0
0
Petak popodne, u klubu SKC-a na Pravnom se razvlače kablovi i postavljaju ozvučenje i scenografija za nastup Goribora. Aleksandar Stojković – St sedi na jednom kraju kluba i posmatra proces povremeno uečstvujući u istom. Koristeći međuvreme, St se odlučuje da ispriča svoju priču o Goriboru.
Goribor je zvanično osnovan 1996. godine u Boru. Želeli ste da stvarate autorsku muziku, nešto što neće biti konvencionalno i što neće da liči ni na jedan drugi bend koji je tada postojao.
St: To je bila naša polazna tačka, da radimo svoje stvari. Barem ja nikad nisam bio za cover bend ni radio tude stvari. Sve od početka, negde tamo u srednjoj školi krajem 80-ih kad smo imali te prve bendove, radili smo autorske stvari. I onda smo samo nastavili dalje u tom nekom pravcu, praveći svoje pesme.
Pretpostavljam da svaki bend kad ponovo radi polazi od toga. Znaci, biti drugaciji, zanimljiviji… Ali najbitnije je nama bilo, i tada i sada, da otprilike ispricamo neku našu pricu. Uglavnom se trudimo da to bude neka naša prica, pa sad, kako ispadne.
Ta prica nailazi na pozitivne kritike kako publike tako i strucnih kriticara. Medutim, vi ste svoja izdanja objavili najpre u Hrvatskoj pa tek onda u Srbiji? Zašto se to tako desilo?
St: S obzirom da smo mi iz Bora… to je jedan od razloga. Pretpostavljam da je malo bilo teže doci do nas ili mi do publike. Znaci obostrano. Uglavnom smo svirali u Boru, gotovo je bilo nemoguce da mi izademo. Sticajem okolnosti, neke 2004. ili 2005. godine mislim da sam poslao Zdenku Franicu (Slušaj najglasnije!) naše snimke. To se njemu dopalo i on je poceo to da objavljuje. E, otprilike tako je i krenulo. Krenula je da se širi prica, pa onda preko Interneta, pa preko nekih festivala i eto. Tako smo mi nekako isplivali. Sticajem okolnosti mi smo imali taj put da smo išli preko Hrvatske. Prvi put smo i izašli van borske publike, da kažemo, i posle toga nekako je sve krenulo lakše: realizacija albuma, bend je poceo da svira, stvara i objavljuje.
Tamo imate cak i svoj fan klub.
St: Da, da, fan klub. To je par nekih pojednaca koji su slali snimke drugim ljudima, pa se to tako širilo. Sve je to, u stvari, neka šala taj fan klub jer mi pricamo o nekih desetak ljudi koji su jednostavno slali naše snimke i hvalili nas pa smo mi to kao nazvali fan klubom. To su sve stariji ljudi. Mislim, stariji u smislu da nisu klinci. Daleko od toga da su fan klub. Nego, eto, jednostavno im se dopala muzika pa su slali to dalje.
Najavljeno je da cete veceras izvesti premijerno dve pesme sa novog albuma.
St: Možda i više.
Možete li mi reci nešto više o tom novom materijalu?
St: Mi imamo isti princip rada vec 10-15 godina. Uglavnom ja na kompjuteru pravim tu neku osnovu, pravim tekst i onda ostatak ekipe odradi svoje. Ovaj poslednji album objavili smo 2007. godine i on, sam po sebi, nije bio skroz autorski nov nego je to bila kompilacija dva prethodna albuma koje smo objavili za Slušaj najglasnije! „Hocu kuci!“ i „Ono što te ne ubije, to te osakati“.
Ovaj album koji sad radimo trebalo bi da je potpuno nov, nove su pesme. A kad cemo mi da udemo u studio to se još ne zna.
Hoce li taj novi album biti paralelno izdat i za hrvatsko i za srpsko tržište kao i prethodni?
St: Mi smo pod ugovorom sa hrvatskim izdavacem za još dva albuma, znaci ovaj koji sad radimo i još jedan. E, sad da li ce u Srbiji neko da otkupi licencu… Automatik je otkupio za prošli. To je sada na izdavacu. Uglavnom, mi imamo ugovor za Dancing bear da se to objavi tamo a sad to sve zavisi od izdavacke kuce u Srbiji, da li hoce da kupe licencu. Mislim, tako su i ovaj album otkupili. To tako, u stvari funkcioniše. Videcemo da li ce to neko da otkupi posle ili ostaje samo kao hrvatsko izdanje.
Clanovi benda su geografski raštrkani. Svako je u nekom drugom gradu. Kako onda Goribor kao bend funkcioniše?
St: To je nama i najveci problem. Zato što svi živimo u razlicitim gradovima i eto, sva sreca da sad postoji i Internet.
Kad se napravi neka skica, ja to pošaljem Pitiju pa on odradi gitare, pa onda kad se vidimo to se snimi i tako nekako funkcionišemo. I onda, pred svaku svirku mi dodemo dan ranije ili dva pa odradimo neku probu. I to sad stvarno malo postaje problem. E, sad, kako cemo to u buducnosti da rešimo, s obzirom na to da svako od nas ima neke svoje obaveze…
Od ovoga ne može da se živi. Najbolje bi bilo kada bismo se mi samo posvetili ovome. E, onda bi našli neko rešenje. Svako ima neku svoju pricu pa se onda nalazimo kad kako možemo. Tako da to jeste problem ali mi to rešavamo u hodu.
Kakva je distribucija vaših albuma ovde u Srbiji?
St: Neverovatno da mi nemamo nikakav pregled o prodaji, kako to ide, u kolikim tiražima… ja nisam ni pitao. Ali mislim da se to u Hrvatskoj relativno dobro prodalo. E, sad u Srbiji, stvarno ne znam.
Licenca je kupljena samo za vaš poslednji album (Goribor) iz 2007.godine. Šta je sa onim prethodnim albumima?
St: Te stare albume prodaje Zdenko Franic. On nosi svoj mali kofercic i ide od koncerta do koncerta i to tako prodaje.
Sve ide preko Interneta i po koncertima. Neki pokazatelj su poslednje svirke u Zagrebu – to nam je bila druga svirka. Mi smo bili u Mocvari i došlo je 600-700 ljudi. To je tamo kao malo bolje prošlo. U Beogradu je mala sala bila puna.
Teško je pretpostaviti koliko se tu diskova proda. Svi kažu da su smešni tiraži. Ako prodaš kao 1000 komada, to je super. I svi ti u startu kažu – nemojte ništa da ocekujete od tiraža nego od svirke, tu se zaraduje.
Ljudi i ne kupuju diskove, uglavnom idu na svirke.
St: Pa da. Tu je i Internet pa skidaju. Mislim, i ja sam prvi koji skida. Ali i kupim poneki koji mi se baš svidi.
Kada bi stvarno spustili cene i domaci diskovi bili 200 dinara, nešto bi se i prodalo. Ovako, oni roknu 400-500 dinara a imaš ga i na Netu.
Skoro ništa i ne dobijemo od tiraža. Jedino što olakšava to je da za taj sledeci album izdavacka kuca ima želju da nam pomogne. Oni se bave biznisom i muzikom, jbg. A što imi treba da platimo racune, to je druga stvar.
Ovo je vaša mini aprilska turneja i obuhvata samo tri grada.
St: Dosta je od nas. S obzirom koliko sviramo cesto i kakva nam je situacija… Ne znam, videcemo.
I ovo u Rex-u je tako neka eksperimentalna varijanta i u Novom Sadu je neko rokanje. Pa videcemo posle. Ja bih voleo da ove godine više obracamo pažnju na novi album a sad svirke. Kažem, sve zavisi. Ko nas kad pozove, kakvi su uslovi, interesovanje…
Napravi neko poredenje izmedu vaših nastupa u Hrvatskoj i onih u Srbiji.
St: U Hrvatskoj je bolje i mnogo posecenije i bilo je vece interesovanje. Imali smo mi pozive i iz Crne Gore i Bosne…
Nije da nema tog interesovanja, nije da nece moci da se okupi ta kriticna masa. To je problem ne samo za rokenrol vec i za bioskope i za sve. Mi jednostavno nemamo više tu kriticnu masu koju interesuju ovakve stvari i samim tim ide tu 50% entuzijazma, 50% bend i ako se sklopi – sklopi i to je to. Eto to tako funkcioniše.
