Nije mi jasno drugari kako izdršavate ove nepodnošljive vrućine? Ja jedva čekam da padne noć i malo se rashladim. Ovo više nema nikakve mere! Ili je toliko hladno pa se zimi krijem ispod ” maminog ” ćebeta ili ovako nešto. Ma šta pokušavao da smislim kao novu ideju nebi li se rashladio, jednostavno ne vredi. Ubi me ovo vreme.

Na svu sreću imam moju ” mamu ” koja me često kupa. Jao kako to prija da samo znate. Čista uživancija, mlaka voda, šampon sa regeneratorom za jačanje dlake i njen blistavi sjaj. Poželim da danima ne izlazim iz kade.

Nije mi jasno samo, ko je izmislio da mi mačke ne volimo da se kupamo? Kakav apsurd! Rashladite se i osvežite drugari. Verujte , nema boljeg spasa od vrućine.

Jedva čekam popodne!!! ” Mama ” je obećala da će me pustiti da se brčkam…

Neverovatna vrućina napolju. Pokušavam da ležim na podu, ne vredi, stanem malo kraj ventilatora  ali opet problem. Nikako da nađem dovoljnu razdaljinu a da ne dobijem “upalu mozga”, sve mi se nekako čini da duva baš tu gde netreba. Prošetam do dečije sobe….isto, dok ne padne veče i Sunce samo ne zađe sve je naprosto isto. Od tolike vrućine imam utisak da se linjam više nego bilo kog prethodnog leta. Prijatelji, nekad pomislim da ću ostati bez dlaka skroz ali ni to mi nebi poboglo, verovatno kao ni vama. Eh da mogu kao vi da se popnem na neko drvo i pod krošnjom nađem hlad. Znam… sad se pitate pa iz kog razloga to i ne uradim, ja sam mačka zar ne, a nama mačkama to nekako dođe kao svakodnevna aktivnost. Epa, neznam kako to da vam kažem? Nadam se da ako vam otkrijem tajnu nećete to zloupotrebiti i smejati mi se.

Ja sam kućna mačka! Volim da vreme provodim na terasi, jurim bube i hvatam vrapčiće, ali imam strah da izađem napolje. Nije baš jednostavno posmatrati spoljašlji svet iz svog “sigurnog” ugla, i biti među u njemu. U svom domu osećam sigurnost, a kada je moja “mama” u par navrata pokušala da me izvede u šetnju, svu sam je izgrebao bežeći nazad stepenicama prema vratima stana. Nisam navikao se srećem sa psima koji me ne vole, a nisam ni siguran u sebe kojom bi brzinom uspeo da im uteknem, njima ili bilo kojoj opasnosti koja bi me vrebala.  Kad bolje razmislim, nije mi potrebno da sebe izlažem potencijalnoj opasnosti ako već ne moram. Volim svoj dom u kome mi ništa ne nedostaje.

Za koji dan , napuniću 4. godine, tačnije moja “mama” slavi rođendan i ja zajedno sa njom. Već sam vam pisao jednom o tome, ako se sećate. Moj tačan datum rođenja se ne zna, a ja ga se ne sećam. S obzirom da je veterinar procenio da je razlika u samo par dana između mog i “maminog” rođendana, kao zvanični datum upisao mi je 11. avgust u mom pasošu.

Nemogu da dočekam svoj rođendan! Radujem se njegovom dolasku, a da budem iskren i poklonima koje ću sigurno dobiti. Nemam neku posebnu želju, ali kako mi je moja “mama”  često govorila ” bitan je znak pažnje “, a to sigurno neće izostati. Jedinu želju koju imam već nekoliko godina unazad odnosi se uvek na jednu istu stvar. Želim da moja rođena braća i sestre budu dobro gde god da se trenutno nalaze, nađu sebi dom bar delimično sličan mom. Želim da budu voljeni i maženi kao što sam i ja, ljubav je ipak ono što nam daje snage da idemo dalje i kad na trenutak pomislimo da izlaza nema.

U Srbiji je 29. maja 2009. godine Narodna Skupština usvojila Zakon o dobrobiti životinja. Uz Zakon o veterinarstvu i Član 269 Krivičnog Zakonika Republike Srbije predstavlja celinu koja se bavi zaštitom životinja. U ovim zakonima ima prilično manjkavosti i apsolutno se zalažemo da se one isprave!

Dobro je, ipak, što je i Srbija krenula putem civilizovanih država i po pitanju odnosa ljudskog društva i životinja, bez kojih nam je opstanak nemoguć. Međutim, problem je što državni organi važeće zakone i norme još uvek ne primenjuju u meri kojoj bi trebalo ili uopšte, a građani ih čak i ne poznaju!

Građanska svest u Srbiji je još uvek na niskom nivou i građani zapravo ne znaju da imaju pravo, čak i dužnost da prijave nadležnim organima (veterinarska inspekcija, Okružno Javno tužilaštvo, policija) svako zlostavljanje životinja ili kršenje odredaba ovih zakona. Podrazumeva se da Udruženja čija je oblast delovanja zaštita životinja takođe podnose prijave za svaki oblik zlostavljanja ili još gore ubistva životinje, a koji je u suprotnosti sa zakonima. Ali je svakako najveći problem što nadležni organi ne reaguju na prijave, niti po službenoj dužnosti, što bi obavezno morali ili to čine neadekvatno i sporo.

Član 3, Stav 3 Zakona o dobrobiti životinja kaže:
“Dužnost svakog građanina Republike Srbije jeste da spreči i prijavi ministarstvu nadležnom za poslove veterinarstva (u daljem tekstu Ministarstvo) ili ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove, sve oblike zlostavljanja životinja i ugrožavanja njihovog života, zdravlja i dobrobiti”.

Za sam početak želim da vam se isplačem na ” ramenu “. Od kako je počela predizborna kampanja u Boru, tokom celog dana sam sam. Ubijam vreme gledajući decu kako se razdragano igraju u parkiću ispred moje zgrade. Ponekad se osetim tako usamnjenim i zapostavljenim jer je moja ” mama ” u poslednje vreme jako zauzeta. Ili je na poslu ili politički angažovana.

Uveče kad dođe kući, pomiluje me, nahrani, i ispriča kako je provela dan. Ne mogu da joj zamerim jer ja sam svestan činjenice koliko ja njoj značim i koje mesto u njenom srcu zauzimam.

Jedne večeri sedeli smo dugo i pričali … “mama ” mi je objasnila da sve ovo sto radi, radi i za moje dobro. Nikad je ne razumem kad priča o politici, ali ovaj deo sa vrlo dobro shvatio.

Dragi moji drugari, politika je ušla u sve svere života, ali ovoga puta ne samo ljudi već i nas mačaka. (doduše i tiče se i pasa koje baš i ne volimo mnogo jer nas ganjaju, ali i mi kao životinje moramo se držati zajedno i tražiti svoja prava). Iz dana u dan sve nas je manje.

Gde je nas dugo obećavani azil, gde su nam vakcine i osnovni uslovi za život, pitam se. Ja imam svoj dom i ne nedostaje mi ništa, ali nedostaje mojoj braći i prijateljima. Nije li dovoljno sto vas svi šutiraju po ulici, izbacuju iz stana kad im dojadite … e sad se našao neko pametan koji će nas skupljati i ubijati. Ja kažem dosta! Još će nas ” humano ubijati ” . Pazi molim te, nek oni sebe humano ubijaju a ne nas koji se borimo za sopstvenu egzistenciju.

Ono sto ja želim je kuća za sve vas koji je nemate. Azil, ali pravi sa ljudima koji ce zajedno brinuti o svima nama. Porcija ukusne hrane, bezbedno mesto za san, život bez straha da će vas neko privući lepim rečima i namamiti ne bi li vam uzeo život koji vam nikada nije ni dao.

Želim i ja da se bavim politikom. Obećavam vam azil snova, jer Srpska napredna stranka zna sta je nama potrebno. Šteta sto nemam pravo glasa a glasao bih prvi.

Ja verujem mojom mami, a vi verujte meni, jer vas nikada nisam slagao. Posle 20. juna kad pobedi SNS i moja mama sve će biti drugačije.

Ova pasmina nastala je tokom mnogih godina eksperimentiranja. Dobivena je ciljanim ukrštanjem da bi se zadovoljila želja uzgajatelja za mačkom koja je po svemu identična persijskoj mački osim u dužini dlake. U početku su se persijke ukrštale s burmankom i američkom kratkodlakom mačkom da bi kasnije bilo dovoljno ukrštanje samo s američkom kratkodlakom. Oko 1960. godine priznata je kao egzotična kratkodlaka mačka i od tada se redovno pojavljuje na izložbama.

Građom egzotična mačka nalikuje persijkoj. Telo joj je srednje veličine, prema krupnijem, nabitom. Ima širok stav, kratke noge i krupne, okrugle šape. Glava mora biti okrugla i masivna, na debelom i kratkom vratu. Nos je kratak i širok s naglašenim čeonim prelazom. Brada je naglašena a obrazi puni. Uši su kratke, što niže zasađene i zaobljene na vrhu. Oči moraju biti okrugle, krupne i razmaknute. Rep je ravan, kratak i mačka ga nisko nosi.

Krzno kod egzotične mačke mora biti srednje kratko, meko i gusto no ne sme biti priljubljeno uz kožu. Sve varijante boja krzna i očiju koje su dozvoljene kod persijskih mačaka, dozvoljene su i kod egzotične mačke.

Kad govorimo o naravi egzotičničnih mačaka, rekli bi da mogu imati kratke ispade razigranosti, međutim su vrlo retko destruktivne, najčešće ostaju mirne, kao tihi promatrači.

No, tu je i zahtevna strana držanja ovakvih ljubimaca. Svakodnevna nega krzna češljanjem je neophodna za održavanje dlake, a povremena će kupanja pomoći da dlaka ostane sjajna i suva.

Sve u svemu, mogli bi reći da su egzotične mačke u potpunosti kućne životinje mirne čudi, poput persijke.

Mački je za normalan rast i razvoj, te održavanje zdravlja potrebna hrana koja se sastoji od: bjelančevina, ugljikohidrata, masti, vitamina, minerala, i naravno vode. Bjelančevine su osnovni sastojci građe tijela. Od njih je sazidan čitav organizam. Ugljikohidrati i masti izvor su, u prvom redu, energije potrebne za rad organizma, a sve pretvorbe hrane u materiju od koje je organizam sazidan, ili u energiju koju organizam troši za samoodržanje ili bilo kakav rad, zbivaju se djelovanjem enzima uz katalizatorsku pomoć određenih vitamina i minerala.

Meso je osnovni izvor bjelančevina, ali ima ih mnogo i u jajima, mlijeku i mliječnim prerađevinama, a ponešto ima i u hrani biljnog podrijetla. Nije svejedno koji dio mesa mačka jede. Neki dijelovi su bogatiji esencijalnim aminokiselinama, dok su neki oskudniji. Mačka koja si sama traži hranu, svojim instinktom izabire dijelove mesa koji su bogatiji trenutno joj potrebnim aminokiselinama. Probavni organi mačke ne mogu dobiti iz svake hrane sve bjelančevine. Slijedeća tablica pokazuje približnu iskoristivost bjelančevina iz različitih izvora hrane životinjskog podrijetla:

Meso (konjsko, govedsko, pileće, svinjsko) – Više od 95 %

Svježe ponutrice (predželuci, plića, jetra) – 90 do 95 %

Hrskavica – 94 %

Riblje brašno – 83 do 89 %

Mlijeko i mliječni proizvodi – Oko 95%

Jaje – 50 do 70%

Mlade mačke u vrijeme rasta i razvoja traže više bjelančevina od odraslih koje su završile svoj razvoj. Starim mačkama treba više hrane, a to znači i bjelančevina, da bi organizam dobio onoliko koliko mu zapravo treba. Povećanu količinu bjelančevina trebaju i gravidne mačke, a jednako tako i kod dojenja. Povećana je potreba i tijekom bolesti, a posebno u dobu kada se mačka oporavlja jer tada organizam nadoknađuje izgubljenu tjelesnu masu i energiju.

Ugljikohidrati su glavni nositelji aktivne energije potrebne da organizam obavlja neki rad. Od ugljikohidrata su sazidane biljke pa je hrana biljnog podrijetla prvenstveno ugljikohidratna. Životinjske ugljikohidrate nazivamo jednim imenom glikogen. Glikogenom je najbogatije konjsko meso, a gledano po vrstama mesa, najbogatija su jetra, srčani mišić pa tek onda čisto meso.

Pod skupinom masti podrazumijevamo različite masne tvari koje čine 10% kemijskog sastava normalnog životinjskog tijela. Masti se nalaze u organizmu u dva oblika: kao pričuvna mast koja predstavlja energetsku zalihu  i kao tkivna mast koja služi kao građevni element. Pričuvnu mast organizam dobiva na dva načina. Jedan je pretvaranje viška glikogena u masne tvari. Drugi je način direktna opskrba masnoćama iz hrane. Zimi, kad organizam treba veliku količinu energije za održavanje vlastite topline potrebno je u hrani dodati više masnoća. Mast je također i otapalo u kojem se nalaze otopljeni neki vitamini koje organizam mora dobiti hranom i bez kojih nema zdravlja, pa ni života. To su vitamini A, D, E i K.

Lj. T, 24.08.2009, Večernje novosti

ZAJEČAR – Napoleon ima 120 godina, čuvaju ga kao bebicu, živi u svojoj sobi, spava u svom krevetu, odličnog je zdravlja, ima svoj pasoš i – on je verovatno najstariji mačor na Balkanu! Vlasnici ovog okretnog „starca“, koji ima 20 mačijih godina, su supružnici Milka i Ilija Ilić, iz Zaječara, koji zbog posla često borave u Francuskoj.
- Prosečni životni vek mačaka ne prelazi 13, 14 godina – smeju se Ilići. – Napoleon se omacio u Egiptu 1989. godine, a naš sin ga je dobio od svoje prijateljice. Ovaj sijamski mačak je odličnog zdravlja i mi smatramo da je za njegovu dugovečnost zaslužna ljubav kojom ga obasipamo, redovna poseta veterinaru i kvalitetna ishrana.
Napoleon je, ističu njegovi vlasnici, pasionirani ljubitelj pasiranog goveđeg
mesa. Ovaj mačak putuje svuda sa Ilićima.
- Nas troje smo nerazdvojni – dodaju vlasnici mačora. – Napoleon često putuje sa nama kolima na relaciji Zaječar – Francuska i uživa u tome. Zanimljivo je da tokom puta uopšte ne jede niti pije, sve dok ne stignemo do odredišta.
Ilići kažu da Napoleon voli ljude, umiljat je, pametan… A, sudeći po rečima veterinara, čeka ga dug život jer ima zdravo srce, odlično vidi i čuje i veoma je živahan za svoje godine.
Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najstarija živa mačka na svetu je Mischief, mačor iz Velike Britanije koji je nedavno napunio 27 mačijih godina. Najstarija mačka na svetu bila je Creme Puff, iz američke države Teksas, koja je živela punih 38 godina (1967-2005.).

Bio je tako tmuran dan. Kiša je neprestano padala i na ulicama nije bilo nikoga. Prosto nisam znao kako da provedem dan. Stajanje na prozoru i gledanje slučajnih prolaznika, danas mi i nije delovalo kao privlačna ideja.

Okrenuh se oko sebe da vidim šta ostali ukućani rade , pa da im se priključim. Deca su rasturila sve igračke i počela da se otmaju oko jedne jedine, dok je mama vadila svu garderobu iz ormana ne bi li je istresla i ponovo sklopila. Odamah sam se setio, sakriću se u oraman i ona me neće naći, a ja ću zatim iskočiti iz njega i uplašiti je.

Upravo tako sam i uradio, sa malo zakašnjenja doduše. Kad je uzela da vrati garderobu, bacila je sklopljenu jaknu preko mene. Ja sam ćutao i pretvarao se kao da nisam tu, baš sve po planu. Mama je primetila da jakna ne stoji baš pravo pa je pokušala da je ispravi , kad je napipala nešto ispod nje. Pomislila je da se nešto od prethodno sklopljene garderobe rasturilo i izvadila jaknju. Rukom je pokušala da ispravi “zgužvanu garderobu” kad je stavila ruke na mene.

Nije se pomerala… Ja sam disao ubrzano a ona je posle par trenutaka rekla nešto nalik  “šta je ovo toplo i dlakavo što se mrda?” Pogledala je ispod jakne i ja sam mislio da će me prepoznati, blago se nasmešio ali ona je u tom trenutku vrisnula i rekla ” Gospode, koliki pacov”.

Osetio sam se uvređenim a tek posle sam shvatio koliko sam je zapravo uplašio. Posle izvinjenja  obećao sam joj da se više nikada neću šaliti na ovakav način sa njom.

Neću reći da nisam poželeo i da mi nisu padale svakakve ideje na pamet ali održao sam reč, a reč kod nas mačaka se jako ceni. Zar ne?

Svi imamo prijatelje sa kojima delimo i dobro i zlo, bilo da smo ljudi , mačke ili neka druga vrsta. Iste stvari preživljavamo, osećemo i sreću i tugu, samo možda na različite načine. Neki od nas imaju sreće od samog početka,  rode se u dobroj i brižljivoj porodici ili im neko pruži topli dom bez obzira na njihovo poreklo, dok su drugi osuđeni da lutaju ulicama dok su živi, život provode u strahu i neprekodnoj borbi za preživljavanjem.

Kako god sagledam situaciju, vremenom se svi priviknemo na način zivota koji vodimo i sudbinu koja nam je tamo negde daleko zapisana. I to nije ništa strašno. Lagodan ili težak život koji vodimo samo je igra sudbine, ali nikako ne znači da su oni koji se muče manje vredni  poštovanja i pohvala od nas koji imamo sve. Ali šta je sa onima sa kojima se ne poigra sudbina već nesavesni ljudi koji ni sami ne znaju šta žele od svog života a kamoli od našeg. Čuvaju nas dok smo mali i slatki, interesantni i dok se naše potrebe svode samo na to da se igramo sa njima i dozvoljavamo im da nas neprekidno gnjave. Šta kad odrastemo i shvatimo da imamo neka svoja prava i da želimo više. Onda nas odbace, zaborave i vrlo brzo postanemo prepušteni sami sebi iako u ničemu zapravo nismo pogrešili.

Moja drugarica Cica bila je voljeno mače baš kao i ja. Voleli su je ukućani ali i komšiluk. Stalno su joj kupovali hranu i davali svežu vodu i mleko. Onda se Cica zaljubila u mog druga Azrijela i iz te ljubavi izrodila su se četiri prelepa mačeta, jedno nalik njemu, dva nalik njoj samoj i jedno koje je podjednako ličilo i na nju i na njega.
Na početku je delovalo kao da je sve u redu. Komiluk je stalno donosio ukusnu hranu i Cica je imala dovoljno mleka za svoje mačiće kao i vremena da im posveti ljubav i toplinu koja im je potrebna. Prošla je jedna nedelja, a za njom je izmicala i druga, kad je nekim čudom i bez ikakvog razloga počela ljudima da smeta, kako ona tako i njeni prelepi mačići.
Ne, nisu je ignorisali, nisu prestali da joj donose hranu, jednostavno su kao najpametniji sisari koji postoje uzeli mačiće koji su tek progledali i odveli ih ko zna gde. Cica je postala očajna, tražila ih je svuda po zgradi i neprestano ih dozivala. Tužnim pogledom tražila je odgvor i od moje „mame“, ali ona ovoga puta nije znala kako da joj pomogne.

Grudi pune mleka, majka bez svojih mačića i slika tuge i očaja širila se zgradom. Niko nije shvatio grešku niti pokušao da je ispravi. Da su bar i nju odveli zajedno sa njima i na kraj sveta pa bi opet nekako bilo ok, ali ne, ljudska surovost jednostavno nema kraja. Savest, to ne postoji…
Cica i dalje bezuspešno traži i doziva svoje mačiće i jako tuguje za njima, a ja se kao i moja mama iskreno nadam da će ih neko pronaći. Neko ko zaista ume da voli i ceni život i nesebično podeli ono što ima.
Životi svih nas podjednako su vredni, ko ne ume da ceni i poštuje tuđ život ,kako da očekuje da sutra neko poštuje njegov  i pomogne mu u nevolji.

Po doseljenju u novi stan, naišao sam na mnoge promene. Neke su bile vezane hranu, druge za mesto spavanja ali sve su definitivno izmenile moj život i razmiđljanja iz korena. Jedna od velikih promena u mom mačijem životu, bio je neki čudni zvuk koji se svakoga dana dva puta dnevno čuo. Najpre bi ga čuo svakoga jutra i to jako i glasno, ali nisam znao odakle dolazi kao ni koje je značenje tih zvukova koji me okružuju. Danima sam bio zbunjen a ako bih rekao i uplašen, nebih mnogo pogrešio.

Po staroj dobroj navici volim da spavam duže, a što i ne bih, drugih posebnih obaveza nemam niti mi ih neko nameće. Za razliku od mačaka koje žive na selu i od kojih se uvek očekuje rezultat proteklog dana, ja sam toga bio pošteđen. Od mene se očekivalo samo da uživam i budem srećan, što bi i moju „mamu“  činilo srećnom. Nego, mnogo sam se raspričao i udaljio od teme,stali smo do zvukova koje čujem.
Taj zvuk budio me je svakog jutra i pojavljivao se ponovo svakog popodneva. U početku sam od straha bežao u ćoše od sobe, ali istovremeno se i trudio da vidim reakciju i ostalih ukućana. Kad god bi se desila situacija nalik ovoj, moja „mama“  bi se prekrstila i blago nasmešila. To su bila crkvena zvona koja su se oglašavala pri jutarnjoj i popodnevnoj službi.

Kada je videla da me to plaši ili bolje rečeno zbunjuje, uzela me je u krilo i objasnila mi da je crkva dom svih vernika, da je Bog veliki  i svemoguć, i da sam zahvaljujući njemu i dospeo u njene ruke te me je othranila i od mene stvorila odvažnog mačora.
Moji strahovi su prestali, sada kada čujem zvona ja se ne prekrstim kao oni, jer niti mogu a još manje umem, ali načuljim svoje uši i uživam u tim „čudnim zvucima“  koji su postali svakodnevnica u mom životu.