Кад савест затаји
0
0
Човек је за свога постојања показао и доказао да заиста јесте најсавршеније биће на кугли земаљској, да је захваљујући својој интелигенцији способан да чини чуда, да је успео и да и даље успева да свет у коме живи што више и што боље прилагоди за живот, али је показао и доказао и то да заиста у својим манифестацијама може да буде једно надасве одурно и огавно створење, с обзиром на то какве је све гадости кадар да почини. Историја бележи векове бахатости и злочиначког односа човека и према средини у којој живи, према свом живом и неживом свету који га окружује и са којим чини недељиву целину, али и према „ближњем свом“ кроз неизбројане примере који недвосмислено доказују да је „човек човеку вук“.
Током векова, човек је показао заиста невероватну инвентивност у поступцима који треба да убију, повреде, увреде, унизе друге припаднике сопствене врсте. Од свега тога, не рачунајући канибализам, вероватно је педофилија, па још у комбинацији са инцестом, најодвратније, најниже, најнедестојније, најсрамније дело. То не ради ниједна друга животињска врста. Тај ужас својствен је само човеку. Чврсто верујем да сваки нормалан мушкарац – деда, отац, брат, син, те свака нормална жена – бака, мајка, сестра, кћерка, на такав чин може да гледа само са највећим могућим згражањем.
Управо је због једног таквог ужасног догађаја, наш мали град напунио ступце дневних и недељних новина, постао права „посластица“ телевизијских уредника. Велика несрећа која је погодила наше суграђане, пријатеље и познанике, нечијег оца, сина и брата, нечију мајку, кћерку и сестру, једну малу девојчицу, недужну у сваком погледу – учинила је да буду предмет јавног оцењивања и процењивања, осуде, згражавања и сажаљења, свакаквог бламирања, обележавања занавек – у свим постојећим медијима, укључујући и интернет.
Нисам ни полицајац ни судија ни психијатар, те о овом немилом догађају нећу овом приликом ништа рећи.
А нисам ни новинар.
Ради се о људима које познајем, који су моји вршњаци, и јако ме је погодило сазнање о несрећи ове (бивше) породице, чији ће чланови, без обзира на то шта суд буде одлучио, трпети последице свега овога док су живи.
Готово исто толико, ако не и више, поразила ме је чињеница да је, како су новине и новинар(и) објавили, В. С. (39), лекар из Бора, па са све фотографијом (додуше са затамњеним очима – којег ли лицемерја!) у старту крив и захваљујући личној процени новинара унапред осуђен!?
А осудили су га (унапред и без суђења) један „новинар“, једна „средовечна госпођа у кафани“, те (опет) „средовечна жена испред једног борског киоска“.
Ово пишем апсолутно без икакве намере да у овом тексту браним или осуђујем било кога од актера о којима опширно, али анонимно пише „новинар“ у листу „Глас јавности“, кријући се иза „Агенције СИНА“ (јер на месту где треба да пише име и презиме аутора текста, стоји да је аутор текста Агенција СИНА).
О ком је новинарчићу реч, можемо само нагађати, али ја чврсто верујем да се ради о Б. Ф. (5?) из Бора (нажалост, не могу да се докопам ниједне његове фотографије), познатом шуњалу и прислушкивачу туђих разговора које после објављује у новинама као чињенице и истине, не водећи ни најмање рачуна о одредбама Кодекса новинарског понашања, нити о осећањима људи, жртава његових полуистина и неистина, од којих су многи због оваквог његовог тртљања по новинама доживели непријатне тренутке.
У Кодексу новинарске струке (Модел CUPSа), члан 1. Новинарска пажња, ставови 1, 2. и 3. недвосмислено се каже:
