Свети Василије је рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио је 15 година у Атини филозофију реторику и астрономију.

Крстио се на реци Јордан заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земаљски живот напунио 50 година од рођења.

Био је велики поборник православља, морално чист и изузетно ревносан, богословски ум, устројитељ и стуб свете цркве.

У црквеној служби назива се „пчелом цркве Христове“, која носи мед верницима и жаоком својом боде јеретике. Зато, на данашњи дан ваља узети кашику меда.

Васиљевдан се код Срба слави као крсна слава, а код Грка и Руса као имендан. Када је за календарски почетак нове године узет 1. јануар, тада је Мали Божић почео да се слави као Српска Нова година.

За овај дан везују се многи обичаји, а постоје и сујеврја шта на овај дан не би требало радити.

У Војводини је постојао обичај, који се у неким местима задржао до данас, да се на раскршћима пале ватре, што, уз чистилачко дејство, има и улогу јачања сунчеве светлости и топлоте.

На Мали Божић, 14. јануара поново се уноси бадњак, опет долази положајник, а на трпези је глава божићне печенице која се чува до тог дана.

У многим крајевима спаљују се остаци бадњака, понегде меси посебан обредни хлеб, василица, у спомен Светом Василију Великом.

Нову годину ваља дочекати будан, па су у овом бдењу многе девојке гатале да ли ће се те године и за кога удати. Међу овим гаткама је посебно занимљиво гатање девојака у Босни – пре сванућа су, попевши се на таван, бацале своју обућу кроз врата напоље, па ако обућа, кад падне, буде усмерена од куће – знак је да ће се удати.

Данас би требало избегавати свађе да се не би свађали целе године.