0
0
Posle gotovo dve decenije rada, istraživači su 1989. godine uspeli da dostignu neverovatnih 12.262 metra dubine. Time je Kolska superduboka bušotina postala dublja čak i od Marijanskog rova, najdublje tačke svetskih okeana. Međutim, ono što su naučnici pronašli tokom bušenja potpuno je promenilo dotadašnja geološka shvatanja.
Danas je otvor zapečaćen ogromnim čeličnim poklopcem i napušten usred ruske tundre, ali rezultati istraživanja i dalje izazivaju veliko interesovanje naučne zajednice.
Dublje od najdubljeg okeana
Marijanski rov doseže oko 11 kilometara dubine, ali je sovjetski projekat otišao još dalje. Bušotina na Koli spustila se više od 12 kilometara kroz čvrstu stenu, gotovo kao da je u Zemlju zabijena ogromna cev duža od čitavog planinskog masiva. Kada bi se Mont Everest spustio u ovu rupu, ostalo bi još nekoliko kilometara praznog prostora.
Ipak, uprkos ogromnom uspehu, istraživači su uspeli da probiju tek deo Zemljine kore na tom području. Geološki sloj ispod poluostrva Kola procenjuje se na oko 35 kilometara debljine. Sama bušotina bila je izuzetno uska. Na površini je imala svega 23 centimetra prečnika, dok se pri dnu sužavala na manje od deset centimetara.
Paklena temperatura uništila planove
Naučnici su očekivali da će temperatura na velikim dubinama biti oko 100 stepeni Celzijusa. Umesto toga, instrumenti su pokazali skoro 180 stepeni, što je potpuno promenilo uslove rada.
Na tim temperaturama granit star milijardama godina više se nije ponašao kao čvrsta stena. Počeo je da liči na gustu masu koja se deformiše pod pritiskom. Bušilice su se zaglavljivale, oprema je nestajala u rastopljenim pukotinama, a ogromne cevi teške stotine tona često su morale da budu ostavljene duboko pod zemljom.
Kada bi došlo do ozbiljnog kvara, inženjeri nisu imali način da izvuku opremu. Zbog toga su morali da menjaju pravac bušenja i prave nove kanale, pa je unutrašnjost bušotine vremenom počela da liči na razgranato stablo. Upravo ekstremna toplota postala je glavni razlog zbog kojeg je projekat zaustavljen početkom devedesetih, iako je prvobitni cilj bio da se dostigne 15 kilometara dubine.
Otkriće koje danas ponovo privlači pažnju
Jedno od najvećih iznenađenja bilo je prisustvo vode na ogromnim dubinama. Tadašnji geološki modeli tvrdili su da je tako nešto nemoguće zbog enormnog pritiska. Ipak, voda je pronađena zarobljena u mikroskopskim pukotinama stena, verovatno još od davne prošlosti planete.
Još veće iznenađenje predstavljao je prirodni vodonik koji je izlazio iz stena. Naučnici nisu očekivali da će na tim dubinama postojati rezervoari ovog gasa. Decenijama kasnije upravo je to otkriće ponovo postalo aktuelno, jer energetske kompanije širom sveta istražuju geološki vodonik kao potencijalni izvor čiste energije budućnosti.
Dodir sa najstarijim delovima Zemlje
Uz pomoć uzoraka izvađenih sa dubine veće od 12 kilometara, sovjetski istraživači proučavali su stene stare čak 2,7 milijardi godina. Reč je o materijalu nastalom u periodu kada na Zemlji gotovo da nije bilo kiseonika, a život su predstavljali samo najjednostavniji mikroorganizmi u vodi.
Posebno zanimljivo bilo je otkriće da pojedine stene imaju sličan hemijski sastav kao uzorci koje su astronauti misija Apolo doneli sa Meseca. To je dodatno ojačalo teoriju prema kojoj je Mesec nastao nakon ogromnog sudara Zemlje sa drugim nebeskim telom pre više milijardi godina.
Nauka i propaganda u isto vreme
Kolska bušotina nije bila samo naučni projekat. U jeku Hladnog rata predstavljala je i demonstraciju sovjetske tehnološke moći. Sovjetski Savez želeo je da pokaže da može da ode dublje od bilo koje druge zemlje na svetu.
Amerikanci su šezdesetih godina pokušali sličan poduhvat kroz projekat Mohole, ali je on ugašen zbog nedostatka novca. Nemački projekat KTB kasnije je stigao do nešto više od devet kilometara dubine, ali ni približno rekordu sa Kole.
Do danas nijedna država nije uspela da obori rekord vertikalnog bušenja od 12.262 metra postavljen još 1989. godine.
Zapečaćena rupa i pitanja bez odgovora
Posle raspada Sovjetskog Saveza finansiranje projekta je nestalo. Bušenje je obustavljeno 1992. godine, a nekoliko godina kasnije projekat je definitivno ugašen. Otvor je 2005. zatvoren masivnim čeličnim poklopcem teškim 12 tona, dok su istraživački objekti prepušteni propadanju u snežnoj tundri.
Iako je projekat završen pre više od dve decenije, njegova otkrića danas deluju važnije nego ikada. Sve veće interesovanje za geotermalnu energiju i prirodni vodonik ponovo vraća pažnju na ono što je pronađeno duboko ispod poluostrva Kola. Naučnici veruju da Zemljina unutrašnjost možda krije ogromne energetske resurse koje tek počinjemo da razumemo.
Najdublja rupa koju je čovek ikada napravio danas je tiha i napuštena, ali misterije koje je otvorila ostaju među najvećim naučnim pitanjima modernog doba.
