Moji ukućani često su negde odlazili i vraćali se svakog dana. Ja bih ih čekao u kući strpljivo iz dana u dan.

Svanulo je još jedno predivno sunčano jutro. Svi su ustali ranije i bili jako dobro raspolozeni. Krače vreme pričali su nešto a ubrzo zatim počeli užurbano da se spremaju. “Gde će sad?”, pomislih, pa zar danas nije jedan od neradnih dana ili ću i ovaj dan provesti sam u kući, bas nisu fer! Ovoga puta, prevario sam se. Dok sam ja trčkao zajedno sa decom koja su pakovala svoje torbice, primetih da je “mama” uzela nesto nalik kanapu. “Sta li ce joj sad pa to?”, ali ona ubrzo zatim uze i mene. Bio je to povodac za “gospodske” macke kakav sam bio ja, bez lažne skrompnosti. U mom domu vrlo brzo je počelo da se ceni moje “mišljenje” i analizira šta ja volim a šta ne. Jednog trenutka sam se uplašio da me nameštanje tog povodca ne zaboli, ali “mama” je to jako nežno uradila kao i sve do sada. Umotala me je u ćebence i ponela sa sobom.
Sam susret sa spoljašnjim svetom delovao je jako zastrašujuce za mene. Vec sam malo porastao i primetio da se u meni bude razni strahovi, od odbacivanja, nedostatka potrebne ljubavi, ili u ovom slucaju ponovni susret sa svetom u kome sam jedva preživeo. Gurnuo sam svoju njuškicu u toplo ćebence i šapicama prekrio oči misleći da ce mi to nesto pomoći. Sišli smo niz stepenice i ušli u auto. Svi su se smejali, slušali muziku, a ja sam i dalje bio uplašen misleći da će me odvesti negde i ostaviti. Kako sam se prevario. Mi smo svi u stvari isli na izlet posvećen meni lično. Oko guše su mi stavili  zelenu ogrlicu nebih li uspeo da se spasim od buva u prirodi i iste ne unesem ponovo u kuću.  Samo putovanje je vrlo brzo postalo i meni samom zanimljivo. Skakao sam sa sedišta na sedište i pravio svakakve gluposti. Jednog trena “tata” je zakočio i ja sam poleteo. Sva sreća moja draga “mama” odmah je pritekla u pomoć, čak ga je i jako igrdila zbog svoje nemarnosti.
Stigli smo u banju. Uzeli su me u ruke i odneli do neke travice u blizini česme. Gledao sam zelenu travicu neznajuci zašto bih ja sad morao tu nesto da se šetam i u pocetku se opirao, ali na samom kraju reših da popustim. Spustili su me, trava je bila hladna i vlažna, a sem toga golicala me. Pored mene proleteo je leptirić i ja sam počeo da se igram sa njim. Dok sam trčao tamo-amo, udaljio sam se od travice i upao u neko blato. Pa vi neznate kakav je to osecaj! Šape su mi bile blatnjave, po meni neka čudna paučina a oko mene uvenulo mokro lišće. Pokušao sam da se oližem, ali bezuspešno, samo sam se još više upetljao i umazao. Kakva tuga… Oko mene svi su se smejali. Jako lepo od nih, kako sam se ja osećao to samo ja znam, i ja nisam kriv što sam navikao na mekan i topao tepih, tako su me sami naučili a sad mi se podsmevaju. Postao sam jako ljut i to im dao do znanja. Sem toga bio sam jako mali a trava visoka, Sta da sam se izgubio? Da li je neko i pomislio na to? Rešio sam da je ovaj izlet završen, bar sto se mene lično tiče. Umili su me i vratili u kola. Deca su jela sendvice a ja sam dobio parče sočne piletine koju mi je “mama” ponela, ali nisam hteo da jedem. Želeo sam da vide koliko sam ljut i shvate da meni takvi izleti više ne trebaju.
Pošli smo kući a ja nisam ni jednom mjauknuo. Nisam se čak ni igrao. Kući smo stigli jako brzo, a ja sam shvatio da nema lepseg mesta od mog toplog doma. Izleti u budućnosti DA ali bez preterivanja. Ipak višće volim da svet posmatram sa svog prozora i toplog radijatora.

Celog dana se razmišljam da li je pametno da se ja kao jedna od ozloglašenih “crnih mačaka” oglasim na današnji dan. Ipak mislim da je potrebno da kažem nešto u svoju odbranu kao i u odbranu cele moje familije i dalekih rodjaka. ¨Ne znam zašto se pojedini ljudi nas plaše? Još kao mali dok sam lutao prostranim ulicama, primetio sam da ljudi idu užurbanim korakom. Par puta uplašio sam se da me ne zgaze, medjutim čim bi me ugledali, vrlo brzo bi zastali i vraćali se unazad. Bio sam sav zbunjen i mislio da sa mnom nešto nije u redu, medjutim kada sam shvatio da to rade i sa mojim starijim drugarima, video sam da tu ima nečega? Ali čega?

Danas je taj čuveni petak trinaesti i šta sad sa njim?! Pitao sam moju “mamu” da mi to malo bolje objasni i kaže kakve veze ja i moji prijatelji imamo sa tim. Po njenim rečima, nas smatraju zlom, povezuju nas sa raznoraznim vešticama, nesrećama koje se dešavaju. Kad nas neko vidi, kaže “mama” vraća se tri koraka unazad da ga ne bi zadesila nesreća. Koja nesreća? Nesreća će mu se desiti sto hoda unazad i ne gleda kuda ide! Može vrat da polomi. Pojedini ljudi zaista su čudni, bar sa mog mačijeg aspekta. Ali ovo nije sve, tragedija tek počinje jer kažu da mi donosimo nesreću, u nekim zemljama nas i ubijaju! Zaista posle njenih ispričanih priča, nisam mogao da verujem svojim ušima.

Cela istina leži u tome, da smo mi mačke koje imaju najbolji vid noću pa smo samim tim i najbolji lovci. Imamo dobar njuh i naša boja stapa se sa bojom noći, jako smo gipki i skačemo sa velikih visina i sve nam je to podarila majka priroda. U čemu smo onda loši? Mi smo mačke kao i sve ostale, i ljudi ne budite rasisti, da li sam ja beo, žut, šaren, ili crn, to je potpuno nebitno. Volim lepu hranu, uživam da se mazim i naviše od svega volim svoje ukućane kojima nikad ne bih naškodio. Moja “mama” je više puta rekla da nije bila srećnija nego onog dana kada me je povela sa sobom. A sem toga, ja spavam sa njom u krevetu i ne beži od mene, zasmejavam je kad god vidim da je tužna, a kad je slobodna igramo se i žmurke.

Nadam se da sam vam bar malo objasnio koliko smo mi verni ljubimci i zaista dobri. U slučaju da mi ne verujete, pa ne znam, idite i pet koraka unazad, ali znajte mi i jako dobro pamtimo ko je kakav prema nama! Pa sad, dobo se dobrim vraća, a loše lošim zar ne? Prepuštam vas da sami procenite i preispitate svoju sopstvenu savest.

Voli vas sve vaš Cicko i moli vas da ne verujete bas svemu što čujete, sve prihvatajte sa rezervom dok se sami ne uverite. A ako nekad naletite na nekog od nas, nemojte bezati već nas pomazite ili nahranite u slučaju da imate čime, i sigurno će te steći jednog iskrenog prijatelj koji će vam biti zahvalan do kraja svog zivota.

Današnji dan mi je protekao zaista lepo. Posle kraćeg perioda mog neraspoloženja i nezadovoljstva, danas sam zaista bio srećan. Imao sam i razloga. Noć sam proveo mirno u toplom krevetu, pod toplim jorganom sanjajući jednu prelepu cica macu. Doduše usledilo je razočarenje kad sam shvatio da je sve bio san, ali ne predajem se tako lako, još sam ja jako mlad. Još se nisam ni olizao kad dočeka me par parčeta moje omiljene salame. Čuo sam priče da su one pune aditiva i da ih trebam izbegavati ali šta sad povremeno mi neće valjda škoditi. Popih malo vode i reših da sednem malo na topao radijator, odmorim se. Baš sam razmišljao kako mi nedostaju “baba” i “deda”. Nisam ih video par dana. Zaista ne znam šta je sa tim ljudima, nekada ne izlaze iz ove kuće a nekad ih nema danima.
Odjedamput neko pokuca na vrata. Podigao sam uši nebih li osetio ko ide, počeo da njuškam…jeste bili su oni. Čim su se vrata otvorila počeo sam da skakućem oko njih, njuškam po njihovim torbama i mazim se. Iskreno  “dedu” volim mnogo više od “babe” ali ovo neka ostane medju nama. Sad cu vam reći i zašto. On čim me vidi da mi da jedem, igra se satima samnom, pa i ako ga ogrebem ne ljuti se, a “baba” ona je čudo… čas me voli, čas me samo grdi. Zamislite vi to! Ja kod moje “mame” mogu da sedim u kuhinji sve dok je ona tamo, smem i na stolicu, smem sve dok ne diram nešto sa stola. Mogu čak i da je gledam dok pere sudove, a ova mi ne da ni da udjem u kuhinju. Ovamo me kao voli a ovamo me tera. Jednom sam se razigrao sa njom i slučajno u igri je ogrebao a ona je napravila toliko buke oko toga,  a ja zaista nisam hteo. Toliko je bila ljuta da je čak mojoj “mami” rekla da joj ja ovakav u kući ne trebam. Zamislite, njoj sve već učinjeno nije bilo dovoljno pa me je još nazvala “zverkom”. Ja zverka, ja sam jedno umiljato mače. Od tad se više ne igram sa njom, sem ponekad kad je se baš uželim. Nekad mi čak i nedostaje to njeno gundjanje.

Ceo dan proveo sam u igri sa mojim “dedom”, mazio me, pricao pa sam se cak i uspavao u njegovom krilu. Onda je dosla i moja najdraza “mamica”. Cim se malo odmorila uzela me je u ruke i igrala se sa mnom, a onda me je pozvala da mi pokaze nesto. Pretpostavio sam sta je u pitanju. Da bio sam u pravu. Kupila mi je moje konzervice hrane i to sve one probrane koje najvise volim da jedem… ali to nije bilo sve. Kupila mi je i moju najomiljeniju kesicu hrane wiskas sa zecetinom u sosu i zeleu. Kako to volim,mmmmmm!

Posle ovako lepog ručka prespavao sam celo popodne. Počeh kao da se budim u neko vreme kad čujem neku muziku. Pa da radio “Mish” svira i tamo čujem pozdrave za mene. Čak su me i pohvalili, kako je to divno kad imaš prijatelje i medju ljudima. Slavili su i rodjendan nekog Miffa za koga sam čuo ali ga jos nisam upoznao. Čujem da je kuvar, pa reko jedno cevapče i postaćemo prijatelji. Doduše niko mi do sad nije rekao da li on voli mačke ili ne,ali bez obzira na to, pošto ja nemam predrasuda srećan mu rodjendan i od mene.