni“ radnici iz siromašnih azijskih država nisu osposobljeni za proizvodnju proizvoda visoke tehnologije.
U udruženju Novi optimizam tvrde da su plate u Kragujevcu ispotprosečne zbog toga što strani investitori ovde dolaze zbog državnih subvencija, a još više zbog solidno obučenih i slabo plaćenih radnika, s tim što se proizvodnja u pojedinim stranim kompanijama sve više zasniva na radnicima iz Nepala, Indije, Šri Lanke i drugih azijskih država
Poznavaoci privrednih (ne)prilika tvrde da je Srbija uveliko zapostavila razvoj malih i srednjih preduzeća, koja su okosnica svake prosperitetne privrede. U Kragujevcu ih ima oko 290, sa skoro 10.000 zaposlenih, a prema planovima iz 2008, kad je Fijat dolazio u Kragujevac, trebalo je da ih bude barem deset puta više. Trebalo je, ali ih nema, jer država nije zainteresovana da podstiče razvoj domaćih malih i srednjih preduzeća i preduzetništva.
Ekonomisti ukazuju da su za privredni rast BDP-a od pet odsto, a Srbija je poslednji put toliku stopu imala 2008, neophodne investicije od 25 odsto BDP-a. Godinama unazad država iz budžeta u javne investicije usmerava oko sedam-osam odsto BDP-a, a još toliko su do prošle godine ulagali strani investitori. Ostatak od oko 10 procenata BDP-a trebalo bi da investiraju domaća preduzeća, ali ona ne ulažu ni polovinu, jer država ne preduzima ništa da ih motiviše. Naprotiv. Epilog je da će radnici iz siromašnih azijskih država dolaziti da rade ovde kod stranih poslodavaca, dok će radnici iz Srbije poslove tražiti u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj, Češkoj, Sloveniji, preko leta i u Hrvatskoj, a u dogledno vreme možda i u Rumuniji.
