Bivak pod krošnjama četinara
0
0
Iako su ih gradski oci zaboravili, izviđački odred „Čoče“ je najbolja i najuspešnija društvena organizacija u Boru
– Družimo se od jutarnjeg podizanja zastave i pevanja himne do ponoći. Kraj logorske vatre čuje se gitara i pesma, tražimo gljive i lekovite travke, učimo se topografiji, vezivanju u čvor, spremamo se za republička takmičenja. Hoćemo da budemo među najboljima – priča Milutin Lađević, učenik OŠ „Sveti Sava“ iz Bora koji je drugi put na Dubašnici.
Milan Stefanović je srednjoškolac, prvi put je u ovom bivaku, ali je iskusan izviđač, spreman ga svaku vežbu i akciju. Objašnjava kako u Nišu postoji sedam odreda i kako su se pročuli u zemlji po organizaciji evropskih i svetskih takmičenja.
– Bivakuje 50 izviđača, nekada ih je bilo dosta više. Prva dva dana kiša je padala kao iz kabla. Morali smo da napustimo šatore i preselimo se u šumarsku kuću. Nije nam bilo milo. Mi smo deca prirode i ona je naš dom-govori starešina bivaka Goran Veljković.
Paja Paškovski je borska izviđačka legenda. Jedan je od osnivača odreda „Čoče“ sa stažom od 30 godina. S ponosom pokazuje knjižicu broj sedam. Kad zatreba postaje prvoklasni kuvar, ostaje da čuva kamp kad poletarci i pčelice odu duboko u šumu na zadatak, sređuje i čisti, uči najmlađe.
– Ništa mi nije teško. Eh, što ne mogu na takmičenja. Doneo sam od kuće orahovaču, pa pokatkad cugnem, tek da krv prostruji – veli Paja i pokazuje nam maskotu bivaka psa Alfu, osvajača pregršt zlatnih medalja na državnim prvenstvima pasa svih rasa.
Vlastimirka-Mikica Stepić je načelnik odreda „Čoče“ i domaćin bivaka. Žali se na opštinske oce što već pet godina ne haju za izviđačke prostorije, pa se „deca potucaju od nemila do nedraga“. Očekuje da se neko važan smiluje i pomogne godinama najuspešnijoj društvenoj organizaciji ne samo u Boru.
IZVIĐAČ SOKOLOVOG OKA
Sedam godina sam izviđač i time se ponosim. Jeste da sam, kako novinari pišu, naslednica legendarne Jasne Šekarić i da pored učenja svakodnevno treniram u streljani, ali nikada neću napustiti društvo iz odreda „Čoče“. Događalo se da ujutru odem na takmičenje, a uveče, okićena medaljama, vratim se u tabor, pod svoj šator. Opuštanje u planini pomaže, smiruje. Ne, nisam ovde donela vazdušni pištolj. Zasad jedva čekam da Jasna osvoji odličje u Kini, a, verujem, biće vremena i za mene. Tek sam treći razred Gimnazije – kazuje Bobana Veličković, juniorska reprezentativka Srbije u streljaštvu i naša najveća nada u tom sportu.
Autor:
Brana Filipović
