Kad god bi se otvorila vrata tog frižidera, ja sam morao nekako bar malo da zavirim. On je pun bio neke ukusne hrane, koju su oni verovatno stavljali tamo samo da bi je sakrili od mene. Mislim čemu drugom bi ta naprava uopšte služila. Čim bi se vrata otvorila, ja bih na sekund pomolio njuškicu unutra i pokušao šapom da dohvatim nešto ukusno, poput šunke salame. Svaki put je bilo bez uspeha. Vrata bi se brzo zatvorila i ja bih ostao neomašćenih brkova. Ipak jednog dana…
Svi su seli da ručaju. Ja sam skakutao oko njih, ali oni nisu obraćali pažnju na mene. Sa stola se širio predivan miris. Skakao sam pokušavajuci da i ja malo omastim brk, ali ništa. To nešto jako ukusno, izvadili su iz frižidera. ” Tata ” je ” mami ” zatražio majonez da mu donese. Onako nervozna što non stop ustaje sa stola kad sedne da jede, ustala je, otvolila vrata, uzela majonez a da bukvalno nije ni pogledala u njega. Ja sam iskoristio trenutak i uskočio. Vrata su se zatvorila i ja sam ostao unutra. U početku pomislih kako je to super, sad ću se najesti do mile volje. Vrlo brzo postajalo mi je hladno, a i svetla je nestala. Ostao sam u potpunom mraku i počeo da drhtim od hladnoće. Grebao sam po vratima, mjaukao, ali moj glas se sve slabije i slabije čuo. Hladnoća je obuzimala moje telo, a meni su svakakve crne misli lutale glavom. Više nisam mogao ni da ih dozovem. Da li sam se onesvestio ne znam. Pao sam i jako udario od vrata frižidera. Čim je moja “mama” čula buku, dotrčala je. Otvorila je vrata i videla me. Brkovi su mi bili puni hladnih kapljica, a ja sam drhtao od hladnoće. Prvo su se svi uplasili a zatim počeli da se smeju.
Školu sam naučio. Nikada se neću gurati tamo gde mi nije mesto. Posledice su bile neizbežne. Narednih par dana kijao sam i bilo mi je jako loše.” Mama” me je pokrivala, stavljala vitamine u hranu, kuvala čaj od nane, koji ja izuzetno volim da pijem.Vrlo brzo vrato mi se apetit, ojačao sam i ponovo bio onaj stari Cicko.

Kako sam rastao, od mene su počele da se očekuju još neke stvari, a ne samo da dan provodim spavajući. Mahom su sve mačke bile od neke koristi, bar neke. Od mene je ponekad više bilo štete. Počeo sam da cepam fotelje, kopam po zemlji od sobnog cveca, tu i tamo čak bi se i negde upiškio. Ne znam šta se tada dešavalo sa mnom. Meni je sve to bilo normalno. Počelo je čak da me čudi to što do sada niko nije nalazio zamerke za sve što radim, a sada su me grdili neprestano. Ne znam šta u to vreme nije bilo uredu sa mnom. Mozda sam ušao u naš mačeći pubertet, što i nije tako nemoguće. Stalno su mi pričali da su mačke jako dobri lovci. One love miševe, zmije, ptice… Pa šta ja da lovim u stanu. Da sam na selu i medju rodjacima, lako bih se snašao, a i oni bi mi pomogli da naučim sve ono što ne znam.

Počeo sa da razmišljam kako da se promenim. Ne želim da u meni vide nekog lenjog i nesposobnog mačora, jer ja to nisam. Ja sam ipak neki lav u horoskopu, tako kažu. Smišljao sam odakle da krenem. Najednom jedna mušica je pocela strašno da me nervira i ide na živce. Taman kad bih se skoncetrisao na nešto, ona bi mi se motala oko glave. Pa da! Sinula mi je ideja. Sad ću oprobati svoje sposobnosti. Sve do sada nisam imao prilike za to. Skočio sam u vis koliko sam mogao u nadi da ću je uhvatiti. Nije mi baš pošlo za šapom. Pokušao sam još par puta ali na drugi način. Skočim, zamahnem šapom, udarim je i gotova je. Ni od ovog plana nije bilo ništa. Dobio sam samo par modrica od pada. Reših da popijem malo vode i ponovo osmislim neki plan

Legao sam na patos. Glavu sam spustio na šape i pretvarao se da dremam. Oprezno sam vrebao dosadnu mušicu, praveći se da je ne primećujem. Pitao sam se kad će joj dosaditi da mi zvrnda oko glave. Bio sam uporan i jako strpljiv. Jednog momenta, stala je na zavesu. Prikrao sam joj se, naglo skočio, udario je šapom i ona je pala. Par puta sam je udario nebih li se uverio da sam je ulovio, a zatim je u slast pojeo. Ali kako sad da se pohvalim svima.

Okrenuo sam se i tužno pogledao prema vratima. Na vratima je bila moja “mama” koja se smeškala. Sve vreme je bila tu i posmatrala me šta radim. Pohvalila me je i rekla da trudom i verom u sebe mogu naučiti sve.
Bio je to moj prvi lov. Nije baš nešto, ali meni je značio mnogo.

Kao i svaka mačka sam od malih nogu bio nestašan. Voleo sam svuda da zavirim i sve da probam, a najviše ono sto su mi uvek branili. Šapu na srce, nikada mi nisu rekli zašto to i to ne smem već samo da to nije u redu. Nekada su i previše bili odsutni, zauzeti ili neraspoloženi za igru samnom. Više puta pomislio sam da me ne vole više, i da im smetam. Kasnije sam saznao da jako grešim, i da moja “mama” mene nikada neće prestti da voli i svakog slobodnog trenutka misli na mene. Tad sam bio jako mali i svaka njena reakcija mi se činila kao teška uvreda, ili manjak ljubavi. Igrala bi se samnom satima i sve bi bilo u redu a onda bi mi iz čista mira rekla: “Cicko, jako je kasno i vreme je za spavanje!”  Zašto za spavanje! Zar ona mene u nekim momentima više voli a u nekim manje? Da li se sve to meni čini ili sam je nečim uvredio?
Jednog popodneva, ostao sam sam. Spavao sam, nebih li mogao kasnije da se igram sa njom, zavirio u svako ćoše po ko zna koji put. I to mi je dosadilo. Od svih njih ni traga ni glasa. Da li sam ja gladan, usamnjen i tužan – koga je briga. Šetao sam tako po kući, kad čuh neki šum u hodniku. Pomislih, “oni su!” Medjutim opet zavlada tišina. Izvesno vreme stajao sam kraj vrata, ali nista. Ipak iz hodnika su se čuli šumovi, svetla nije bilo ali neko je bio sa druge strane vrata. Tiho sam se oglasio i čuo isti odziv sa druge strane. Kako sam bio iznenadjen. Pa toje bila mačka! Još jedna usamnjena duša tražila je društvo te večeri. Da li da otpočnem razgovor ili ne? Da li da joj verujem i otvorim svoju dušu ili sve prihvatima sa rezervom? Možda se to ipak neko samo šali sa mnom. Posle kraceg razmisljanja, resih da se opustim pa šta bude biće. Moja maca i ja dugo smo pričali, i razmenjivali mišljenja, ali kako je postajalo kasno ona je morala da se vraća svojoj kući ma gde ona bila. O tome mi nikada nije pričala ali mi je obećala da će se vraćati svakog dana. Željno sam isčekivao svaki sutrasnji dan i razgovor sa njom. Bila je tako nežna u puna razumevanja. Jedna napaćena maca, voljena pa odbačena, ako se to može nazvati ljubavlju. Dane smo provodili razgovarajuci a da se nismo mogli ni videti. Vrata su uvek bila zaključana, a njoj je bilo neizvodljivo da stigne do mog prozora. Ipak bez obzira na sve, ja sam bio srećan, i stalno razmišljao kada cu je upoznati, kako izgleda i da li ću joj se ja svideti. Vemenom sam prestao da sumnjam i počeo da verujem u sebe i sreću koja mi se dogodila. Sve dok jednog dana…
“Mama” je trebala da dodje jako kasno kuci i ja sam pozvao moju macu. Neko kratko vreme pričali smo, kad su se najdenom čuli koraci hodnikom sve jači i sve blizi vratima. Moja maca bila je uplasena kao i ja. Pokusao sam da je dozovem i kazem da se ne plaši ali ona kad je ugledala “mamu” jako se uplašila. Pobegla je niz stepenice i nikada se više nije vratila. Kada su se vrata otvorila, ugledao sam je na trenutak i poželeo da taj trenutak traje večno. Tužno sam gledao za njom dok je odlazila i moje žute oci napunile su se suzama. Mama me je uzela u naručje i u sali rekla: “Pa gde pobeže ona lepa maca? Ti si mi se zaljubio?”

Njoj je to sve bila šala ali ja sam to jako teško podneo. Danima sam mislio na nju i maštao o trenutku kada ce se ponovo vratiti, gde god bila. Taj trenutak još se nije dogodio, ali ja je i dalje čekam pored vrata skoro svako veče. Kad god jedem moje slasne konzerve razmišljam da li je ona jela, kad legnem u svoju korpu i umotam se u svoje ćebence, na pameti mi je da li je njoj hladno… Dosta vremena je prošlo, ali ja nisam izgubio nadu. Život je nepredvidiv i nikad ne znamo šta nam novo jutro nosi. Nadam se samo da je dobro i da je srećna gde god bila.