0
0
On upozorava za Insajder da glavni problem nije održivost sistema, već činjenica da će sve veći broj penzionera imati primanja nedovoljna za pristojan i dostojanstven život.
Prema njegovim rečima, rastuća penzijska nejednakost već danas postaje vidljiva kroz porast siromaštva među starijim građanima.
Profesor Arandarenko ocenjuje da penzioni sistem u Srbiji može da opstane još dugo uprkos nepovoljnim demografskim trendovima, ali upozorava da ključni problem više nije sama održivost sistema, već adekvatnost penzija.
„Održivost je manji problem, posebno na relativno kraći rok (recimo do 2050), od adekvatnosti, koja uskoro može da postane gorući problem, a ignorišu je i vlasti i stručna javnost. Problem adekvatnosti odnosi se na to da penzije za sve veći broj penzionera neće biti dovoljne za pristojan život iznad granice siromaštva. Siromaštvo penzionera i starih lica već sada raste, uprkos tome što su proteklih pet godina penzije rasle dosta brže od troškova života. Jednom kada se taj trend uspori, problem adekvatnosti će se pojaviti u akutnom obliku, jer pravila određivanja visine penzije našeg penzijskog sistema u kombinaciji sa radnim istorijama novih i budućih penzionera iz devedesetih i dvehiljaditih godina generišu sve veću nejednakost„, smatra Arandarenko.
Ocenjuje da frilens poslovi i nesigurni oblici rada trenutno imaju vrlo mali uticaj na održivost penzionog sistema u Srbiji.
Govoreći o mlađim generacijama, Arandarenko kaže da nema razloga za strah da jednog dana neće imati penziju, ali upozorava da je pitanje njenog iznosa mnogo ozbiljnije.
„Oni sa ispodprosečnim primanjima mogu da sumnjaju da će imati adekvatnu penziju, od koje će moći da imaju pristojno obezbeđenu starost iznad granice siromaštva„, navodi on.
Kada je reč o odnosu broja zaposlenih i broja penzionera, Arandarenko ocenjuje da jeste problematičan, ali ističe da je situacija danas ipak povoljnija nego pre desetak godina.
Pitanje koje se nameće je i da li će Srbija morati dodatno da podiže starosnu granicu za odlazak u penziju. Sagovornik Insajdera smatra da će se to, u budućem periodu, neminovno desiti.
„Verovatno u budućnosti, za možda 20 i više godina, ali bi tada trebalo uvesti diferencirane starosne granice za odlazak u penziju, tako da se granica za odlazak u penziju ne produžava za zanimanja koja nose veći zdravstveni rizik ili podrazumevaju kraće očekivano trajanje života„, ističe on.
Arandarenko smatra i kako će uvoz radne snage biti neophodan kako bi Srbija ublažila posledice demografskog pada na penzioni sistem i tržište rada.
„Uvoz radne snage može i mora da ublaži problem, jer će bez njega biti nemoguće održati postojeći nivo zaposlenosti, a on je neophodan da se uspori pogoršanje odnosa broja zaposlenih i broja penzionera.
Srbija svake godine gubi 50 do 60 hiljada lica radnog uzrasta samo po osnovu toga što su generacije šezdesetpetogodišnjaka za toliko veće od generacija dvadesetogodišnjaka.
To će se uskoro nešto smanjiti, ali, svejedno, naše stanovništvo radnog uzrasta uskoro će pasti ispod 4 miliona (sada je oko 4,1 milion), dok je pre samo 15 godina bilo 4,9 miliona„, ističe on.
Ceo razgovor Insajdera sa profesorom o penzijskom sistemu Srbije čitajte na linku OVDE.
