Ova pasmina nastala je tokom mnogih godina eksperimentiranja. Dobivena je ciljanim ukrštanjem da bi se zadovoljila želja uzgajatelja za mačkom koja je po svemu identična persijskoj mački osim u dužini dlake. U početku su se persijke ukrštale s burmankom i američkom kratkodlakom mačkom da bi kasnije bilo dovoljno ukrštanje samo s američkom kratkodlakom. Oko 1960. godine priznata je kao egzotična kratkodlaka mačka i od tada se redovno pojavljuje na izložbama.

Građom egzotična mačka nalikuje persijkoj. Telo joj je srednje veličine, prema krupnijem, nabitom. Ima širok stav, kratke noge i krupne, okrugle šape. Glava mora biti okrugla i masivna, na debelom i kratkom vratu. Nos je kratak i širok s naglašenim čeonim prelazom. Brada je naglašena a obrazi puni. Uši su kratke, što niže zasađene i zaobljene na vrhu. Oči moraju biti okrugle, krupne i razmaknute. Rep je ravan, kratak i mačka ga nisko nosi.

Krzno kod egzotične mačke mora biti srednje kratko, meko i gusto no ne sme biti priljubljeno uz kožu. Sve varijante boja krzna i očiju koje su dozvoljene kod persijskih mačaka, dozvoljene su i kod egzotične mačke.

Kad govorimo o naravi egzotičničnih mačaka, rekli bi da mogu imati kratke ispade razigranosti, međutim su vrlo retko destruktivne, najčešće ostaju mirne, kao tihi promatrači.

No, tu je i zahtevna strana držanja ovakvih ljubimaca. Svakodnevna nega krzna češljanjem je neophodna za održavanje dlake, a povremena će kupanja pomoći da dlaka ostane sjajna i suva.

Sve u svemu, mogli bi reći da su egzotične mačke u potpunosti kućne životinje mirne čudi, poput persijke.

Mački je za normalan rast i razvoj, te održavanje zdravlja potrebna hrana koja se sastoji od: bjelančevina, ugljikohidrata, masti, vitamina, minerala, i naravno vode. Bjelančevine su osnovni sastojci građe tijela. Od njih je sazidan čitav organizam. Ugljikohidrati i masti izvor su, u prvom redu, energije potrebne za rad organizma, a sve pretvorbe hrane u materiju od koje je organizam sazidan, ili u energiju koju organizam troši za samoodržanje ili bilo kakav rad, zbivaju se djelovanjem enzima uz katalizatorsku pomoć određenih vitamina i minerala.

Meso je osnovni izvor bjelančevina, ali ima ih mnogo i u jajima, mlijeku i mliječnim prerađevinama, a ponešto ima i u hrani biljnog podrijetla. Nije svejedno koji dio mesa mačka jede. Neki dijelovi su bogatiji esencijalnim aminokiselinama, dok su neki oskudniji. Mačka koja si sama traži hranu, svojim instinktom izabire dijelove mesa koji su bogatiji trenutno joj potrebnim aminokiselinama. Probavni organi mačke ne mogu dobiti iz svake hrane sve bjelančevine. Slijedeća tablica pokazuje približnu iskoristivost bjelančevina iz različitih izvora hrane životinjskog podrijetla:

Meso (konjsko, govedsko, pileće, svinjsko) – Više od 95 %

Svježe ponutrice (predželuci, plića, jetra) – 90 do 95 %

Hrskavica – 94 %

Riblje brašno – 83 do 89 %

Mlijeko i mliječni proizvodi – Oko 95%

Jaje – 50 do 70%

Mlade mačke u vrijeme rasta i razvoja traže više bjelančevina od odraslih koje su završile svoj razvoj. Starim mačkama treba više hrane, a to znači i bjelančevina, da bi organizam dobio onoliko koliko mu zapravo treba. Povećanu količinu bjelančevina trebaju i gravidne mačke, a jednako tako i kod dojenja. Povećana je potreba i tijekom bolesti, a posebno u dobu kada se mačka oporavlja jer tada organizam nadoknađuje izgubljenu tjelesnu masu i energiju.

Ugljikohidrati su glavni nositelji aktivne energije potrebne da organizam obavlja neki rad. Od ugljikohidrata su sazidane biljke pa je hrana biljnog podrijetla prvenstveno ugljikohidratna. Životinjske ugljikohidrate nazivamo jednim imenom glikogen. Glikogenom je najbogatije konjsko meso, a gledano po vrstama mesa, najbogatija su jetra, srčani mišić pa tek onda čisto meso.

Pod skupinom masti podrazumijevamo različite masne tvari koje čine 10% kemijskog sastava normalnog životinjskog tijela. Masti se nalaze u organizmu u dva oblika: kao pričuvna mast koja predstavlja energetsku zalihu  i kao tkivna mast koja služi kao građevni element. Pričuvnu mast organizam dobiva na dva načina. Jedan je pretvaranje viška glikogena u masne tvari. Drugi je način direktna opskrba masnoćama iz hrane. Zimi, kad organizam treba veliku količinu energije za održavanje vlastite topline potrebno je u hrani dodati više masnoća. Mast je također i otapalo u kojem se nalaze otopljeni neki vitamini koje organizam mora dobiti hranom i bez kojih nema zdravlja, pa ni života. To su vitamini A, D, E i K.

Lj. T, 24.08.2009, Večernje novosti

ZAJEČAR – Napoleon ima 120 godina, čuvaju ga kao bebicu, živi u svojoj sobi, spava u svom krevetu, odličnog je zdravlja, ima svoj pasoš i – on je verovatno najstariji mačor na Balkanu! Vlasnici ovog okretnog „starca“, koji ima 20 mačijih godina, su supružnici Milka i Ilija Ilić, iz Zaječara, koji zbog posla često borave u Francuskoj.
- Prosečni životni vek mačaka ne prelazi 13, 14 godina – smeju se Ilići. – Napoleon se omacio u Egiptu 1989. godine, a naš sin ga je dobio od svoje prijateljice. Ovaj sijamski mačak je odličnog zdravlja i mi smatramo da je za njegovu dugovečnost zaslužna ljubav kojom ga obasipamo, redovna poseta veterinaru i kvalitetna ishrana.
Napoleon je, ističu njegovi vlasnici, pasionirani ljubitelj pasiranog goveđeg
mesa. Ovaj mačak putuje svuda sa Ilićima.
- Nas troje smo nerazdvojni – dodaju vlasnici mačora. – Napoleon često putuje sa nama kolima na relaciji Zaječar – Francuska i uživa u tome. Zanimljivo je da tokom puta uopšte ne jede niti pije, sve dok ne stignemo do odredišta.
Ilići kažu da Napoleon voli ljude, umiljat je, pametan… A, sudeći po rečima veterinara, čeka ga dug život jer ima zdravo srce, odlično vidi i čuje i veoma je živahan za svoje godine.
Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najstarija živa mačka na svetu je Mischief, mačor iz Velike Britanije koji je nedavno napunio 27 mačijih godina. Najstarija mačka na svetu bila je Creme Puff, iz američke države Teksas, koja je živela punih 38 godina (1967-2005.).

Bio je tako tmuran dan. Kiša je neprestano padala i na ulicama nije bilo nikoga. Prosto nisam znao kako da provedem dan. Stajanje na prozoru i gledanje slučajnih prolaznika, danas mi i nije delovalo kao privlačna ideja.

Okrenuh se oko sebe da vidim šta ostali ukućani rade , pa da im se priključim. Deca su rasturila sve igračke i počela da se otmaju oko jedne jedine, dok je mama vadila svu garderobu iz ormana ne bi li je istresla i ponovo sklopila. Odamah sam se setio, sakriću se u oraman i ona me neće naći, a ja ću zatim iskočiti iz njega i uplašiti je.

Upravo tako sam i uradio, sa malo zakašnjenja doduše. Kad je uzela da vrati garderobu, bacila je sklopljenu jaknu preko mene. Ja sam ćutao i pretvarao se kao da nisam tu, baš sve po planu. Mama je primetila da jakna ne stoji baš pravo pa je pokušala da je ispravi , kad je napipala nešto ispod nje. Pomislila je da se nešto od prethodno sklopljene garderobe rasturilo i izvadila jaknju. Rukom je pokušala da ispravi “zgužvanu garderobu” kad je stavila ruke na mene.

Nije se pomerala… Ja sam disao ubrzano a ona je posle par trenutaka rekla nešto nalik  “šta je ovo toplo i dlakavo što se mrda?” Pogledala je ispod jakne i ja sam mislio da će me prepoznati, blago se nasmešio ali ona je u tom trenutku vrisnula i rekla ” Gospode, koliki pacov”.

Osetio sam se uvređenim a tek posle sam shvatio koliko sam je zapravo uplašio. Posle izvinjenja  obećao sam joj da se više nikada neću šaliti na ovakav način sa njom.

Neću reći da nisam poželeo i da mi nisu padale svakakve ideje na pamet ali održao sam reč, a reč kod nas mačaka se jako ceni. Zar ne?

Svi imamo prijatelje sa kojima delimo i dobro i zlo, bilo da smo ljudi , mačke ili neka druga vrsta. Iste stvari preživljavamo, osećemo i sreću i tugu, samo možda na različite načine. Neki od nas imaju sreće od samog početka,  rode se u dobroj i brižljivoj porodici ili im neko pruži topli dom bez obzira na njihovo poreklo, dok su drugi osuđeni da lutaju ulicama dok su živi, život provode u strahu i neprekodnoj borbi za preživljavanjem.

Kako god sagledam situaciju, vremenom se svi priviknemo na način zivota koji vodimo i sudbinu koja nam je tamo negde daleko zapisana. I to nije ništa strašno. Lagodan ili težak život koji vodimo samo je igra sudbine, ali nikako ne znači da su oni koji se muče manje vredni  poštovanja i pohvala od nas koji imamo sve. Ali šta je sa onima sa kojima se ne poigra sudbina već nesavesni ljudi koji ni sami ne znaju šta žele od svog života a kamoli od našeg. Čuvaju nas dok smo mali i slatki, interesantni i dok se naše potrebe svode samo na to da se igramo sa njima i dozvoljavamo im da nas neprekidno gnjave. Šta kad odrastemo i shvatimo da imamo neka svoja prava i da želimo više. Onda nas odbace, zaborave i vrlo brzo postanemo prepušteni sami sebi iako u ničemu zapravo nismo pogrešili.

Moja drugarica Cica bila je voljeno mače baš kao i ja. Voleli su je ukućani ali i komšiluk. Stalno su joj kupovali hranu i davali svežu vodu i mleko. Onda se Cica zaljubila u mog druga Azrijela i iz te ljubavi izrodila su se četiri prelepa mačeta, jedno nalik njemu, dva nalik njoj samoj i jedno koje je podjednako ličilo i na nju i na njega.
Na početku je delovalo kao da je sve u redu. Komiluk je stalno donosio ukusnu hranu i Cica je imala dovoljno mleka za svoje mačiće kao i vremena da im posveti ljubav i toplinu koja im je potrebna. Prošla je jedna nedelja, a za njom je izmicala i druga, kad je nekim čudom i bez ikakvog razloga počela ljudima da smeta, kako ona tako i njeni prelepi mačići.
Ne, nisu je ignorisali, nisu prestali da joj donose hranu, jednostavno su kao najpametniji sisari koji postoje uzeli mačiće koji su tek progledali i odveli ih ko zna gde. Cica je postala očajna, tražila ih je svuda po zgradi i neprestano ih dozivala. Tužnim pogledom tražila je odgvor i od moje „mame“, ali ona ovoga puta nije znala kako da joj pomogne.

Grudi pune mleka, majka bez svojih mačića i slika tuge i očaja širila se zgradom. Niko nije shvatio grešku niti pokušao da je ispravi. Da su bar i nju odveli zajedno sa njima i na kraj sveta pa bi opet nekako bilo ok, ali ne, ljudska surovost jednostavno nema kraja. Savest, to ne postoji…
Cica i dalje bezuspešno traži i doziva svoje mačiće i jako tuguje za njima, a ja se kao i moja mama iskreno nadam da će ih neko pronaći. Neko ko zaista ume da voli i ceni život i nesebično podeli ono što ima.
Životi svih nas podjednako su vredni, ko ne ume da ceni i poštuje tuđ život ,kako da očekuje da sutra neko poštuje njegov  i pomogne mu u nevolji.

Po doseljenju u novi stan, naišao sam na mnoge promene. Neke su bile vezane hranu, druge za mesto spavanja ali sve su definitivno izmenile moj život i razmiđljanja iz korena. Jedna od velikih promena u mom mačijem životu, bio je neki čudni zvuk koji se svakoga dana dva puta dnevno čuo. Najpre bi ga čuo svakoga jutra i to jako i glasno, ali nisam znao odakle dolazi kao ni koje je značenje tih zvukova koji me okružuju. Danima sam bio zbunjen a ako bih rekao i uplašen, nebih mnogo pogrešio.

Po staroj dobroj navici volim da spavam duže, a što i ne bih, drugih posebnih obaveza nemam niti mi ih neko nameće. Za razliku od mačaka koje žive na selu i od kojih se uvek očekuje rezultat proteklog dana, ja sam toga bio pošteđen. Od mene se očekivalo samo da uživam i budem srećan, što bi i moju „mamu“  činilo srećnom. Nego, mnogo sam se raspričao i udaljio od teme,stali smo do zvukova koje čujem.
Taj zvuk budio me je svakog jutra i pojavljivao se ponovo svakog popodneva. U početku sam od straha bežao u ćoše od sobe, ali istovremeno se i trudio da vidim reakciju i ostalih ukućana. Kad god bi se desila situacija nalik ovoj, moja „mama“  bi se prekrstila i blago nasmešila. To su bila crkvena zvona koja su se oglašavala pri jutarnjoj i popodnevnoj službi.

Kada je videla da me to plaši ili bolje rečeno zbunjuje, uzela me je u krilo i objasnila mi da je crkva dom svih vernika, da je Bog veliki  i svemoguć, i da sam zahvaljujući njemu i dospeo u njene ruke te me je othranila i od mene stvorila odvažnog mačora.
Moji strahovi su prestali, sada kada čujem zvona ja se ne prekrstim kao oni, jer niti mogu a još manje umem, ali načuljim svoje uši i uživam u tim „čudnim zvucima“  koji su postali svakodnevnica u mom životu.

Tokom prethodnih par nedelja život mi se načisto promenio. O tome sam vam već pričao pa ne bih opet da davim, ali previše sam tužan i svoju tugu moram da podelim sa vama.

Bio sam jako srećna i zadovoljna mačka, bar sam tako mislio, ako ništa drugo deca su me neprestano gnjavila, kupala, i davala da pojedem sve što njima nije bilo zanimljivo. Nekada sam morao da se sklanjam od gužve i ljudi, svih onih koji me gnjave i dave a sada sam sam bez prestanka.

Mama je stalno na poslu, a i kad nije nešto radi ili spava. Za mene ima sve manje vremena, pa i kad se namoli da me pomazi to traje i suviše kratko. Trudim se da svaki trenutak njene pažnje iskoristim maksimalno, ali čini mi se da joj nisam vise  “zanimljiv” kao nekada. Da li su uzrok problemi i rasulo u kome se trenutno nalazi, ne znam, ali se iskreno nadam da će se sve u što kraćem roku srediti i vratiti u normalu.

Maca o kojoj sam vam mjaukao ostala je u istom stanu u kojem je i bila. Skoro mesec dana, ako ne i više, nisam je video niti bilo sta čuo o njoj, a da li ću ikada, ne znam, ali nadam se. U zgradi kojoj sam sada nema maca, bar ih ja jos nisam video. I da ih ima ipak tvrdim da je moja maca bila jedinstvena i neku poput nje više nikada neću naći.

Nadam se da moj život neće biti uzalud protraćen i da ce bilo kakvi rezultati ostati i posle mene,  da će me ljudi i mace pamtiti bar po nečemu, jer u suprotnom moj život bio bi uzaludan.

Život svih nas nekad je splet neočekivanih  događaja. Taman kad pomisliš da je napokon sve u redu i da se više ništa loše ne može dogoditi, jer šta još ostaje posle svega što si preživeo, evo novih situacija. Dok ti je dobro i to svi oko tebe vide, prijatelja je puno, svi te vole i ” cene “, uz tebe su i koriste te maksimalno sve dok ne daj Bože tebi ne iskrsne neki problem.

E tada nema više nikoga. Ovo što ” moja mama ” i ja trenutno preživljavamo ne može se u nekim momemntima ni nazvati problem, već bih pre reko ” rešenje problema “. Problem sam imao ja ali nepune tri godine, a ona deset godina nije ni bila svesna da problem postoji. I kada bi shvatila da nešto ili mnogo toga nije u redu, ona bi odmah krenula da problem rešava ali nikad nije gledala koren istog. Kad korov raste treba ga isčupati iz korena, da nikad više ne nikne. Džaba ga ti pokosiš ili jos gore zalijes, korov je korov i iz njegovog korena nikad neće nići ljubičice.

Moja ” mama ” je nekada bila jaka osoba, i kažu da se ničega nikada nije plašila, ne rešiv problem za nju nije postojao, prepreka takodje. U vremenu kad sam ja ušao u njen život nisam moga da verujem da su ostali pričali o istoj osobi. Ona je stalno plakala, bila depresivna i prezasicena života koji živi. Ne znam iz kog razloga ali budućnost nije postojala za nju, već samo tmurna sadašnjost i priželjkivanje “sudnjeg dana”.  Jako me je bolelo da je gledam takvu iz dana u dan kako tone i ubija sebe. Rešio sam preuzmem stvar u svoje šape. Pričao sam joj o prirodi, koju doduše jako slabo pamtim, o ljubavi moje mace i mene i pokušavao da joj objasnim da ljubav iskrena ipak postoji. Da ona ne predstavlja reč već večnost. Uprkos mojim pričama, ona je terala po svome, sve dok jednog dana nije shvatila da je tamo iza zatvorenih vrata svet, da ljudi rade, žive, vole se i uživaju u životu. Rekao sam joj i da ne dozvoli da život prodje pored nje već da ona juri njime, jer ona je vlasnik svoga života, a ne gopodari život njome.

Dani su odmicali i ona je polako shvatala o čemu ja mjaučem svo ovo vreme. Rešila je da se promeni, počne da živi i život gleda svojim a ne tuđim očima. Shvatila je ko su joj prijatelji a koje nije vredno prvim početnim slovom tako nazvati. Ljude u koje se najmanje nadala da će joj pomoći, izašli su joj u susret. Problem je počeo da se razvija kada je na tren pomislila da ” lepa reč i gvozdena vrata otvara ” i da ljudi poseduju dobrotu duboko u sebi. Kada se ponovo opekla krenula je onom ” ko tebe kamenom, ti njega ciglom “, jer u svetu u kome živiš samo tako možeš da opstaneš. Ljude više ne deli da dobre i one malo manje dobre već na poštene i lopove, iskrene i lažne, pametne i glupe, uzvišene i gnjide… Kad shvatiš šta te okružuje, za svaku kategoriju nadješ rečnik i imaš stav.

Moja ” mama ” počela je da se vraća u život. Ostaje joj još da baci ” pocepane cipele “, ” iscepane krpe ” i  jos ponešto, ali bitno je da je svesna da pocepanu krpu mozeš krpiti koliko puta hoćeš, kad je krpa trula ona puca na drugim mestima a nikada ne na istom, ali uvek pukne.

Poruka moje mame svima koji se boje života i žive u strahu: ” Osveta je jelo, koje se servira hladno!”

Nije me bilo izvesno vreme, ali jedno je sigurno, moj blog mi je jako nedostajao. U svom mačećem životu svašta sam doživeo, a u zadnjih par nedelja, dosadno mi nije bilo ni malo. Već sam pisao o svojim problemima oko preseljenja i sličnih stvari, i pretnje su se ostvarile a stvari još više iskomplikovale. Na trenutak sam pomislio da za mene nece biti mesta ni u starom ni novom domu. ” Mama ” se ipak pobrinula da za mene uvek bude mesta kao i do sada.

Prva noć bila mi je jako teška. Nisam mogao da se naviknem na novu okolinu i raspored. Hrana mi je stajala na jednom mestu, voda na drugom, a moja korpa za spavanje stalno je menjala mesto. Korpa sa peskom bila je na terasi. Uuuu… kako je to jezivo izgledalo. Ovde je jako visoko i nema ograde na terasi. Mala nepažnja dok jurim vrabce i ” zbogom mišu “! Ali kako se ” živa mačka na sve navikne “, tako i ja. Već posle par dana, osećao sam se kao da sam ceo život proveo tu gde jesam. Ponekad se jos uplašim kad se probudim noću, gledam oko sebe i tek onda shvatim a sam na sigurnom i da mi se ništa loše više neće desitii u životu. Jedini problem je što svi opet negde žure. ” Mama ” je počela da radi i sad duže ostajem sam ali ipak noći i dalje provodim pored nje.

Svi su se nečega odrekli pa samim tim i ja. Nema mojih ukusnih konzervi hrane, već sam naučio da i hrana koju oni jedu nije tako loša. Fotelje na kojima sam oštrio nokte, bačene su, sad se nekako borim sa tepihom u hodniku, doduše na ostalim mestima još uvek i nema tepiha. Sve u svemu, poceo je moj novi život i nadam se da će mi u njemu biti samo bolje.

Kad god bi se otvorila vrata tog frižidera, ja sam morao nekako bar malo da zavirim. On je pun bio neke ukusne hrane, koju su oni verovatno stavljali tamo samo da bi je sakrili od mene. Mislim čemu drugom bi ta naprava uopšte služila. Čim bi se vrata otvorila, ja bih na sekund pomolio njuškicu unutra i pokušao šapom da dohvatim nešto ukusno, poput šunke salame. Svaki put je bilo bez uspeha. Vrata bi se brzo zatvorila i ja bih ostao neomašćenih brkova. Ipak jednog dana…
Svi su seli da ručaju. Ja sam skakutao oko njih, ali oni nisu obraćali pažnju na mene. Sa stola se širio predivan miris. Skakao sam pokušavajuci da i ja malo omastim brk, ali ništa. To nešto jako ukusno, izvadili su iz frižidera. ” Tata ” je ” mami ” zatražio majonez da mu donese. Onako nervozna što non stop ustaje sa stola kad sedne da jede, ustala je, otvolila vrata, uzela majonez a da bukvalno nije ni pogledala u njega. Ja sam iskoristio trenutak i uskočio. Vrata su se zatvorila i ja sam ostao unutra. U početku pomislih kako je to super, sad ću se najesti do mile volje. Vrlo brzo postajalo mi je hladno, a i svetla je nestala. Ostao sam u potpunom mraku i počeo da drhtim od hladnoće. Grebao sam po vratima, mjaukao, ali moj glas se sve slabije i slabije čuo. Hladnoća je obuzimala moje telo, a meni su svakakve crne misli lutale glavom. Više nisam mogao ni da ih dozovem. Da li sam se onesvestio ne znam. Pao sam i jako udario od vrata frižidera. Čim je moja “mama” čula buku, dotrčala je. Otvorila je vrata i videla me. Brkovi su mi bili puni hladnih kapljica, a ja sam drhtao od hladnoće. Prvo su se svi uplasili a zatim počeli da se smeju.
Školu sam naučio. Nikada se neću gurati tamo gde mi nije mesto. Posledice su bile neizbežne. Narednih par dana kijao sam i bilo mi je jako loše.” Mama” me je pokrivala, stavljala vitamine u hranu, kuvala čaj od nane, koji ja izuzetno volim da pijem.Vrlo brzo vrato mi se apetit, ojačao sam i ponovo bio onaj stari Cicko.