0
0
Пише: ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИ/ РТС Среда, 17. нов 2021, 12:29 -> 17:15
Пикси је заиста имао у себи и својој игри ту типичну јужњачку дрскост и лепршавост. И то се дало видети кроз целу његову каријеру, и када је играо у Радничком и када је био у Звезди и, касније, када је остваривао интернационалну каријеру. Та лепршавост, дрскост и одважност која у себи има и респект према противнику али и веру у себе и своје могућности, сада су део и наше фудбалске репрезентације и то је више него уочљиво, нарочито у недавно завршеним квалификацијама и победи у Лисабону. Пикси је у тим уградио део себе, своје личности и своје јужњачке дрскости, дрскости дечака из нишке Паси Пољане.
Живот је као фудбал.
Обучеш дрес и изађеш на терен, па шта ти Бог да.
А на терену, твоји саиграчи и противнички. Трчиш, паднеш, па устанеш, па опет трчиш, па опет паднеш… Да би поново устао. Некад ти је срећан дан, све ти полази за руком (тј. за ногом), а некад те бије малер, ништа ти не иде, лупаш у пречке и стативе, нервираш се, публика ти звижди и псује те, тренер ти прети да ће те избацити из тима, девојка прети да ће да те остави и уда се за неког адвоката или инжењера коме си у основној на часовима физичког протурао лопту кроз ноге… Рођени татко хоће да те се одрекне у новине и каже да је боље било да те је дао за аутомеханичара или конобара и да имаш две леве ноге. Данас си шампион, сутра си нико и ништа. А онда… Данас си нико и ништа, сутра си на врху света.
У фудбалу, све може да стане у један трен. Одлука пада у микросекунди. И у животу такође. Све је неизвесно, а све се унапред зна, нарочито ако је то испланирао у својој тактици неки добар тренер. Било да седи горе на облаку или на клупи крај терена. У фудбалу, баш као и у животу, правила постоје да би се кршила. Живот није фер. Фудбал такође. Судије нарочито. Мораш да се уздаш у своје две ноге и оно мало талента што ти је Бог дао. Добро, негде га је мало више. Талента.
И у фудбалу, баш као и у животу, за велике ствари мораш да се родиш.
Драган Стојковић се родио у Нишу, 3. марта 1965.
И родио се да буде легенда.
Кажу да није тако само у спорту. Мој и његов велики суграђанин Бранко Миљковић (Чаирац, из нишке Шинтер мале) није постао велики песник. Он се такав родио. Исто је и са Пиксијем. Могао је да се роди било где. У некој фавели у Бразилу, на Мадагаскару, у Бруклину, Паризу или Токију… Свеједно би опет био велики фубалер.
Били смо сигурни у свој хепи енд, у свој Пиксиленд
Добио је упечатљиви надимак по лику из цртаног филма. „Пикси, Дикси и мистер Џинкс“ били су део популарне продукције „Хана Барбера“, цртаћи који су се редовно приказивали на југословенској националној телевизији, у популарним терминима: радним даном од седам и петнаест, а недељом од седам.
Постоји урбана легенда и да је „Пикси“ у ствари једна од варијација за „пинђур“, сиротињско јело слично ајвару и да надимак одатле потиче, али та прича се појавила касније, када је Стојковић већ постао познати фудбалер, зато мислим да се треба држати изворног „мита“. Иако се то савршено уклапа у причи о талентованом клинцу из предграђа који је одрастао у класичној јужњачкој пролетерској породици.
Прича о Пиксију уједно је и прича о једном времену и једној држави.
Генерације рођене шездесетих имале су ту срећу да у потпуности окусе тј. укусни колач саткан од шећера и фатаморгане знан као „Југославија“. Ја припадам генерацији седамдесетих, и нама су дали само да пробамо мало, један гриз или два, и било је феноменално.
Сви се сећају… Стандард, велика држава, црвени пасош, Тито, пионири, радне акције, путовања око света, Трст, фармерке, виршле из црвеног киоска, живот на кредит, летовања у Макарској, стрипови и албуми са сличицама… И фудбал. Велика лига. Једна од најјачих у Европи. Велика четворка: Звезда, Динамо, Хајдук и Партизан.
Намеће се логично питање: а где смо ми Нишлије у тој причи?
Или, језички исправно речено: „Куде је тај Ниш“?
Дечак из Паси Пољане
Раднички је старији од фамозних „Титових близанчића“. Када је основан у Нишу 1923, Звезда и Партизан су били деценијама далеко у мислима комунистичких чиновника. Има у Нишу и старијих клубова, дурлански „Синђелић“ основан је одмах по завршетку Великог рата 1918. године. Кажу, захваљујући француским и британским војницима који су донели праве, кожне лопте. Мој пантелејски „ОФК Ниш“ је заиграо тек шездесетих, зато има петокраку на грбу, док Синђелић има споменик на Чегру.
Драган Стојковић је у Раднички дошао из Паси Пољане. Иако ће те често чути да се ради о селу – то није тачно. Паси Пољана је градско насеље у оквиру чувене нишке Палилуле, тако да је Пикси, фактички – Палилулац. Као, рецимо, хармоникаш и певач Чокалија или глумац Деско Станојевић. А бити Палилулац није мала ствар.
У то време о коме говоримо, фудбал се играо свуда. Нарочито на улици. На мале голиће. Направе се голови од два камена или се просто поставе школске торбе – и удри. И данас на Палилули причају да је Пикси знао да „наређа“ десеторицу и буквално се ушета у гол.
Било је неверних Тома који су то сматрали претеривањима. Онда се почетком двехиљадитих на интернету појавила компилација Пиксијевих мајсторија из јапанске лиге, које, логично нисмо могли до тада да видимо. И једна од њих је управо таква: Пикси узима противничком играчу лопту на ивици свог шеснаестерца, онда буквално предрибла цео противнички тим, заједно са голманом, остави им лопту иза линије, а код десне стативе, уз поруку:
„Ево вам, децо. Играјте се.“
Али фудбал је више од игре.
То смо схватили одавно.
Краци ће ги литну на зелен Чаир
У омладинском тиму Радничког Пикси се обрео 1979. године. И одмах је био више него уочљив његов велики таленат. Тако се његов успон као играча подудара са последњом деценијом живота СФРЈ. И то није случајно. Раднички је осамдесетих остварио највећи успех у каријери клуба, који никада неће више поновити, а кога се Нишлије још увек са мешавином сете и поноса сећају кад у кафани наруче „Куде је тај Ниш“ тј. „Удавија се“, песму коју је у оригиналу написао легендарни чика Дуца – Душан Цветковић, аутор такође и песме „Нишка бања“. Додуше, препев који се тиче Радничког и његове епопеје у купу УЕФА урадили су Трио Палилула (који је чинио већ поменути Чокалија) и он савршено описује оптимистични став управе и играча клуба у стиху: „Краци ће ги литну на зелен Чаир“.
Још једна нишка урбана легенда каже да управу заиста није било брига ко ће бити противник у следећем колу, Реал Мадрид, Манчестер, Интер, Рома, Хамбургер… Свеједно је. Заједнички став око кога није било разилажења гласио је:
„Ће ги тепамо!“
Пикси је заиста имао у себи и својој игри ту типичну јужњачку дрскост и лепршавост. И то се дало видети кроз целу његову каријеру, и када је играо у Радничком и када је био у Звезди и, касније, када је остваривао интернационалну каријеру. Та лепршавост, дрскост и одважност која у себи има и респект према противнику али и веру у себе и своје могућности, сада су део и наше фудбалске репрезентације и то је више него уочљиво, нарочито у недавно завршеним квалификацијама и победи у Лисабону. Пикси је у тим уградио део себе, своје личности и своје јужњачке дрскости.
Отуд и онај одговор неповерљивом новинару: „Шта, бре, евентуално?“
Нема „евентуално“. Нема „можда“. Нема „видећемо“.
Ће ги тепамо.
Или како каже један мим на друштвеним мрежама:
Кубурите с падежи?
Mа јок…
Ево доказа:
Инструментал: С ким? Чиме?
С Пиксита. С лопту.
А куде?
Зна се – у Катар. На светско првенство.
И шта ће буде?
Ништа. Ће ги тепамо.
И оне најјаче?
Па лепо пише на једном транспаренту који је увек присутан на јужној трибини Чаира, где су Мераклије, навијачи Радничког:
„Ицепи ги сви“.
Пета Звездина звезда
Пикси је напустио Раднички као звезда прелазног рока у лето 1986. Са само двадесет и једном годином заиграо је за Црвену звезду. У Нишу су већ тада колале разне приче о његовом трансферу, углавном пренадуване. Говорило се о милионима (марака, не динара), о преговорима утицајних државних функционера, о томе како је требало, у ствари, да оде у Партизан…
Онда, можда најбизарнија гласина – да је Раднички трампио свог најбољег играча за четири рефлектора … Ако сте приметили, рефлектори на стадиону Црвене звезде и на Чаиру су идентични.
За Звезду је одиграо 120 утакмица у четири сезоне и постигао је 54 гола. Постао пета Звездина звезда, освојио је купове и првенства, дао вечитом ривалу Партизану гол из корнера и са пола терена (овај потоњи није признат) и у једном тренутку свакако био најбољи југословенски фудбалер у нимало наивној конкуренцији сјајних играча. У лето 1990. године одлази у Олимпик из Марсеља и тај његов одлазак се поклапа са умирањем државе чији је био један од симбола.
Ето вам чуда
У једном разговору са Драганом Бјелогрлићем, непосредно након премијере „Монтевидеа 2″ полемисали смо о свему и свачему, наравно, највише о животу и фудбалу и јавило се, само од себе, једно често постављано питање. Зашто смо ми овде толико опседнути фудбалом? Зашто нам је фудбал толико битан? У многим другим групним спортовима смо далеко успешнији. Кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет… Ту смо светски и европски шампиони, освајамо олимпијске медаље, имамо континуитет… Међутим, мора да се призна, просечан Србин би, изгледа, радо мењао пет титула ватерполиста или рукометаша за једно полуфинале светског купа у фудбалу. Није праведно, али је истина.
