Bio je tako tmuran dan. Kiša je neprestano padala i na ulicama nije bilo nikoga. Prosto nisam znao kako da provedem dan. Stajanje na prozoru i gledanje slučajnih prolaznika, danas mi i nije delovalo kao privlačna ideja.

Okrenuh se oko sebe da vidim šta ostali ukućani rade , pa da im se priključim. Deca su rasturila sve igračke i počela da se otmaju oko jedne jedine, dok je mama vadila svu garderobu iz ormana ne bi li je istresla i ponovo sklopila. Odamah sam se setio, sakriću se u oraman i ona me neće naći, a ja ću zatim iskočiti iz njega i uplašiti je.

Upravo tako sam i uradio, sa malo zakašnjenja doduše. Kad je uzela da vrati garderobu, bacila je sklopljenu jaknu preko mene. Ja sam ćutao i pretvarao se kao da nisam tu, baš sve po planu. Mama je primetila da jakna ne stoji baš pravo pa je pokušala da je ispravi , kad je napipala nešto ispod nje. Pomislila je da se nešto od prethodno sklopljene garderobe rasturilo i izvadila jaknju. Rukom je pokušala da ispravi “zgužvanu garderobu” kad je stavila ruke na mene.

Nije se pomerala… Ja sam disao ubrzano a ona je posle par trenutaka rekla nešto nalik  “šta je ovo toplo i dlakavo što se mrda?” Pogledala je ispod jakne i ja sam mislio da će me prepoznati, blago se nasmešio ali ona je u tom trenutku vrisnula i rekla ” Gospode, koliki pacov”.

Osetio sam se uvređenim a tek posle sam shvatio koliko sam je zapravo uplašio. Posle izvinjenja  obećao sam joj da se više nikada neću šaliti na ovakav način sa njom.

Neću reći da nisam poželeo i da mi nisu padale svakakve ideje na pamet ali održao sam reč, a reč kod nas mačaka se jako ceni. Zar ne?