Bio je tako tmuran dan. Kiša je neprestano padala i na ulicama nije bilo nikoga. Prosto nisam znao kako da provedem dan. Stajanje na prozoru i gledanje slučajnih prolaznika, danas mi i nije delovalo kao privlačna ideja.

Okrenuh se oko sebe da vidim šta ostali ukućani rade , pa da im se priključim. Deca su rasturila sve igračke i počela da se otmaju oko jedne jedine, dok je mama vadila svu garderobu iz ormana ne bi li je istresla i ponovo sklopila. Odamah sam se setio, sakriću se u oraman i ona me neće naći, a ja ću zatim iskočiti iz njega i uplašiti je.

Upravo tako sam i uradio, sa malo zakašnjenja doduše. Kad je uzela da vrati garderobu, bacila je sklopljenu jaknu preko mene. Ja sam ćutao i pretvarao se kao da nisam tu, baš sve po planu. Mama je primetila da jakna ne stoji baš pravo pa je pokušala da je ispravi , kad je napipala nešto ispod nje. Pomislila je da se nešto od prethodno sklopljene garderobe rasturilo i izvadila jaknju. Rukom je pokušala da ispravi “zgužvanu garderobu” kad je stavila ruke na mene.

Nije se pomerala… Ja sam disao ubrzano a ona je posle par trenutaka rekla nešto nalik  “šta je ovo toplo i dlakavo što se mrda?” Pogledala je ispod jakne i ja sam mislio da će me prepoznati, blago se nasmešio ali ona je u tom trenutku vrisnula i rekla ” Gospode, koliki pacov”.

Osetio sam se uvređenim a tek posle sam shvatio koliko sam je zapravo uplašio. Posle izvinjenja  obećao sam joj da se više nikada neću šaliti na ovakav način sa njom.

Neću reći da nisam poželeo i da mi nisu padale svakakve ideje na pamet ali održao sam reč, a reč kod nas mačaka se jako ceni. Zar ne?

Svi imamo prijatelje sa kojima delimo i dobro i zlo, bilo da smo ljudi , mačke ili neka druga vrsta. Iste stvari preživljavamo, osećemo i sreću i tugu, samo možda na različite načine. Neki od nas imaju sreće od samog početka,  rode se u dobroj i brižljivoj porodici ili im neko pruži topli dom bez obzira na njihovo poreklo, dok su drugi osuđeni da lutaju ulicama dok su živi, život provode u strahu i neprekodnoj borbi za preživljavanjem.

Kako god sagledam situaciju, vremenom se svi priviknemo na način zivota koji vodimo i sudbinu koja nam je tamo negde daleko zapisana. I to nije ništa strašno. Lagodan ili težak život koji vodimo samo je igra sudbine, ali nikako ne znači da su oni koji se muče manje vredni  poštovanja i pohvala od nas koji imamo sve. Ali šta je sa onima sa kojima se ne poigra sudbina već nesavesni ljudi koji ni sami ne znaju šta žele od svog života a kamoli od našeg. Čuvaju nas dok smo mali i slatki, interesantni i dok se naše potrebe svode samo na to da se igramo sa njima i dozvoljavamo im da nas neprekidno gnjave. Šta kad odrastemo i shvatimo da imamo neka svoja prava i da želimo više. Onda nas odbace, zaborave i vrlo brzo postanemo prepušteni sami sebi iako u ničemu zapravo nismo pogrešili.

Moja drugarica Cica bila je voljeno mače baš kao i ja. Voleli su je ukućani ali i komšiluk. Stalno su joj kupovali hranu i davali svežu vodu i mleko. Onda se Cica zaljubila u mog druga Azrijela i iz te ljubavi izrodila su se četiri prelepa mačeta, jedno nalik njemu, dva nalik njoj samoj i jedno koje je podjednako ličilo i na nju i na njega.
Na početku je delovalo kao da je sve u redu. Komiluk je stalno donosio ukusnu hranu i Cica je imala dovoljno mleka za svoje mačiće kao i vremena da im posveti ljubav i toplinu koja im je potrebna. Prošla je jedna nedelja, a za njom je izmicala i druga, kad je nekim čudom i bez ikakvog razloga počela ljudima da smeta, kako ona tako i njeni prelepi mačići.
Ne, nisu je ignorisali, nisu prestali da joj donose hranu, jednostavno su kao najpametniji sisari koji postoje uzeli mačiće koji su tek progledali i odveli ih ko zna gde. Cica je postala očajna, tražila ih je svuda po zgradi i neprestano ih dozivala. Tužnim pogledom tražila je odgvor i od moje „mame“, ali ona ovoga puta nije znala kako da joj pomogne.

Grudi pune mleka, majka bez svojih mačića i slika tuge i očaja širila se zgradom. Niko nije shvatio grešku niti pokušao da je ispravi. Da su bar i nju odveli zajedno sa njima i na kraj sveta pa bi opet nekako bilo ok, ali ne, ljudska surovost jednostavno nema kraja. Savest, to ne postoji…
Cica i dalje bezuspešno traži i doziva svoje mačiće i jako tuguje za njima, a ja se kao i moja mama iskreno nadam da će ih neko pronaći. Neko ko zaista ume da voli i ceni život i nesebično podeli ono što ima.
Životi svih nas podjednako su vredni, ko ne ume da ceni i poštuje tuđ život ,kako da očekuje da sutra neko poštuje njegov  i pomogne mu u nevolji.