Poslednji bioskopski Mohikanac

0 0
Read Time:4 Minute, 3 Second

moja_zvezda

Filmovi: „Moja zvezda”, „Epitaf za snove”, „Prvenstvo sveta”, „Dobrodošli u Italiju” i „Tačka prekida”
56. KRATKI METAR
Potresne su slike groblja srpskih bioskopa. Ređaju se jedna za drugom: Pančevo, Srbobran, Sremska Mitrovica, Majdanpek, Beograd, Vrbas, Novi Sad, Niš… Tamo gde su nekada bili hramovi filma iz bogato rasprostranjene bioskopske mreže, kao posledica nemarno izvedene privatizacije, sada se šepure prodavnice nameštaja, butici, skladišta, kockarnice, kafeterije, o čemu putovanjem kroz Srbiju svedoči dokumentarac „Moja zvezda” beogradskog reditelja Aleksandra Adžića.

To kratko, uvodno putovanje završava se u Boru, nekadašnjoj rudarskoj Meki a sada jednom od najzagađenijih gradova u Evropi. I, tu Adžićeva kamera hvata čudo neviđeno – bioskop „Zvezda”, iako je publike malo, još uvek radi! Ne tako svež i lep kakav je bio kada su ga 31. decembra 1961. godine otvorili, ali čist i uredan, održavan u nemaštini sa velikom ljubavlju, sa plakatima i fotografijama, pedantno vođenom dokumentacijom, salom od 622 mesta i ogromnim platnom.

Tu Adžićev film na trenutak prestaje da bude samo veliki omaž srpskim bioskopima i postaje zanimljiva i korisna priča o poslednjem bioskopskom Mohikancu Draganu Stojanoviću – kinooperateru, poslovođi, administrativcu, čistaču, dobavljaču, majstoru, blagajniku… Čoveku, još u detinjstvu zaraženom filmom, koji ne pristaje na odvajanje od bioskopskog mraka i filmskih iluzija. Najzaslužnijem što bioskop u Boru, sa svega troje zaposlenih, još uvek postoji i opstaje uprkos „naporima” i namerama Agencije za privatizaciju. A njoj Dragan poručuje: „Ako prodate bioskop dođite i kažite da tri musketara stave mačeve u futrolu, ali znajte – bioskop u Srbiji nikada neće umreti!”.

To je i poruka ovog poučnog Adžićevog filma koji na odjavnoj špici beleži i statističke podatke: 1983. godine u Srbiji su radila 533 bioskopa i bilo je 33 miliona gledalaca; 2003. bilo je 216 bioskopa i tri miliona gledalaca, a današnje su brojke zanemarljive. Za istrajnu borbu za očuvanje bioskopa, entuzijazam i beskrajnu ljubav prema filmu, Dragoslav Dragan Stojanović iz Bora, zaslužuje najmanje „Zlatni pečat” Kinoteke.

Prvi takmičarski dan 56. festivala kratkog metra u Beogradu doneo je i dokumentarni esej „Epitaf za snove” Filipa Čolovića. U 12 minuta, gotovo bez ijedne reči, samo slikom, zvukom, šumovima i muzikom, Čolovićev film snažno kazuje o posledicama dejstvovanja „Milosrdnog anđela”, skroz svakodnevicu filmskog junaka – ratnog invalida, čiji je život i kretanje svedeno na ono što mu omogućavaju invalidska kolica. Taj junak je Branko Kapetanović, koji je 2000. godine u pokušaju da demontira kasetnu bombu, ostao bez obe ruke i noge. Čolovićev „Epitaf za snove” posvećen je njemu i svima onima što ih je „pomilovala” anđeoska NATO ruka. Bez patetike, uz poštovanje dostojanstva junaka i sa pravom merom, ovaj film gađa pravo u centar mete…

Dugometražni dokumentarac „Prvenstvo sveta” Valentine Delić bio bi čak duhovita priča o mukama i istrajnoj (i uspeloj) borbi sredovečnih fudbalera da se domognu međunarodnog amaterskog takmičenja, da njihovi životi nemaju i sasvim drugu dimenziju. Reč je, naime, o raseljenim licima sa Kosova, kojima posle silnih peripetija (i bez sponzorskog učešća „Delta sporta”), polazi za rukom da uspešno predstavljaju Srbiju na Svetskom prvenstvu uličnog fudbala za beskućnike, u Kopenhagenu 2007. godine. Tokom iste sportske sezone odigrava se još jedno svetsko prvenstvo, ono između Vašingtona i Moskve a povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, te se i ovo i te kako tiče junaka ove priče. Prvi deo filma (pripreme i sami sportski podvizi u Kopenhagenu) Delićeva vodi sigurnom rediteljskom rukom, dok u drugom delu (nadigravanje Buša i Putina i posledice istog) dopušta da film krene gotovo nezavisno u drugom smeru, u pravcu tipične izbegličke priče…

Socijalno angažovan, duhovit i poletan je film „Dobrodošli u Italiju” Bojana Cvetkovića, koji razotkriva dvodecenijsku tradiciju žitelja mesta Sivac da tokom leta odlaze na gastarbajtersko branje jabuka u voćnjake u severnom delu italijanskih Alpa. Tako se u privredno zapuštenom i ekonomski ruiniranom gradiću na severu Srbije preživljavalo sve do danas, a gastarbajterske priče vrednih i snalažljivih berača postale su urbane legende koje se sa radošću prepričavaju u tmurnim danima. Cvetković otvara prostor za ispovest autentičnim junacima, i oni mu izdašno uzvraćaju te je prava šteta što se iz bolećivosti prema snimljenom materijalu nije rešio viškova i sveo, i inače moćni, film na pravu meru.

Pravu meru, dobar i usaglašen ritam, primamljivu fotografiju, potresnu i uzbudljivu priču, nudi 28-minutni dokumentarac „Tačka prekida” Igora M. Toholja. Film je posvećen „egzekutorima protiv svoje volje” – srpskim mašinovođama što krstare prugama dok im se pod vozove bacaju samoubice ili iskrsavaju nesavesni vozači. Ovoj nemiloj temi i njenim protagonistima autor pristupa brižno, ne krijući pri tome tragične statističke podatke i detalje, uz veliko poštovanje teške, riskantne i odgovorne profesije. Mašinovođa sa svog sedišta može da vidi da će neko da pogine, ali je potpuno nemoćan jer od trenutka kada pritisne brzo kočenje, čak i pri najmanjoj brzini, vozu je potrebno nekoliko stotina metara da se zaustavi. Tada je već kasno. Život je prekinut, a svest i savest mašinovođe, iako ništa nije kriv, ostaje zanavek opterećena. A valja sutra nanovo pokrenuti voz…

Dubravka Lakić / Politika
[objavljeno: 01/04/2009]

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Share Button

Pogledajte još Više od autora

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.