Planinu Stol, u masivu Homolja, između Bora i Majdanpeka, i njen najviši vrh Stenu (1.156 metara) mnogi su pohodili, ali do 2. maja ove godine nijedno vozilo nije izdržalo uspon od 45 do 60 stepeni, dužine tri kilometra. Na tradicionalnom narodnom vašaru, pred više hiljada ljudi, bez najave i uobičajene medijske galame do vrha Stene krenuo je stari ruski kamion „gaz“ s vozačem Srđanom Krstićem (29), drvosečom iz obližnjeg sela Krivelj.

Na nedavnoj „Džipijadi“ Srbije dvojica odvažnih momaka pokušala su da osvoje Stenu, stigli do pola puta i odustali. Srđan je 26. aprila, bez igde ikoga, ne govoreći ni porodici, uspeo da pobedi strminu.
– Stekao sam bogato iskustvo odvozeći drva i sa sto puta gorih i opasnijih strmina. Kamion je bio spreman. Nisam video razlog da odustanem, iako su me drugari odvraćali. Najzad je pao dogovor da će svi biti u kamionu, pa šta Bog da – priča Srđan, sve vreme gledajući u ogromnu krečnjačku gromadu izniklu iz velike livade koja liči na zastrašujuće ptičje krilo nadvijeno nad celim krajem.

Sa Stene su godinama leteli zmajevi. S njenog krova mahali su planinari, izviđači, pešaci, namernici. Svako je zaželeo da pokaže kako je zdrav i sposoban da za 40 minuta hoda pređe ceo uspon i golim okom „snimi“ više od pola Srbije. Kao na dlanu vidi se Lučko polje do Majdanpeka, Deli Jovan, Crni vrh, Dunav, Avala…

– Sedamdesetprva mi je. Izađoh, boga mi – reče starina hitajući da Srđanu čestita na dovoženju kamiona do vrha, gde se jedino od voznih sprava, pre četiri decenije, našla volovska zaprega dovlačeći materijal za telefonski objekat.

Srđan i „gaz“, kao i njegovi prijatelji, osvajali su Stol za sat vremena.
– Nalazili smo se dva-tri metra od ambisa. Jedanput sam uzdrhtao. Nije trebalo da bacam pogled u provaliju. Tog trenutka sam zaustavio mašinu. Iz kabine sam izveo ženu i malo dete. Shvatio sam da vrag može da odnese šalu. Oni su gotovo polovinu puta prepešačili.

Dragan Nikolić, mašinski inženjer iz Bora, kaže da će iduće godine, 2. maja, pokušati traktorom da osvoji Stenu.
– Svakodnevno radim u selu sa mašinama. Ukoliko bude ovako suvo vreme, bez kiše i klizavice, dajem reč da ću krenuti preko Stene. Nije važna samo smelost, nego i kako se mašina pripremi. Ne daj bože da nešto otkaže – govori Nikolić okupljenim vašardžijama.

Najteže je bilo vratiti „gaz“ sa Stene. Srđan je imao jedno rešenje: voziti korak po korak u rikverc. Kad je pre neki dan vežbao na usponu umalo se nije prevrnuo. Onda je shvatio da je jedino moguća vožnja unazad.

– Kada sam sa „gazom“ stigao ispod table na kojoj je pisalo „Una, volim te, Boba“ stao sam na kamion i digao ruke u vis u znak pobede. U ušima mi je odzvanjalo „bravo, majstore“. U taj čas stigla je supruga Slađana sa ćerkicom Sofijom. Izljubili smo se i slikali za uspomenu.

– Osećao sam se kao nikad, ponosnim i vrednim. Život drvoseče je skopčan sa rizikom, a uspon na Stol bio je podvig – ubeđen je Srđan, pravi junak najstarijeg vašara u celom kraju.

Tekst: Brana Filipović (Sina)

Objavio