NOVAC BAČEN NIZ VETAR
0
0
Kolika je sigurnost snabdevanja strujom iz vetra i sunca najbolje pokazuje primer EMS-a koji je ovih dana morao da uvozi najskuplju havarijsku struju jer na mreži nije bilo zelene energije,
IZVOR
Pre dva dana na otvorenoj sednici Vlade Srbije Jelena Matejić generalni direktor Elektromreže Srbije (EMS), objasnila je da je ovo preduzeće moralo da plaća havarijsku električnu energiju iz uvoza po ceni od čak 330 evra za megavat-sat zbog balansiranja vetra, a pri tome nismo imali struju. Zato se postavilo pitanje kakva je korist od zelene energije, ako ni u najtežim trenucima, poput ovih kada nema dovoljno uglja za proizvodu struje, ne može da pomogne. Osim da napravi dodatni trošak.
Matejićeva je jasno objasnila da ovo preduzeće vrlo vodi računa o neinertnim izvorima energije koji mogu da ugrožavaju sistem poput vetra i solarne energije.
– Ukoliko oni pređu 20 odsto ukupnog portfolija jedne zemlje, vrlo je teško balansirati sistem. Mi smo na žalost ovih dana imali i imaćemo prilike da vidimo šta znači energija iz vetra koja je padala do nule, pa na tri megavata do punih 50, što je nama izazvalo nužne troškove da kupujemo havarijsku struju koja košta do 330 evra – rekla je Matejićeva.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, da bi pojasnio celu stvar zapitao je da li to znači da smo plaćali i trošili novac zbog balansiranja vetra, a nismo imali ništa, na šta je direktorka EMS-a odgovorila potvrdno. Dodala je da je bilo momenata kada je nešto bilo na sistemu i kada se pokrivao konzum, ali na žalost dešavalo se iz dana u dan da smo imali najavu ove energije, ali da je nije bilo. I onda ste u jezivoj situaciji da uvozite najskuplju struju.
– Slušao sam sve moguće ekologe i strance da mi sole pamet. Žalim što sam ih uopšte slušao i znao sam da lažu – kazao je predsednik Vučić nakon toga.
Ponovo se potvrdila priča da zelena energija vetar i sunce ne mogu da zamene ugalj koji je ovih dana glavna tema Srbije. Jer, nakvašen, pomešan sa jalovinom i blatom doveo je do gašenja velikog broja blokova u termoelektrani „Nikola Tesla”. S pravom se zato postavlja pitanje da li je novac od fidin tarifa (podsticaja koje država daje investitorima za proizvodnju zelene energije) trebalo pametnije da se iskoristi. Za gradnju novih savremenih termoblokova. Kao i da li su sredstva svih nas koji kroz račune za struju svakog meseca plaćamo iste te investitore da grade vetroparkove i postavljaju solarne panele na koje ih Ministarstvo energetike svakodnevno poziva, bačena u vodu. Izgleda da jesu.
Upitan kakva je posle svega navedenog svrha zelene energije, osim da se zadovolje nečiji skupi interesi, a da pri tome Srbiji neme struje kada joj nedostaje, prof. dr Milan Radunović viši konsultant u inženjerskoj kompaniji Energetski sistem „Integrator”, odgovara da se sada na najbolji način pokazuje da je priča o koristi obnovljivih izvora, o njihovom značaju u energetskom smislu, veliki promašaj.
– Taj pristup je sprovodila administracija, ne energetičari. Pokazalo se da je Nemačka morala da aktivira termoelektrane jer nije bilo dovoljno vetra da obezbedi energiju. Isto je i u Španiji. Znači, da bi Srbija omogućila energetsku sigurnost mora da se osloni na resurs koji ima, to je ugalj – kategoričan je naš sagovornik.
Termoelektranama se ne može (pre)suditi na bazi naših postojećih. Zbog starosti, male efikasnosti (troše mnogo uglja za jedan megavat, veliki su zagađivači). Zato treba graditi zamenske kapacitete na ugalj, bazirane na novim tehnologijama sagorevanja, velike efikasnosti, malog zagađenje. Cirkularna ekonomija, dodaje on.
Srbiji treba dva puta po 500 megavata zamenskih kapaciteta. To bi bio uslov održivosti i sigurnosti sistema, ali i doprinos dekarbonizaciji jer bi se za istu količinu energije ložilo desetine hiljada tona manje uglja, bila bi velika efikasnost kotlova.
Navodi primer Poljske. U periodu kada su počeli tranziciju pre deset godina, izgradili su 7.000 megavata kapaciteta primenjujući nove tehnologije. I njima je bazna energija zavisna od uglja.
– Razlikujemo baznu i bilansnu energiju. Bazna je nešto što obezbeđuje sigurnost sistema i bilansa koja dopunjuje potrebe ali i podržava obnovljive izvore. Osnovno pravilo rada energetskog sistema (elektroenergetskog) je da se u svakom trenutku mora izjednačiti potreba potrošača sa mogućnostima snabdevanja. Mogućnost snabdevanja podrazumeva proizvodnju iz sopstvenih kapaciteta ili i iz uvoza. Kada planirate, u dijagramu proizvodnje počinjete od bazne energije koju možete proizvesti. Na to se dodaju mogućnosti zelene energije. Pri tome mora se planirati da li vetar duva, ima li sunca za solar. Ako toga nema onda se ide na uvoz – kaže prof. dr Radunović.
Prilikom davanja velikog značaja obnovljivim izvorima nije se vodilo računa o činjenici da za svaki megavat iz vetra ili solara u svakom momentu moramo imati balansnu energiju, energija koja se koristi kad nema vetra ili sunca. Tako da zelena ne može da zameni ugalj, naglašava prof. Radunović.
