0
0
Za pripadnike generacije Zed tehnologija više nije novina, već prirodno okruženje u kom odrastaju i funkcionišu. Veštačka inteligencija za njih nije apstraktan pojam, već alat koji koriste svakodnevno – za učenje, savete, inspiraciju ili rešavanje konkretnih problema.
Istovremeno, iako je više od 80 odsto mladih u Srbiji koristi, tek svaki treći u potpunosti veruje informacijama koje dobija. Upravo taj paradoks – intenzivnu upotreba i ograničeno poverenje – komentarisali su u Jutarnjem programu IT stručnjaka Stefana Jančića i neurofiziologa prof. dr Dragana Hrnčića.
Stefan Jančić ukazuje da je u svakodnevnom govoru došlo do pojednostavljenja i generalizacije pojma veštačke inteligencije.
„Došli smo do trenutka kada imamo jedan termin koji je iskorišćen za celu kategoriju“, objašnjava i povlači paralelu sa načinom na koji je nekada naziv kompanije postao glagol – „guglati“. Danas se, dodaje, pojam kao što je ChatGPT često koristi kao sinonim za čitav spektar različitih alata i tehnologija, iako je reč samo o jednom interfejsu za komunikaciju sa velikim jezičkim modelima.
Jančić podseća da pored tog alata postoji čitav niz drugih rešenja – od konkurenata poput Kloda i Džeminija, do specijalizovanih platformi za pretragu.
„Svi su oni na neki način interkonektovani, ali nije reč o jednom alatu, već o čitavom ekosistemu“, naglašava gost Jutarnjeg programa. Ipak, uprkos toj raznolikosti, korisnici najčešće sve podvode pod jedan pojam, što može da dovede do pogrešnog razumevanja dometa i ograničenja same tehnologije.
Naš mozak voli da traži prečice i štedi energiju
Poseban aspekt veštačke inteligencije je kako ona utiče na naše kognitivne sposobnosti, a neurofiziolog, prof. dr Dragan Hrnčić, ističe da je ljudski mozak izuzetno prilagodljiv i da je tokom evolucije razvio mehanizme koji mu omogućavaju da se brzo prilagođava novim uslovima i tehnologijama.
„Mozak ima prirodnu težnju da traži lakši put i da štedi svoju energiju“, kaže dr Hrnčić. Upravo zbog toga, dodaje, nije iznenađujuće što ljudi vrlo lako prihvataju tehnologije koje olakšavaju razmišljanje, pamćenje i učenje. Međutim, ta pogodnost ima i svoju cenu.
Hrnčić upozorava na fenomen koji naziva „kognitivnim rasterećenjem“, odnosno prebacivanjem dela mentalnih procesa na spoljne uređaje i sisteme.
„Neki naš memorijski hardver dislociramo i premeštamo van sebe“, objašnjava neurofiziolog, i ukazuje da sve češće informacije više ne pamtimo, već se oslanjamo na to da su nam uvek dostupne putem tehnologije. Posledica je, kako kaže, postepeno smanjenje kapaciteta za interno skladištenje informacija.
Istraživanja, dodaje, pokazuju da takva praksa može dovesti i do izvesnog pada kognitivnih sposobnosti. „Donekle postajemo kognitivno lenji“, kaže Hrnčić, naglašavajući da se mozak, umesto da aktivno obrađuje i pamti podatke, sve više oslanja na spoljne izvore.
Kako mladi koriste veštačku inteligenciju
Podaci pokazuju da devojke češće koriste ove alate kao izvor zdravstvenih i psiholoških saveta, dok se mladići više okreću finansijskim i poslovnim temama. Hrnčić tu razliku objašnjava društvenim pritiscima i individualnim osećajem nesigurnosti.
„Pomoć tražimo u onim sferama gde osećamo određenu nesigurnost ili pritisak.“ Za devojke je to češće oblast zdravlja i emocionalne podrške, dok muškarci osećaju potrebu da budu uspešni u finansijskom smislu. U oba slučaja, veštačka inteligencija postaje neka vrsta stalno dostupnog savetnika.
„Postaju naši poverenici koji su dostupni 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji. Ne osuđuju i daju instant odgovore“, ističe dr Hrnčić. Upravo ta dostupnost i brzina odgovora predstavljaju jedan od ključnih razloga za njihovu popularnost, ali i potencijalni rizik ako se takvim odgovorima pristupa bez kritičkog preispitivanja.
Generacija Zed je digitalno pismena
S druge strane, Jančić naglašava da mlađe generacije ipak razvijaju određenu vrstu digitalne pismenosti i kritičkog odnosa prema sadržajima. „Samo jedna trećina ljudi slepo veruje tome što se generiše“, i napominje da je generacija Zed u izvesnom smislu „evoluirala“ u odnosu na prethodne generacije.
On podseća da su mladi odrastali uz filtere na društvenim mrežama, digitalno obrađene slike i sve prisutnije manipulacije sadržajem, što ih je naučilo da prepoznaju razliku između stvarnog i generisanog. „Deca mogu da prepoznaju sadržaj koji je generisan bez da im vi date neku naznaku“, kaže Jančić.
Upravo ta sposobnost prepoznavanja i sumnje, prema oceni prof. Hrnčića, predstavlja pozitivan signal. On govori o razvoju „digitalnog imuniteta“, odnosno sposobnosti da se kritički procenjuje informacija i njen izvor.
Epistemološki zamor i nepoverenje
„To je dobar znak da su te generacije dostigle određeni stepen digitalne zrelosti“, ističe neurofiziolog. Ipak, taj proces nije bez posledica. Stalno preispitivanje, razlikovanje stvarnog od generisanog i potreba da se proveri verodostojnost informacija dovode do novog oblika kognitivnog opterećenja.
„Naš mozak dolazi do pojačanog opterećenja da stalno vaga šta je realno, a šta je veštački generisano“, objašnjava Hrnčić. Taj fenomen on povezuje sa pojmom „epistemološkog zamora“, koji se sve češće pominje u savremenim istraživanjima.
Reč je o stanju u kome prekomerna izloženost informacijama i potreba za njihovom stalnom proverom dovode do mentalnog umora, ali i širih društvenih posledica.
„Dovodi do veće anksioznosti, do određenog cinizma u društvu i, što je jako važno, do gubitka poverenja“, upozorava Hrnčić.
Gubitak poverenja, kako ističe, može imati dalekosežne posledice, jer predstavlja jedan od temelja funkcionisanja i tehnologije i društva u celini. Ukoliko se svaka informacija dovodi u pitanje, dolazi do erozije zajedničkog prostora znanja i razumevanja.
Zato Hrnčić naglašava da je ključno kako se veštačka inteligencija koristi – kao alat ili kao zamena za razmišljanje. „Ako je koristimo kao partner u razmišljanju, ona nam olakšava kognitivne procese. Međutim, onog trenutka kada prestane da bude partner, onda smo u velikoj opasnosti“, ističe prof. dr Dragan Hrnčić na kraju gostovanja u Jutarnjem programu.
