0
0
Rundekov povod za svirku je 40 godina od kultnog albuma Bolero grupe Haustor, za koji se oduvek uzima da je bio najprepoznatljiviji za široku publiku, kao i da i danas većinu tih hitova redovno svira. Pesme poput Šejna, Sejmeni ili Šal od svile.
Rundek je zajedno sa saksofonistkinjom Anom Kovačić nastupio prošlog petka besplatno u Knez Mihailovoj, iznenada, ali pred velikim brojem Beograđana različitih generacija, i time podgrejao želju publike da ga još jednom vidi za manje od mesec dana, ali ovog puta sa celim bendom.
Sa Rundekom i Ekipom nastupiće i članovi Haustora iz tog perioda: Zoran Zajec Zexa (gitara, prateći vokal) i Damir Prica Capri (tenor i sopran saksofon, klavijature).
Sve ovo su dovoljni razlozi da ukratko porazgovaramo sa kultnim muzičarem pred njegove nastupe u Beogradu, za koje se već traži karta više.
Svirate u junu povodom 40 godina od izlaska albuma Bolero. Bolero se danas uzima za Haustorov najpopularniji album sa najviše hitova. I dan-danas i solo i kao bend imate te pesme na set listi. Zbog čega mislite da je Bolero toliko uspeo i postao toliko veliki u odnosu, na primer, na Tajni grad ili Treći svet?
Pa uspeo je zato što su to stvarno, stvarno jake pjesme. One su uspele uprkos lošoj produkciji, po mom mišljenju. I sad, kad je bilo reizdanje, pre možda godinu, dve, kad se radio Bolero, tada se radila produkcija tipa „zabijanja čaša“ — što više tranzijenata, to je bolje. Tad su to radili Suba, koji je bio supotpisnik produkcije, i Dragan Čačinović, koji je kasnije završio u Njujorku kao vrlo cenjen hip-hop producent i snimatelj.
Oni su imali neku novu konzolu koja je još više „praskala“ nego SSL, i sve je bilo previše drčno, previše udaraca. A pesme su mnogo duševnije nego ta produkcija, pa su se, uprkos tome, probile do ljudi. Kad bi se imalo vremena, samo bi trebalo izvući bubanj, koji je delom ritam-mašina koju sam ja programirao, pa ga malo smekšati — odmah bi sve prodisalo. A i bez toga to radi.
Pošto što ste pomenuli hip-hop producenta, na Boleru se nalazi i nešto poput hip-hop pesme, „Take the Money and Run“. Kako je to nastalo 1985, kada hip-hop nije bio toliko raširen kod nas?
Tako je i s Jugoslavijom. Ne znam kako je u Srbiji, ali u Hrvatskoj je to često predstavljeno kao „tamnica naroda“, cenzura i slično. Stvara se izmišljena slika koja postaje „istina“ kada se dovoljno puta ponovi.
Mi ne bismo postojali kao bend, kao ni većina Novog talasa u Zagrebu, da nije bilo Centra za kulturnu delatnost omladine, koji je bio deo sistema, ali je tada podsticao kritički duh i kulturnu slobodu. Naša kritika je bila i dobrodošla jer je često bila čak levo od vladajuće struje.
Nama nikada nije padalo na pamet da idemo iz neke desne kritike. Sve je to tada funkcionisalo unutar sistema. „Radnička klasa odlazi u raj“ nismo mogli da objavimo tada, pa smo rekli da ćemo ga objaviti kasnije. To je bio kontekst.
Kako danas vidite slobodu u odnosu na to vreme?
Danas postoji sloboda da možeš svašta reći, ali načitaš se raznih stvari, naročito po društvenim mrežama. Mislim da je održavanje pristojnosti i ljudskog uvažavanja važno. Ta ideja potpune „slobode“ gde sve izlazi bez filtera nije zdrava.
Kako danas vidite slobodu u odnosu na to vreme?
Učestvovali ste u ekološkim protestima. Posmatrate ove naše sa strane i podržavate. Da li vas to inspiriše da pravite novu muziku?
Ne bih rekao. Kvalitet tih pesama koje se koriste kao podrška protestima je u tome što su nastale nevino. Kada bih ja sad pisao pesmu specifično za proteste, to bi bilo mnogo slabije od onoga što već postoji.
Kakav odnos imate prema nostalgiji za osamdesetima?
Pa, da, to je na neki način žalosno, u tom smislu da ta količina pažnje koja odlazi u tom pravcu zapravo biva uskraćena nečemu novom, sadržajima koji se upravo sada dešavaju, a kojima često nedostaje pažnje. Po svom iskustvu, kada sam imao dvadesetak godina, meni je bilo žao što nisam rođen deset godina ranije, pa da budem deo ’68-e i tog pokreta, da budem pravi hipi u pravom hipi vremenu. I to me je tada nekako mimoišlo, i iskreno, to mi je bilo žao.Ja mislim da čovek, gledano duhovno, ima jednu prirodnu nostalgiju — nostalgiju prema onome što bih nazvao njegovom „anđeoskom prirodom“, najbanalnije rečeno. Prema nečemu što je neka vrsta izvorne, čiste prirode u čoveku, na kojoj se onda dalje grade religije, čarolije, mitovi i čuda. To je jedan unutrašnji svet kojem čovek, koji istovremeno ima i svoju animalnu, zemaljsku i neku svoju nebesku dimenziju, prirodno teži.
Mislim da ta vrsta nostalgije zapravo postoji u svakome, kao nešto što je u nama ugrađeno. A onda postoji i ova druga, površnija nostalgija — nostalgija prema bivšim vremenima, dekadama, epohama, „kako je nekad bilo“. Ako je nekome blisko, u redu je, ali ja lično prema tome nisam nostalgičan na tom nivou.
Svirate sa velikim bendom, kao dvojac, solo, imali ste nastup i sa džez okrestrom. Da li vam je ostalo nešto što niste ostvarili kroz bend i nastupe?
Imam jedan paralelni muzički život. Jedan je vezan za pesmu, a drugi za improvizaciju. Sviram u grupi Cul de Sak, koja se bavi potpuno improvizovanom muzikom, bez žanrovskih ograničenja.
To me jako inspiriše. Voleo bih da imam više vremena za takve nastupe u manjim prostorima, za 20–50 ljudi, gde se deli direktan muzički doživljaj, bez pritiska industrije. To mi je zapravo sve ista stvar i pesma i improvizacija dolaze iz istog mesta, samo se oblikuju drugačije.
Da se vratimo na svirke 5. i 6. juna. Sviraćete ceo Bolero, koja vam je najmanje omiljena pesma sa tog albuma.
Ne moram da sviram ceo Bolero, i mislim da verovatno nećemo svirati pesmu Bolero, jer mi se i nekako čini nedovršena. Ne vidim sad potrebu da se mučimo s tim da je dovršimo, kad imamo boljih od nje.
Oko vaših pesama, ali i vaše pojave, uvek se raspredaju razne urbane legende, koje u većini slučajeva nisu tačne. Koja vam je omiljena?
Znaš šta, ja sam nekako nesvestan tih legendi. To me nekako, ono, promašuje. Tu i tamo naiđem na neku, pa je zaboravim. Pa tako imamo… Ena je trebala biti Ena Begović, ne znam, ili Šal od svile, pa kao ono uže i gan. Mislim, to su tek neke priče, ali zapravo ne mogu dati neki suvisli komentar na to pitanje.
Pisao sam neki dan o koncertu Iron Maidena u Beogradu ’81. i tamo piše da su pored ovih poznatih metalaca svirali i „Bijelo dugme”, ali i drugi bendovi poput Haustora. Da li imate neko sećanje na tu svirku?
Da, da, mislim da se to dogodilo, da. To smo mi svirali. Pa nije bilo ni dobro ni loše. Znam da je bila neka strka, neki haos, da smo nešto imali, da smo kratko odsvirali, koliko-toliko dobro, ono… ništa specijalno.
Nemate sećanje na sam Iron Maiden, na deljenje bine sa njima i to?
Ne. U vezi sa Iron Maidenom jedino što mi pada na pamet jeste da smo imali jednog frenda Mladena koji je svirao bas i mucao, pa smo ga zvali Iron Mladen.
I za kraj, da li je to možda najbizarnija svirka koju ste imali, ili imate neku još čudniju, bizarniju, sa nekim jako neobičnim izvođačima pored sebe?
Ne, imam samo neke svirke u kojima sam ja bio, ono, previše razvaljen, pa se sećam tih borbi za opstanak. Otprilike tih situacija. Ali bolje da ne spominjem konkretno. Hvala Bogu, nije bilo previše, ali preživeo sam, da.
