0
0
O akcijama narodne biblioteke u Boru
– „Na odeljenjima Biblioteke se paralelno vode akcije za odredjene ciljne grupe, tako da Decije odeljenje svakoga cetvrtka ima svoj program sa predškolskim uzrastom. Tu akciju vode Vesna Jovanovic i Dragana Jovanovic, koja je nastojala u poslednje vreme da animira grupu tinejdžera, i da sa njima ima jednu radionicu. Na odeljenju posebnih fondova, Violeta Stojmenovic, je osmislila program, pod nazivom „San je drugi život“,koji sve zainteresovane srednjoškolce uvodi u zadovoljstvo analitickog i kritickog citanja. U poslednje vreme deca malo citaju a školska lektira je poprilicno anahrona što je, verovatno, razlog stvaranja otpora prema citanju zadate lektire. Ova radionica upucuje na razvoj motiva jednog sna i kroz odabrana krnjiževna dela povezuje sa materijom psihologije, filozofije, likovne umetnosti. Dakle radionica je multidisciplinarna ali ima za cilj da deci proširi vidike, tako da pomocu sadržaja jedne knjige mogu da dodju do mnogih drugih informacija.“
O sredstvima koja su potrebna
– „Finansijski smo poprilicno pritešnjeni ali život biblioteke tece punim tempom, zahvaljujuci ogromnoj kreativnoj energiji bibliotekara, koji vole svoj posao i na taj nacin život biblioteke cine mnogo sadržajnijim. Bibliotekarstvo nije samo izdavanje knjiga. Na primer, Ana Jankovic koja radi nabavnu politiku biblioteke ureduje i „Beležnicu“, caspopis koji postoji vec deset godina i koji zaista dobija na kvalitetu i time „Beležnica“ uspeva da ubedi nove saradnike da pišu bez honorara jer mi nemamo novac za honorare. Ono što Opština obezbedjuje, može samo da pokrije troškove štampe, a taj naš osnivac bi trebao da primeti da je ovo jedno od retkih mesta u gradu iz koga isijava jedan ogroman kreativni stvaralacki naboj koji se najvecim svojim delom hrani entuzijazmom, ljubavlju prema poslu, ljubavlju prema gradu u kome živiš. Svojevrstan junak, ove godine, je Dragan Stojmenovic, rukovodilac „Zavicajnog odeljenja“. U istoriji borskog bibliotekarstva, nikada se nije desilo da Ministarstvo kulture finansira tri projekta u jednoj godini. Tvorac tih projekata je upravo Dragan Stojmenovic. Time smo skrenuli pažnju na sebe i iz ministarstva imamo najavljene posete. Komisija za savremeno stvaralaštvo pri tom ministarstvu želi da upozna ove ljude koji stvaraju ovako dobre rezultate. Sva ta naša nastojanja koja cene mnogi ljudi sa strane ne nailaze na odziv od lokalne samouprave koja bi to trebala da podrži. Jeste Opština propratila obeležavanje stogodišnjice rodjenja Vaneta Živadinovica, ali tek posle petomesecne borbe.
Sledeci projekat je vezan za Vladimira Ðordjevica koji je rodjeni brat Tihomira Ðordjevica koji je etnolog, a Vladimir je prvi srpski etno-muzikolog, roden u Brestovcu pre 140 godina. Dakle svi oni koji tumace ovaj grad, iskljuccivo kao rudarsku kasabu, sa ovim programima biblioteke mogu da shvate da ova sredina ima i neke druge vrednosti.
Treba beležiti vizuelni identitet ovog grada jer, svedoci smo da ova vrlo neobiccna urbanisticka politika uzima svoj danak. I evo kad pogledate kroz prozor, vidite da ove stare francuske zgrade ili nemacka kolonija, kako li se vec zove, više lice na sve drugo nego na nešto što bi trebalo da predstavlja odrdenu arhitektonsku i urbanisticku celinu koja bi trebalo da bude svedocanstvo jednog vremena.
Budžet nam je jako osakacen i nemamo novaca za kvalitetne kniževne programe, ma koliko to nekome bogohulno zvuci. Ali kvalitetne programe ne možemo izvesti bez kvalitetnih gostiju a samo sa njima sala može biti puna. I samo tada možemo reci da je program uspeo. Ova biblioteka nikada u svojoj istoriji nije dobila novac za nabavku knjiga a koji joj po standardu pripada. Po tom standardu, mi treba da godišnje kupimo 4.500 knijga, što za ovu godinu, a uz procenjenu prosecnu cenu knjige od 600 dinara iznosi oko 2,8 miliona dinara. A fond za 2008 godinu je bio 900.000 dinara, koji nam još uvek nije isplacen, odn. nama su preneta sredstva samo u iznosu od 300.000. Verovatno su sva dešavanja u našem lepom gradu maksimalno izmuzla opštinski budžet. Imamo problema i sa placanjem struje. Tek su nam preneta sredstva za avgustovski racun. Najbanalnije receno, ova ustanova, kao i mnoge u ovom gradu „živi na recku“ vec nekih cetiri meseca. Za sledecu godinu budžet još nije usvojen kao da je to neka velika nauka. Za ove tri godine koliko radim ovaj posao, u prilici sam bila da pravim tri predloga finansijskog plana, i došla sam do zakljucka da smešnijeg i uzaludnijeg posla nema na kugli zemaljskoj. Jer, prakticno, dobijete vec gotovu šemu a uz tu šemu dodatak u principu: „Ovu poziciju smeš da povecaš 6% jer se planira tolika inflacija, a ovo smeš 10%, a ovo ne smeš da povecaš ni dinara!“ A to zadnje „ovo“ su naše specijalizovane usluge gde se nalaze izdavacke delatnosti, književna gostovanja, „Knjiga godine“ itd. Kao da to ne podleže inflaciji. E onda tamo gde smo kratki, pišemo zahteve za dodatno finansiranje koje treba po prioritetima poredati, a ove godine sam poslala 11 zahteva i od toga sam na 7 zahteva, namerno, stavila Broj 1.
Ako obratite pažnju ova zgrada i spolja i iznutra „puca po šavovima“ i treba joj jedna ozbiljna „reparacija“. Od kada su se odvalili oni krovni blokovi, niko repom nije mrdnuo. Evo i druga zima kuca na vrata. Na sva dopisivanja, apele, cak i zajednicki apele svih korisnika zgrade, nema odgovora. Bila sam slobodnija sa ovom sadašnjom opštinskom garniturom i napisala da ih njihova neaktivnost po ovom pitanju, samo pravi saucesnicima u mogucem ubistvu, jer kada se taj blok ponovo odlomi, onda cu da odgovaram ja što ništa nisam uradila. I elektro i vodovodne instalacije su takodje u veoma lošem stanju.“
Problemi
– „Ono što sve nas „ubija u pojam“ je cinjenica da nema para, pored svih pokazatelja koji govore suprotno. Zato smo i napisali ono protestno pisamo u oktobru, koje možete naci na našem sajtu. Jer, zaista, neka umnija glava u Opštinskom vecu bi morala da razluci kulturu od estrade. A ja se zaista bojim, i to je ono što je nas vredjalo sve vreme, da su silni, silni milioni otišli letos, i u tom jeku pevanja i igranja ispred Doma kulture, nije bilo 126.000 dinara za Biblioteku, koja dogodine obeležava 140 godina citanja u ovom kraju. Problem smo rešili zahvaljujuci donatorima, ali ne znam koliko ce ti donatori više hteti da izdvajaju neki dinar za Biblioteku, u situaciji kakva jeste i u mukama kakve oni imaju. I ako obezbedimo preko donacija odredjeni iznos i zatražimo od Opštine još toliko da se kompletan posao završi, Opština odgovara da je mnogo a sve to košta polovinu jednog koncerta.“
O „Jasminu“
– „Podržavam ideju o aktiviranju price o „Jasmin“-u , i ovom prilikom pozivamo sve ljude da pomognu da kompletiramo celu kolekciju. Brojevi koji nam nedostaju su 3, 4, 5, 9, 52, 63, 64, 69, 70, 71, 72, 73, 74, od 77 do 102, od 105 do 115, od 116 do 127, 149, 161, 168, 169, 174, 175, i svi posle 180-og broja. Ja sam kao ucenik u Valjevu citala Jasmin. Zaista bi trebalo da taj Jasmin doživi neki reprint u obliku jedne monografske publikacije. Mi nismo u mogucnosti tako nešto da uradimo, i zato je svaka pomoc dobro došla. I treba da se probudi prica o Jasminu, jer je to jedina prica bila u kojoj je ucestvovao ceo jedan grad , cela jedna Opština sa svim svojim školama i sa tim svojim poslom ostala zapamcena na prostorima bivpe Jugoslavije. Cini mi se da je 1972. godine Jasmin dobio nagradu kao najbolji školski casopis na tim prostorima. Pogotovo što posle toga, decenijama nije bilo nicega sliccnog.“
