0
0
Kada na više mesta napukne fasada na višespratnoj građevini (državi) a uzrok su urušeni temelji, onda svaki pokušaj „majstora“ da je obnove tako što će pukotine zatvoriti raznim vezivnim sredstvima (potom preko nje naneti mrežicu i sloj građevinskog lepka u „dve ruke“ a isto toliko i fasadnu boju) neće otkloniti uzrok pukotina, već će samo kod neupućenih stvoriti privid da je uspešno odrađen posao.
To upravo čini Aleksandar Vučić, predsednik RS, najavom da će zbog brojnih pritužbi građana sa kojima se svakodnevno susreće, za dve do tri nedelje formirati posebni portal putem kojeg će građani moći direktno da prijave bahato ponašanje funkcionera koji zloupotrebljavaju svoj položaj a govore „Znaš ti ko sam ja“, članova njihove porodice i saradnika.
Portal će, po njegovim rečima, služiti kao direktno sredstvo borbe protiv takvog mentaliteta, a cilj je „pobeda nad svima onima koji misle da su nedodirljivi“. Sa tim „nedodirljivima“ borba će se voditi svim sredstvima do „konačne pobede“ najavio je Vučić još 3. marta 2024. godine u sportskoj hali „Šumice“ na predizbornom skupu za gradske izbore u Beogradu, upozorivši stranačke funkcionere i članove stranke: „Zamislite da se sklonim sa liste – koliko bi ljudi za vas glasalo?
Mislim na sve vas, samo čekate da dobijete tašnu, mašnu i sekretaricu,“ pozivajući i direktore da se „ne kriju“ već da izađu u narod. Upozorenje vezano za „tašnu, mašnu i sekretaricu“ je kasnije često ponavljao na predizbornim mitinzima SNS-a, ali to nije nimalo suzbilo koruptivne radnje na svim nivoima vlasti, kao posledica urušenog sistema vrednosti.
Kada se još desi da načelnik policije u Beogradu, u kasnim večernjim časovima u restoranu na Senjaku, posreduje u pomirenju dva posvađana člana iz različitih crnogorskih klanova, pa jedan u njegovom prisustvu bude upucan, a on ostane sa članovima svog obezbeđenja iz MUP-a kako bi se uklonili tragovi tog krivičnog dela, a Vučić potom na konferenciji za medije, umesto da pozove ministra policije i njenog direktora da odmah podnesu ostavke, najavi donošenje zakona kojim bi iz službe bili udaljeni svi policajci ili vojnici koji, kako je rekao, čuvaju tajkune ili kriminalce, to je kao kada bi se „majstorima“ koji su sanirali pukotine na fasadi zgrade (države) koje su posledica napuklih temelja, na kome su se nakon izvesnog vremena pojavile veće pukotine od prethodnih, ponovo poverilo da obave taj posao.
Oni koji takvu građevinu (državu) žele da zadrže za sebe i svoja pokolenja moraju da pristupe njenoj temeljnoj obnovi: otkopaju oko temelja, utvrde uzrok i stepen oštećenja i da sa stručnjacima različitih profila (statičarima, armiračima, hidroizolaterima i dr.) donesu odluku kako je najbolje izvršiti rekonstrukciju. Slično je i kod lečenja obolele osobe. Ako se ne utvrdi uzrok oboljenja već se leče njene posledice (bol, vrtoglavica, malaksalost i dr.) ona će se vremenom pogoršavati, a sve veća količina lekova koju će pacijent morati da unosi kako bi donekle neutralisao posledice bolesti neće voditi njegovom ozdravljenju.
I obnova urušene države i njenih institucija, na čemu zahtevaju već oko godinu i po dana studenti u protestu, je direktna posledica permanentnog rastakanja vrednosnog sistema u proteklih 35 godina, nakon raspada jugoslovenske zajednice. Kada se taj sistem početkom devedesetih godina prošlog veka počeo urušavatii socijalni psiholozi su upozoravali da onoliko dugo koliko taj proces bude trajao da će biti potrebno tri puta više vremena da se on obnovi jer su vrednosne krize najopasnije i najrazornije po posledicama.
Učestalo nasilje u porodici, školi, na radnom mestu, neprocesuiranje prekršajnih i krivičnih dela od strane MUP-a, tužilaštva, sudstva, korupcija i druga patologija su posledice urušenih vrednosti u ovom društvu. Polomljeni su lični, grupni i društveni vrednosni barometri tako da su potrebne decenije da se kod novih generacija one ponovo izgrade i ugrade. A upravo generacija mladih, studenti, koja je odrasla u takvom miljeu shvatila je da bez obnove vrednosnog sistema nema ni države zasnovane na vladavini prava.
Zato su se latili tog izuzetno teškog i odgovornog posla i do sada veoma uspešno se stavili na čelo tog procesa. Naredni, još teži posao je da odaberu, ili su već odabrali „majstore“ koji do sada nisu učestvovali u „šminkanju fasada“, več su spremni da otkopaju ispod „temelja“ objekta (države) saniraju sve pukotine, što je u građevini najteži deo posla, pa, tek, posle obnove njenu nadogradnju. Jer mnogi kojima se prsti bili u „medu“u ovih 35 godina sada se kao mlade koje je „pregazilo“ vreme nude da oni budu u ekipi za te obnove, javno se odričući ne samo ove, nego i prethodnih vlasti, koje su im omogućile da iz državnog ćupa med premeste u svoje pozamašne ćupove.
Javnost koja podržava studente, a posebno oni koji su iskreno podržali DOS u rušenju režima Slobodana Miloševića, najviše od toga strepi: da se ne desi kao posle Petog oktobra 2000. godine kada je 17 učesnika u ovoj skupini dobilo poverenje od naroda da vrši vlast, da radi za dobrobit građana, a desile su se 24 sporne privatizacije čiju je istragu svojevremeno tražila Evropska unija, zatvaranje fabrika i otpuštanje radnika.
Taj strah uveliko podstiče sadašnja vlast i predsednik države preko provladinih medija, tako da je na studentima u protestu da u kampanjama „Studenti pobeđuju“, kao što su „Od vrata do vrata“, posebno na selima, postavljanje štandova na frekventnim mestima u gradskim sredinama, delenjem flajera i protesnim skupovima kao što će biti 23. maja ove godine na Trgu Slavija u Beogradu, na koji su pozvani svi građani Srbije, uvere ne samo one koji ih podržavaju, već i one kojima je dosta načina na koji ova vlast radi, da se to više neće ponoviti.
Autor je diplomirani politikolog-novinar
