0
0
IMA nekih slika koje se, iako nastale u osmoj godini života, ne brišu vremenom, već se one samo jače i dublje urezuju, kao ornamenti na mramornom kamenu stare nemanjićke zadužbine. Te 2006. godine, ja nisam razumeo tu visoku politiku, niti procente “sive zone“, a još manje razumeo te geopolitičke igre velikih sila. Ali sam zato dobro razumeo suzu.
IZVOR; Piše: Milutin SEKULOVIĆ
Ovako o danu referenduma o nezavisnosti Crne Gore, nakon 20 godina zbori Beranac Miloš Rmuš, predsednik NVU “Baštinik“, sećajući se atmosfere u svom domu, koja je bila identična onoj u brojnim domovima širom Crne Gore, tada članice države sa nazivom Srbija i Crna Gora.
– Gledao sam svoje roditelje. Oca, čije je ćutanje te noći bilo teže od Lovćena, i majku, čije su suze padale tiho, kao molitva za nešto što se nepovratno gubi. U njihovim očima nisam video samo politički poraz srpskog naroda kojem pripadamo, vidio sam duboku duhovnu ranu. Video sam kako se u jednoj noći, olovkom i sumnjivim spiskovima, pokušava preseći neraskidiva nit koja je vekovima vezivala istu krv, istu veru i istu istoriju.
– Dok je u kući vladala tišina bolnija od krika, kroz prozor su dopirali zvuci tuđeg slavlja. I danas, kada zažmurim, vidim te zastave koje nisu bile naše, kako se vijore u znak pobede nad sopstvenom braćom. Video sam euforiju onih kojima ova zemlja nikada nije bila kolevka na način na koji je nama, i koji su, vođeni tuđim interesima i obećanjima onih što su državu pretvorili u sopstveni feud, odlučivali o našoj sudbini – kaže Miloš.
Tada je naučio šta znači reč – nepravda.
– Kako je moguće da neko iz daleke dijaspore, neko ko ove vrleti ne oseća svojim, ima veću težinu glasa od domaćina koji ovde vekovima pali slavsku sveću? Kako je moguće da se jedan vaskoliki srpski i svetosavski narod, razdvaja veštačkom linijom koju su iscrtali ljudi sumnjivih moralnih načela, obične kriminalne bulumente zaklonjene iza plašta državnosti – pita se tada osmogodišnji dečak, danas čovek koji razume da se granice mogu povući na papiru, ali ne i u duši.
Kako voli da kaže, svaki metar ove zemlje i dalje odiše istim duhom.
– Nas su razdvojili prisilom, mahinacijama i strahom, pokušavajući da nam usade zaborav kao jedinu meru opstanka srpskog naroda. Ali, za narod koji počiva na kosovskom i svetosavnom zavetu, porazi su samo iskušenja, a Gospod Bog nam je put i istina, kaže Miloš, koji se kao i mnogi njegovi Beranci, i ne smao oni, oseća pobednikom nad silama zla, koje su za početak želeli da podignu nepremostive zidove među braćom, potom za rod najrođeniji proglase tkačitenje braće svoje na raspoetom Kosmetu, a na kraju im otmu i crkvu.
