Razgovor sa predsednikom opštine
0
0
Rezultati dosadašnjeg rada i prioriteti predstojećeg peroda
Nisam imao sreću da nasledim Opštinu koja je funkcionisala besprekorno, a da je takvo stanje postojalo verovatno ne bi došlo do smene mog predhodnika. Došao sam svestan toga da osnovne stvari ne funkcionišu. Nije bilo infrastukturnog ulaganja godinama unazad. Već posle 5 – 6 dana mog mandata pokrenuo sam izgradnju ograde oko portala borske crkve „Svetog Đorđa“ koja je bila jedna od retkih u Srbiji, koja to nije imala. To je bio podstrek da se krene dalje. Kroz skupštinske odluke proširio sam delatnost javnih preduzeća, uveo skupštinske odluke po kojima se izbor direktora vrši neposredno kroz javne konkurse, i sve je to ono što do tada nije postojalo a zatim sam krenuo u sređivanje, nasipanje i uređenje kategorisanih i nekategorisanih lokalnih puteva.
Pošto sam živeo na selu znam koliko je to u svakom selu važna stvar, tako da smo u svih 12 sela na tom polju dosta uradili. Više od 25 hiljada kubika sitne rizle je nasuto i uvaljano. Urađeni su kanali, a sada tražimo načina da se ti putevi održavaju.
Krenuli smo u izgradnju novog platoa ispred Doma kulture, trenutno su u toku radovi na popločavanju trotoara u ulici Moše Pijade, kao i kompletna rekonstukcija ulične rasvete. Takođe želimo da dovedemo borski aerodrom u funkciju, u koji u proteklih 7 godina niko nije ni ušao. Od šest trka prvenstva Srbije u kartingu četiri su održane na borskom aerodromu. Za sledeću godinu pripremamo prvenstvo Srbije u padobranstvu koje nije održano godinama, svetski festival u vatrometu, koji drugi put, posle Amerike dolazi u Evropu, i posle Španije će biti održan u Srbiji i Boru.
Moram još jednom da se vratim na javno komunalno preduzeće i neka druga preduzeća koja su uradila dosta na održavanju infrastrukture na području borske opštine, u kojoj recimo nismo imali klupe i ni jasna obeležja na ulazima u sam grad, koja putniku govore gde je došao. Naravno, stavili smo u funkciju, ponovo posle četiri godine, zatvorene bazene. Aktivno smo radili na poboljšanju kulturno-zabavnih i sportskih manifestacija. Recimo, imali smo jedan međunarodni reli i jednu međunarodnu brdsku trku u automobilizmu. Sledeće godine, po odobrenju FIA-e smo dobili organizaciju trka Formule 2 i Formule 3. Ukupno gledano, moja je želja da promovišem Timočku krajinu kao centar automobilskog sporta. Tara je već izgubila prioritet koji je imala nekada. Naravno, uspeli smo za sve to da obezbedimo sredstva i nađemo partnere, a akcenat u sledećoj godini stavićemo na uređenje grada. Sve će ipak zavisiti od privatizacije RTB Bor, i toga da li će privatizacija uspeti. Takođe očekujemo jednu veliku investiciju, kroz izgradnju PEPS centra, a to je investicija od 1,2 mlrd USD. Firma „Sajmon plazma enerdži“ bi trebala da krene sa tim projektom, a već se u ministarstvu radi na dobijanju dozvole. Posle toga, a to ne bi trebalo da potraje duže od 30 dana, krenuće i prvi građevinski radovi.
Branislav Rankić o sebi
Već duži vremnski period sam prisutan u javnom životu. Činjenica je da veliki broj ljudi ne zna neke stvari o meni, zbog toga što sam smatrao da nema potrebe da u javnost iznosim neke podatke o sebi i svom privatnom životu. Imajući u vidu da javne ličnosti ipak ne smeju imati tajni, ovom prilikom ću izneti neke podatke koje će me možda približiti građanima i reći im neke stvari o sebi lično.
Rođen sam 1962. godine u okolini Srberenice gde sam završio osnovnu školu. Srednju školu sam pohađao u Beogradu. Tehničku školu „Petar Drapšin“ završio sam kao Tehničar balističar. Tokom školovanja sam uvek bio među najboljima. U periodu posle odsluženja vojnog roka, radio sam u više firmi a ubrzo potom upisao na Tehnički fakultet u Boru i završio ga u roku. U tom preiodu sam se uključio u javni život i 1999. preuzeo Opštinski odbor Srpske radikalne stranke i postao predsednik Opštinskog odbora, a posle dve godine i predsednik borskog okružnog odbora stranke. Oženjen sam, i supruga i ja uskoro očekujemo još jedno dete.
Na određeni broj događaja u životu čovek može uticati lično, međutim neki događaji i njihov daljni tok odigrava se spontano i Božijom voljom. Sklopom raznih okolnosti, u Bor sam došao 1985. godine da obiđem par prijatelja koji su ovde studirali, i evo tu sam već bezmalo 23 godine, iako to onog trenutka kada sam došao, nije bilo moje životno opredeljenje.
O negativno konotiranim navodima u medijima, našem mentalitetu i odnosima sa građanima
Predesednik Opštine Bor sam postao pobedivši sa ogromnom većinom kandidata Grupe gradjana „Živim za Bor“, godpodina Mihajlovića, i posle drugog izbornog kruga sam imao poverenje od oko 65% građana Bora. Naravno da su pristalice druge strane ili drugih političkih opcija bile nezadovoljne tim izborom i zbog toga su u javnosti još uvek prisutne kontradiktorne ocene o mom radu i meni lično. Ulaskom u javni život prihvatio sam neke osnovne stvari i prihvatio načelo da u poslu kojim se bavim, čovek ne sme biti sujetan. Dakle, ja polazim od toga da je Isus Hristos Sin Božiji, pa ga nisu svi voleli, već su ga protivnici razapeli na krst i umorili najvećim mukama. Stoga ne očekujem ni da mene kao običnog svetovnog čoveka, treba svi da podržavaju i dele sa mnom iste stavove i gledišta.
Teši me činjenca da svi koji iznose negativne ocene o meni lično, me – ili ne poznaju dovoljno ili su njihovi nastupi i kritike obojeni političkom pripadnošću ili različitošću u tretiranju aktuelnih političkih i drugih problema. Mene to naravno ne zabrinjava jer nastojim da posao kojim se bavim obavljam maksimalno odgovorno u interesu svih gradjana Bora, znajući da oni koji objektivno sagledavaju moj rad, ocenjuju da se Bor ponovo diže iz mrtvila u koje je neposredno pre mog dolaska zapao. Bor ponovo postaje sredina u kojoj je poželjno živeti, jer evidentno je da ljudi sa strane žele da dođu u Bor i u njemu žive i rade. Nisam se bavio komentarima i neosnovanim optužbama koje su mi upućivane, trudeći se da pred sobom i biračima koji su me birali ostanem čist. Koren svih neosnovanih osuda o mom radu je u apriori negativnom stavu prema Srpskoj radikalnoj stranci. Mozgovi koji se bave medijskim manipulacijama su donekle uspeli da dezorijentišu i dezavujišu gradjane i u nameri da naruše imidž Srpske radikalne stranke pripisujući im najčešće stvari za koje uopšte nisu i ne mogu biti odgovorni. Često se veruje onome što se čuje preko medija ne razmišljajući o tome koliko je sve to u stvari tačno. Napadi su obično pojedinačni i nisu masovni tako da smatram da nas uglavnom napadaju ljudi bez jasnog političkog kompasa ili oni koji takvim delovanjem ostvaruju bilo kakvu materijalnu ili neku drugu korist.
Našim mentalitetom sam ipak generalno zadovoljan. Naravno postoje stvari kojima se možemo ponositi ali su uvek prisutne one koje nam baš ne služe na čast. Ono što mene brine je međusobna neiskrenost u međuljudskim odnosima i tolerancija koja ide iz krajnosti u krajnost. Naš narod može da ima bezgraničnu toleranciju čak i po cenu trpljenja, dok na drugoj strani u pojedinim situacijama, prag tolerancije može biti skoro nevidljiv ili ga jednostavno nema. Mislim da to ponekad i može doprineti da se ne otuđujemo međusobno i očuvamo odlike koje nas vekovima krase, kao i naša druženja, prijateljstva i slavlja koja su nam svojstvena.
Dakle ne bih rekao da se mnogo razlikujemo od drugih, jer smo mi ipak jedan mali narod sa svojim vrlinama i manama, ali sa jakom istorijskom tradicijom i osećajem nacionalne pripadnosti.
Baveći se problemima građana polazim od toga da je svakome njegov problem najpreči i najveći. Ljudi se javljaju sa problemima za koje čak nije nadležna Opština, a ima ih dosta koji nisu tako strašni ili nerešivi. Najteže je čoveku kojeg ne želi niko da sasluša. Ne mogu da dozvolim, da kad neko dođe sa problemom, ne saslušam ili pokušam da problem zajednički rešimo. To je ponekad naporno i veliku energiju tokom jednog radnog dana utrošim upravo u takvim kontaktima i razgovorima, u želji da svakog ko mi se obrati uverim u to da ću učiniti sve, ukoliko je u mojoj moći da problem rešimo.
Poteškoće u radu
Poteškoće u mom jednipogodišnjem mandatu, bile su na relaciji između mog tima i nekih javnih preduzeća kojima su skupštinskim odlukama povereni određeni poslovi oko uređenja grada i pružanju usluga stanovništvu Bora na odgovarajućem nivou kvaliteta. Problemi su nastali u periodu uoči mog dolaska na funkciju, u sklopu previranja koja su se dešavala u tom periodu. Dolazeći na ovo mesto rekao sam im da za mene politika nema smisla na lokalnom nivou obzirom da je lokalni nivo ograničen zakonom o lokalnoj samoupravi i nekim drugim zakonima i da samo možemo da sprovodimo neku vrstu svoje lokalne politike, koja će biti na dobrobit svih građana. Ispostavilo se da neki drugi ne misle tako i da je njima njihova lokalna politika iznad svega, i da u okviru toga žele da izbegnu izvršavanje nekih svojih obaveza za koji su plaćeni.
Sve lokalne samoprave, pa i naša imaju, poteškoća koje su prouzrokovane lošim uredbama i zakonima koje Vlada donosi. Navešću primer: Zbog ograničenja u isplati na lokalnom nivou nismo u mogućnosti da zadržimo kvalitetne radnike u javnim ustavama ili organima opštinske uprave. Međutim, nije to jedina poteškoća jer ima još dosta drugih ograničenja… Naravno, svaka opštinska uprava ima i druge specifične probleme, ali ovi su karakteristični za sve. Ja kao predsednik opštine nisam nikada pravio većinu u skupštini, i po tome sam jedinstven predsednik u Srbiji. Rekao sam da je moje da predlažem odluke, a na njima da ih prihvate ili ne u skladu sa svojim stavovima. Dešavalo se da odbornici ne prepoznaju interes građana.Ali bliže se lokalni izbori i to će nadam se biti ispravljeno jer sve veći broj građana vidi ko su oni koji treba da ih predstavljaju.
Želim da naglasim da sam svestan da na polju medija i marketinga nisam postigao zapaženije rezultate ali znao sam da se piše sve i svašta. Verovao sam da je istina samo jedna i da će ipak naći svoj put, što se polako i dešava. Pokušao sam u nekoliko navrata da uredim funkcionisanje opštinskog sajta ali nažalost nisam uspeo. Jednan od načelnika odeljenja je i smenien a sledeći koji su došli posle njega nisu ažurni tako da, pošto ja niti primam niti otpuštam radnike iz organa opštinske uprave, nisam u mogućnosti da to dovedem u red.
Postoji nebriga i nesposobnost, ali takođe i namera i ja sam toga svestan. To je sledeći posao kojim ću se ozbiljnije pozabaviti formiranjem stručnog tima saradnika, ali ne da bih sebi digao rejting već demantovao uglavnom tendeciozne i zlonamerne tvrdnje i kako bi gradjani imalu uvid u to šta je zaista istina a šta ne.
Privatizacija RTB Bor i alternativni pravci razvoja borske Opštine
Opština Bor naravno, nije zadovoljna privatizacijom RTB-a Bor. Mi smo predhodni tender uspeli da poništimo, tačnije da ga izvrgnemo ruglu, pa je logična posledica bila i samo poništenje ugovora.
Ovaj novi konkurs je gotovo identičan predhodnom, izuzev cene koja je znatno povećana , pa imam običaj da kažem da državi niko nikad nije doneo 80 miliona dolara izuzev moje ekipe i mene. Mi imamo situaciju da naši ministri odlaze u Evropi i Svet moleći i klečeći za milion ili dva miliona dolara – i to kredita, a mi smo poništenjem „zaradili“ državi celih 80 miliona dolara. Nismo zadovoljni, pre svega zbog toga što se radi o najvećem prirodnom resursu koji Srbija ima, i država mora da ima većinsko vlasništvo nad RTB-om Bor, jer se ovde pored bakra proizvodi i zlato i platina, selen i mnogi drugi retki i plemeniti metali. Nama je veoma važno da to bude pod kontrolom države.Došli smo u situaciju da vlada otvoreno preti već više od godinu i po dana uvođenjem stečaja u RTB Bor, kao da želi na taj način da se sveti radnicima koji žele da sačuvaju kombinat, na neki način za državu, a ne za sebe. Moj stav je bio da ne treba rizikovati i dozvoliti ministrima koji čak i ne znaju da dođu u Bor, da uvedu stečaj i da imamo 5 000 ljudi na ulici. Zato smo u ovom drugom tenderu postupili fleksibilnije u skladu sa pravilnikom o radu tenderske komisije. Omogućili smo im da krenu u pregovore sa prvorangiranim i iščekujemo šta će biti sa tim pregovorima ali u svakom slučaju imamo i člana tima za pregovore ispred lokalne samouprave i ukoliko ne budu poštovani interesi lokalne samouprave, ja sam to rekao na sednici tenderske komisije, i to govorim javno, novi vlasnik će ponovo biti sprečen da uđe u RTB Bor i na kraju će opet privatizacija morati da propadne.
Dakle, isklučivo želimo da ljudi koji ovde žive i koji su u proteklih 50 – 60 godina trpeli posledice toga što su živeli u gradu koji ima takvu industriju, budu na neki način obeštećeni, bar kroz to da imamo sredstva u džepu i da možemo urediti grad na takav način da bude najlepši u Srbiji, pa da onaj ko već živi u takvoj sredini živi barem u jednom pristojnom gradu i ambijentu.
Nismo zadovoljni ovom privatizacijom, pratićemo je sa dosta pažnje. Teši me to što postoje neki reverzibilni procesi, dakle ništa u istorijskom protoku vremena nije konačno. Naiđu vremena kada oni koji ne bi mogli u normalnim uslovima da rade dođu do veoma visokih položaja i funkcija i bave se tim poslom, i uspeju od države da naprave igralište. Takođe naiđu vremena kada istorija dovede i ljude koji su u stanju da sve to vrate unazad i jednostavno ponovo naprave moćnu državu. Jedan od najboljih primera je dolazak Putina na vlast u Rusiji, nasuprot jednog lošijeg primera, lošijeg iz jednog drugog ugla,a to je Hugo Čavez u Vencueli koji je uradio to što je uradio sa multinacionalnim kompanijama, kada je došao na vlast. Dakle RTB Bor pripada ovim građanima ovde i ovom narodu i to se odavde ne može odneti, a naći ćemo načina kako će se eksploatisati.
RTB nije jedini pravac kojim će se ići u trasiranju daljeg privrednog razvoja, ali će u svakom slučaju biti u prvom planu i to iz prostog razloga, što prevazilazi okvire lokalne samouprave i okvire Bora. To je resurs državnog nivoa, privredni gigant koji je zapošljavao ljude iz svih krajeva bivše Jugoslavije i to je veoma značajan privredni sistem za celu Timočku krajinu, obzirom na veliki broj firmi koje su vezane za RTB Bor.
Postoje alternative naravno. Mi smo malo eksploatisali i malo eksploatišemo ležišta, a postoje i velika nalazišta. Postoji alternativno područje ali u tom pogledu sam dosta obazriv i prilično čvrsto stojim na zemlji, obzirom da gde god se pojavim i gde se priča o turizmu, svaki predsednik opštine tvrdi za svoju opštinu da je najbolja i najperspektivnija na tom polju i da ni jedna druga opština nema to što oni tamo imaju. Ja sam tu realan. Opština Bor ima nekih potencijala koje može ponuditi a nema infrastrukturu koja to može pratiti, kroz smeštaj, prevoz i prijem turista ali u nekoj perspektivi moglo bi da bude atraktivno. Tu pre svega mislim na Lazarev kanjon i Zlotsku pećinu, kao prirodni spomenik pod zaštitom države, što podrazumeva visok stepen zaštite.Što se tiče Borskog jezera, dobro je da je nadomak Bora, ali će ipak primarni značaj imati prvenstveno za domaće goste.
Milsim da kada je turizam u pitanju možemo delovati u okvirima Timočke krajine o čemu sam već razgovarao sa predsednikom Turističke organizacije Bora i predsednicima opština na nivou Timočke krajine, kao i o potrebi da pravimo sveobuhvatne turističke ture u kojima će biti zastupljeno sve sa ovog područja.Na primer, Felix Romuliana, arheološko nalazište Šarkamen kod Negotina, Vratno , Lepenski vir, tako da u tom jednom krugu po Borskom i Zaječarskom okrugu posetioc može da oseti duh cele Timočke krajine, jer pojedinačno ni jedna opština nema nešto naročito čime bi se mogla izdvojiti od ostalih.
Još ću napomenuti da je veoma značajna zastupljenost lovnog turizma, gde smo posvetili dosta pažnje, i iako smo nekada imali dosta razvijen lovni turizam, to je pomalo zapostavljeno pa smo aktivnim radom na tom polju uspeli da dođemo preko svojih kontakata do dosta zainteresovanih ekipa i pojedinaca, uglavnom iz inostranstva, koje su najavile svoj dolazak u narednom periodu pre svega na područje Dubašnice i Crnog vrha. Mada, zakonska regulativa nije baš najjasnija po tom pitanju, učinićemo sve da taj problem rešimo na obostrano zadovoljstvo. U svakom slučaju to možemo promovisati i reći da tu imamo prednost u odnosu na druge opštine.
Značajno je da napomenem da imamo ogromnih problema jer Vlada Republike Srbije značajno kasni a čini se i ne razmišlja o donošenju zakona o povraćaju imovine, tako da postoje neki zakoni po kojima Republika direkcija za imovinu raspolaže nekim objektima koje su izgradili gradjani Bora i velikodušno ih nudi Agenciji za privatizaciju, što svakako nije domaćinsko razmišljanje. Onda je zaista teško razumeti funkcionisanje sistema, jer ne postoji mogućnost da Agencija za privatizaciju kaže : „Da, ovo jeste društvena imovina, ali će se ona prevesti u državnu i dati na korišćenje gradjanima Bora“, a kad donesu zakon o imovini lokalne samouprave da po automatizmu postanemo vlasnici i poveriti nekom od preduzeća koje se bavi ugostiteljstvom na gazdovanje. To bi bio jedan normalan tok, a ovako smo u situaciji da najčešće oni koji se bave privatizacijom, ne znaju ni kakvi su to objekti ni o čemu se radi, i nisu shvatili transformaciju sistema kada je imovinsko pravni deo u pitanju na način kako su to shvatili građani. Oni su jednostavno izabrali najgrublji oblik rešavanja tih imovinsko pravnih pitanja, prisvojili sve i krenuli da prodaju tako da sada imate državu u državi u Agenciji za privatizaciju. Kada ih pitate gde je novac od privatizacije to danas u Srbiji niko ne zna.
Novogodišnja poruka građanima Bora
Građani Bora,
2008 godina je izborna godina. Ja sam pred vama, i sudićete o meni, mom radu kroz lokalne izbore. Daćete sud i o drugima i njihovom radu. Želim da Vas u sledećoj godini služi, pre svega dobro zdravlje, da imamo mnogo više posla i novca, da naši najmlađi budu zdravi i zadovoljni kao i da svi zajedno krenemo u potpuni oporavak grada Bora. Dobro smo počeli i nadam se da ćemo u sledećoj godini imati sve uslove da tako i nastavimo.
