Nije mi jasno drugari kako izdršavate ove nepodnošljive vrućine? Ja jedva čekam da padne noć i malo se rashladim. Ovo više nema nikakve mere! Ili je toliko hladno pa se zimi krijem ispod ” maminog ” ćebeta ili ovako nešto. Ma šta pokušavao da smislim kao novu ideju nebi li se rashladio, jednostavno ne vredi. Ubi me ovo vreme.

Na svu sreću imam moju ” mamu ” koja me često kupa. Jao kako to prija da samo znate. Čista uživancija, mlaka voda, šampon sa regeneratorom za jačanje dlake i njen blistavi sjaj. Poželim da danima ne izlazim iz kade.

Nije mi jasno samo, ko je izmislio da mi mačke ne volimo da se kupamo? Kakav apsurd! Rashladite se i osvežite drugari. Verujte , nema boljeg spasa od vrućine.

Jedva čekam popodne!!! ” Mama ” je obećala da će me pustiti da se brčkam…

Neverovatna vrućina napolju. Pokušavam da ležim na podu, ne vredi, stanem malo kraj ventilatora  ali opet problem. Nikako da nađem dovoljnu razdaljinu a da ne dobijem “upalu mozga”, sve mi se nekako čini da duva baš tu gde netreba. Prošetam do dečije sobe….isto, dok ne padne veče i Sunce samo ne zađe sve je naprosto isto. Od tolike vrućine imam utisak da se linjam više nego bilo kog prethodnog leta. Prijatelji, nekad pomislim da ću ostati bez dlaka skroz ali ni to mi nebi poboglo, verovatno kao ni vama. Eh da mogu kao vi da se popnem na neko drvo i pod krošnjom nađem hlad. Znam… sad se pitate pa iz kog razloga to i ne uradim, ja sam mačka zar ne, a nama mačkama to nekako dođe kao svakodnevna aktivnost. Epa, neznam kako to da vam kažem? Nadam se da ako vam otkrijem tajnu nećete to zloupotrebiti i smejati mi se.

Ja sam kućna mačka! Volim da vreme provodim na terasi, jurim bube i hvatam vrapčiće, ali imam strah da izađem napolje. Nije baš jednostavno posmatrati spoljašlji svet iz svog “sigurnog” ugla, i biti među u njemu. U svom domu osećam sigurnost, a kada je moja “mama” u par navrata pokušala da me izvede u šetnju, svu sam je izgrebao bežeći nazad stepenicama prema vratima stana. Nisam navikao se srećem sa psima koji me ne vole, a nisam ni siguran u sebe kojom bi brzinom uspeo da im uteknem, njima ili bilo kojoj opasnosti koja bi me vrebala.  Kad bolje razmislim, nije mi potrebno da sebe izlažem potencijalnoj opasnosti ako već ne moram. Volim svoj dom u kome mi ništa ne nedostaje.

Za koji dan , napuniću 4. godine, tačnije moja “mama” slavi rođendan i ja zajedno sa njom. Već sam vam pisao jednom o tome, ako se sećate. Moj tačan datum rođenja se ne zna, a ja ga se ne sećam. S obzirom da je veterinar procenio da je razlika u samo par dana između mog i “maminog” rođendana, kao zvanični datum upisao mi je 11. avgust u mom pasošu.

Nemogu da dočekam svoj rođendan! Radujem se njegovom dolasku, a da budem iskren i poklonima koje ću sigurno dobiti. Nemam neku posebnu želju, ali kako mi je moja “mama”  često govorila ” bitan je znak pažnje “, a to sigurno neće izostati. Jedinu želju koju imam već nekoliko godina unazad odnosi se uvek na jednu istu stvar. Želim da moja rođena braća i sestre budu dobro gde god da se trenutno nalaze, nađu sebi dom bar delimično sličan mom. Želim da budu voljeni i maženi kao što sam i ja, ljubav je ipak ono što nam daje snage da idemo dalje i kad na trenutak pomislimo da izlaza nema.

U Srbiji je 29. maja 2009. godine Narodna Skupština usvojila Zakon o dobrobiti životinja. Uz Zakon o veterinarstvu i Član 269 Krivičnog Zakonika Republike Srbije predstavlja celinu koja se bavi zaštitom životinja. U ovim zakonima ima prilično manjkavosti i apsolutno se zalažemo da se one isprave!

Dobro je, ipak, što je i Srbija krenula putem civilizovanih država i po pitanju odnosa ljudskog društva i životinja, bez kojih nam je opstanak nemoguć. Međutim, problem je što državni organi važeće zakone i norme još uvek ne primenjuju u meri kojoj bi trebalo ili uopšte, a građani ih čak i ne poznaju!

Građanska svest u Srbiji je još uvek na niskom nivou i građani zapravo ne znaju da imaju pravo, čak i dužnost da prijave nadležnim organima (veterinarska inspekcija, Okružno Javno tužilaštvo, policija) svako zlostavljanje životinja ili kršenje odredaba ovih zakona. Podrazumeva se da Udruženja čija je oblast delovanja zaštita životinja takođe podnose prijave za svaki oblik zlostavljanja ili još gore ubistva životinje, a koji je u suprotnosti sa zakonima. Ali je svakako najveći problem što nadležni organi ne reaguju na prijave, niti po službenoj dužnosti, što bi obavezno morali ili to čine neadekvatno i sporo.

Član 3, Stav 3 Zakona o dobrobiti životinja kaže:
“Dužnost svakog građanina Republike Srbije jeste da spreči i prijavi ministarstvu nadležnom za poslove veterinarstva (u daljem tekstu Ministarstvo) ili ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove, sve oblike zlostavljanja životinja i ugrožavanja njihovog života, zdravlja i dobrobiti”.

Za sam početak želim da vam se isplačem na ” ramenu “. Od kako je počela predizborna kampanja u Boru, tokom celog dana sam sam. Ubijam vreme gledajući decu kako se razdragano igraju u parkiću ispred moje zgrade. Ponekad se osetim tako usamnjenim i zapostavljenim jer je moja ” mama ” u poslednje vreme jako zauzeta. Ili je na poslu ili politički angažovana.

Uveče kad dođe kući, pomiluje me, nahrani, i ispriča kako je provela dan. Ne mogu da joj zamerim jer ja sam svestan činjenice koliko ja njoj značim i koje mesto u njenom srcu zauzimam.

Jedne večeri sedeli smo dugo i pričali … “mama ” mi je objasnila da sve ovo sto radi, radi i za moje dobro. Nikad je ne razumem kad priča o politici, ali ovaj deo sa vrlo dobro shvatio.

Dragi moji drugari, politika je ušla u sve svere života, ali ovoga puta ne samo ljudi već i nas mačaka. (doduše i tiče se i pasa koje baš i ne volimo mnogo jer nas ganjaju, ali i mi kao životinje moramo se držati zajedno i tražiti svoja prava). Iz dana u dan sve nas je manje.

Gde je nas dugo obećavani azil, gde su nam vakcine i osnovni uslovi za život, pitam se. Ja imam svoj dom i ne nedostaje mi ništa, ali nedostaje mojoj braći i prijateljima. Nije li dovoljno sto vas svi šutiraju po ulici, izbacuju iz stana kad im dojadite … e sad se našao neko pametan koji će nas skupljati i ubijati. Ja kažem dosta! Još će nas ” humano ubijati ” . Pazi molim te, nek oni sebe humano ubijaju a ne nas koji se borimo za sopstvenu egzistenciju.

Ono sto ja želim je kuća za sve vas koji je nemate. Azil, ali pravi sa ljudima koji ce zajedno brinuti o svima nama. Porcija ukusne hrane, bezbedno mesto za san, život bez straha da će vas neko privući lepim rečima i namamiti ne bi li vam uzeo život koji vam nikada nije ni dao.

Želim i ja da se bavim politikom. Obećavam vam azil snova, jer Srpska napredna stranka zna sta je nama potrebno. Šteta sto nemam pravo glasa a glasao bih prvi.

Ja verujem mojom mami, a vi verujte meni, jer vas nikada nisam slagao. Posle 20. juna kad pobedi SNS i moja mama sve će biti drugačije.

Ova pasmina nastala je tokom mnogih godina eksperimentiranja. Dobivena je ciljanim ukrštanjem da bi se zadovoljila želja uzgajatelja za mačkom koja je po svemu identična persijskoj mački osim u dužini dlake. U početku su se persijke ukrštale s burmankom i američkom kratkodlakom mačkom da bi kasnije bilo dovoljno ukrštanje samo s američkom kratkodlakom. Oko 1960. godine priznata je kao egzotična kratkodlaka mačka i od tada se redovno pojavljuje na izložbama.

Građom egzotična mačka nalikuje persijkoj. Telo joj je srednje veličine, prema krupnijem, nabitom. Ima širok stav, kratke noge i krupne, okrugle šape. Glava mora biti okrugla i masivna, na debelom i kratkom vratu. Nos je kratak i širok s naglašenim čeonim prelazom. Brada je naglašena a obrazi puni. Uši su kratke, što niže zasađene i zaobljene na vrhu. Oči moraju biti okrugle, krupne i razmaknute. Rep je ravan, kratak i mačka ga nisko nosi.

Krzno kod egzotične mačke mora biti srednje kratko, meko i gusto no ne sme biti priljubljeno uz kožu. Sve varijante boja krzna i očiju koje su dozvoljene kod persijskih mačaka, dozvoljene su i kod egzotične mačke.

Kad govorimo o naravi egzotičničnih mačaka, rekli bi da mogu imati kratke ispade razigranosti, međutim su vrlo retko destruktivne, najčešće ostaju mirne, kao tihi promatrači.

No, tu je i zahtevna strana držanja ovakvih ljubimaca. Svakodnevna nega krzna češljanjem je neophodna za održavanje dlake, a povremena će kupanja pomoći da dlaka ostane sjajna i suva.

Sve u svemu, mogli bi reći da su egzotične mačke u potpunosti kućne životinje mirne čudi, poput persijke.

Lj. T, 24.08.2009, Večernje novosti

ZAJEČAR – Napoleon ima 120 godina, čuvaju ga kao bebicu, živi u svojoj sobi, spava u svom krevetu, odličnog je zdravlja, ima svoj pasoš i – on je verovatno najstariji mačor na Balkanu! Vlasnici ovog okretnog „starca“, koji ima 20 mačijih godina, su supružnici Milka i Ilija Ilić, iz Zaječara, koji zbog posla često borave u Francuskoj.
- Prosečni životni vek mačaka ne prelazi 13, 14 godina – smeju se Ilići. – Napoleon se omacio u Egiptu 1989. godine, a naš sin ga je dobio od svoje prijateljice. Ovaj sijamski mačak je odličnog zdravlja i mi smatramo da je za njegovu dugovečnost zaslužna ljubav kojom ga obasipamo, redovna poseta veterinaru i kvalitetna ishrana.
Napoleon je, ističu njegovi vlasnici, pasionirani ljubitelj pasiranog goveđeg
mesa. Ovaj mačak putuje svuda sa Ilićima.
- Nas troje smo nerazdvojni – dodaju vlasnici mačora. – Napoleon često putuje sa nama kolima na relaciji Zaječar – Francuska i uživa u tome. Zanimljivo je da tokom puta uopšte ne jede niti pije, sve dok ne stignemo do odredišta.
Ilići kažu da Napoleon voli ljude, umiljat je, pametan… A, sudeći po rečima veterinara, čeka ga dug život jer ima zdravo srce, odlično vidi i čuje i veoma je živahan za svoje godine.
Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najstarija živa mačka na svetu je Mischief, mačor iz Velike Britanije koji je nedavno napunio 27 mačijih godina. Najstarija mačka na svetu bila je Creme Puff, iz američke države Teksas, koja je živela punih 38 godina (1967-2005.).

Po doseljenju u novi stan, naišao sam na mnoge promene. Neke su bile vezane hranu, druge za mesto spavanja ali sve su definitivno izmenile moj život i razmiđljanja iz korena. Jedna od velikih promena u mom mačijem životu, bio je neki čudni zvuk koji se svakoga dana dva puta dnevno čuo. Najpre bi ga čuo svakoga jutra i to jako i glasno, ali nisam znao odakle dolazi kao ni koje je značenje tih zvukova koji me okružuju. Danima sam bio zbunjen a ako bih rekao i uplašen, nebih mnogo pogrešio.

Po staroj dobroj navici volim da spavam duže, a što i ne bih, drugih posebnih obaveza nemam niti mi ih neko nameće. Za razliku od mačaka koje žive na selu i od kojih se uvek očekuje rezultat proteklog dana, ja sam toga bio pošteđen. Od mene se očekivalo samo da uživam i budem srećan, što bi i moju „mamu“  činilo srećnom. Nego, mnogo sam se raspričao i udaljio od teme,stali smo do zvukova koje čujem.
Taj zvuk budio me je svakog jutra i pojavljivao se ponovo svakog popodneva. U početku sam od straha bežao u ćoše od sobe, ali istovremeno se i trudio da vidim reakciju i ostalih ukućana. Kad god bi se desila situacija nalik ovoj, moja „mama“  bi se prekrstila i blago nasmešila. To su bila crkvena zvona koja su se oglašavala pri jutarnjoj i popodnevnoj službi.

Kada je videla da me to plaši ili bolje rečeno zbunjuje, uzela me je u krilo i objasnila mi da je crkva dom svih vernika, da je Bog veliki  i svemoguć, i da sam zahvaljujući njemu i dospeo u njene ruke te me je othranila i od mene stvorila odvažnog mačora.
Moji strahovi su prestali, sada kada čujem zvona ja se ne prekrstim kao oni, jer niti mogu a još manje umem, ali načuljim svoje uši i uživam u tim „čudnim zvucima“  koji su postali svakodnevnica u mom životu.

Tokom prethodnih par nedelja život mi se načisto promenio. O tome sam vam već pričao pa ne bih opet da davim, ali previše sam tužan i svoju tugu moram da podelim sa vama.

Bio sam jako srećna i zadovoljna mačka, bar sam tako mislio, ako ništa drugo deca su me neprestano gnjavila, kupala, i davala da pojedem sve što njima nije bilo zanimljivo. Nekada sam morao da se sklanjam od gužve i ljudi, svih onih koji me gnjave i dave a sada sam sam bez prestanka.

Mama je stalno na poslu, a i kad nije nešto radi ili spava. Za mene ima sve manje vremena, pa i kad se namoli da me pomazi to traje i suviše kratko. Trudim se da svaki trenutak njene pažnje iskoristim maksimalno, ali čini mi se da joj nisam vise  “zanimljiv” kao nekada. Da li su uzrok problemi i rasulo u kome se trenutno nalazi, ne znam, ali se iskreno nadam da će se sve u što kraćem roku srediti i vratiti u normalu.

Maca o kojoj sam vam mjaukao ostala je u istom stanu u kojem je i bila. Skoro mesec dana, ako ne i više, nisam je video niti bilo sta čuo o njoj, a da li ću ikada, ne znam, ali nadam se. U zgradi kojoj sam sada nema maca, bar ih ja jos nisam video. I da ih ima ipak tvrdim da je moja maca bila jedinstvena i neku poput nje više nikada neću naći.

Nadam se da moj život neće biti uzalud protraćen i da ce bilo kakvi rezultati ostati i posle mene,  da će me ljudi i mace pamtiti bar po nečemu, jer u suprotnom moj život bio bi uzaludan.

Život svih nas nekad je splet neočekivanih  događaja. Taman kad pomisliš da je napokon sve u redu i da se više ništa loše ne može dogoditi, jer šta još ostaje posle svega što si preživeo, evo novih situacija. Dok ti je dobro i to svi oko tebe vide, prijatelja je puno, svi te vole i ” cene “, uz tebe su i koriste te maksimalno sve dok ne daj Bože tebi ne iskrsne neki problem.

E tada nema više nikoga. Ovo što ” moja mama ” i ja trenutno preživljavamo ne može se u nekim momemntima ni nazvati problem, već bih pre reko ” rešenje problema “. Problem sam imao ja ali nepune tri godine, a ona deset godina nije ni bila svesna da problem postoji. I kada bi shvatila da nešto ili mnogo toga nije u redu, ona bi odmah krenula da problem rešava ali nikad nije gledala koren istog. Kad korov raste treba ga isčupati iz korena, da nikad više ne nikne. Džaba ga ti pokosiš ili jos gore zalijes, korov je korov i iz njegovog korena nikad neće nići ljubičice.

Moja ” mama ” je nekada bila jaka osoba, i kažu da se ničega nikada nije plašila, ne rešiv problem za nju nije postojao, prepreka takodje. U vremenu kad sam ja ušao u njen život nisam moga da verujem da su ostali pričali o istoj osobi. Ona je stalno plakala, bila depresivna i prezasicena života koji živi. Ne znam iz kog razloga ali budućnost nije postojala za nju, već samo tmurna sadašnjost i priželjkivanje “sudnjeg dana”.  Jako me je bolelo da je gledam takvu iz dana u dan kako tone i ubija sebe. Rešio sam preuzmem stvar u svoje šape. Pričao sam joj o prirodi, koju doduše jako slabo pamtim, o ljubavi moje mace i mene i pokušavao da joj objasnim da ljubav iskrena ipak postoji. Da ona ne predstavlja reč već večnost. Uprkos mojim pričama, ona je terala po svome, sve dok jednog dana nije shvatila da je tamo iza zatvorenih vrata svet, da ljudi rade, žive, vole se i uživaju u životu. Rekao sam joj i da ne dozvoli da život prodje pored nje već da ona juri njime, jer ona je vlasnik svoga života, a ne gopodari život njome.

Dani su odmicali i ona je polako shvatala o čemu ja mjaučem svo ovo vreme. Rešila je da se promeni, počne da živi i život gleda svojim a ne tuđim očima. Shvatila je ko su joj prijatelji a koje nije vredno prvim početnim slovom tako nazvati. Ljude u koje se najmanje nadala da će joj pomoći, izašli su joj u susret. Problem je počeo da se razvija kada je na tren pomislila da ” lepa reč i gvozdena vrata otvara ” i da ljudi poseduju dobrotu duboko u sebi. Kada se ponovo opekla krenula je onom ” ko tebe kamenom, ti njega ciglom “, jer u svetu u kome živiš samo tako možeš da opstaneš. Ljude više ne deli da dobre i one malo manje dobre već na poštene i lopove, iskrene i lažne, pametne i glupe, uzvišene i gnjide… Kad shvatiš šta te okružuje, za svaku kategoriju nadješ rečnik i imaš stav.

Moja ” mama ” počela je da se vraća u život. Ostaje joj još da baci ” pocepane cipele “, ” iscepane krpe ” i  jos ponešto, ali bitno je da je svesna da pocepanu krpu mozeš krpiti koliko puta hoćeš, kad je krpa trula ona puca na drugim mestima a nikada ne na istom, ali uvek pukne.

Poruka moje mame svima koji se boje života i žive u strahu: ” Osveta je jelo, koje se servira hladno!”

Nije me bilo izvesno vreme, ali jedno je sigurno, moj blog mi je jako nedostajao. U svom mačećem životu svašta sam doživeo, a u zadnjih par nedelja, dosadno mi nije bilo ni malo. Već sam pisao o svojim problemima oko preseljenja i sličnih stvari, i pretnje su se ostvarile a stvari još više iskomplikovale. Na trenutak sam pomislio da za mene nece biti mesta ni u starom ni novom domu. ” Mama ” se ipak pobrinula da za mene uvek bude mesta kao i do sada.

Prva noć bila mi je jako teška. Nisam mogao da se naviknem na novu okolinu i raspored. Hrana mi je stajala na jednom mestu, voda na drugom, a moja korpa za spavanje stalno je menjala mesto. Korpa sa peskom bila je na terasi. Uuuu… kako je to jezivo izgledalo. Ovde je jako visoko i nema ograde na terasi. Mala nepažnja dok jurim vrabce i ” zbogom mišu “! Ali kako se ” živa mačka na sve navikne “, tako i ja. Već posle par dana, osećao sam se kao da sam ceo život proveo tu gde jesam. Ponekad se jos uplašim kad se probudim noću, gledam oko sebe i tek onda shvatim a sam na sigurnom i da mi se ništa loše više neće desitii u životu. Jedini problem je što svi opet negde žure. ” Mama ” je počela da radi i sad duže ostajem sam ali ipak noći i dalje provodim pored nje.

Svi su se nečega odrekli pa samim tim i ja. Nema mojih ukusnih konzervi hrane, već sam naučio da i hrana koju oni jedu nije tako loša. Fotelje na kojima sam oštrio nokte, bačene su, sad se nekako borim sa tepihom u hodniku, doduše na ostalim mestima još uvek i nema tepiha. Sve u svemu, poceo je moj novi život i nadam se da će mi u njemu biti samo bolje.