0
0
Autonomni ženski centar (AŽC) je povodom javno objavljene verzije izmena i dopuna Porodičnog zakona, ponovo uputio apel Radnoj grupi da preispita pojedina rešenja koja mogu imati ozbiljne posledice po bezbednost dece i žrtava nasilja u porodici, jer pravo na bezbednost mora biti iznad svakog prava koje ih može dovesti u opasnost.
IZVOR; Piše: Una Miletić
„Porodični zakon mora jasno i dosledno da štiti decu i nenasilne roditelje od svakog oblika nasilja“, istakli su iz Autonomnog ženskog centra.
AŽC je pre svega pozdravio važan pomak u zakonu – da se dete konačno prepoznaje kao žrtva i kada je „samo“ izloženo nasilju u porodici.
S tim u vezi, Tanja Ignjatović, psihološkinja Autonomnog ženskog centra, ističe za Danas da deca koja gledaju, slušaju ili žive u atmosferi nasilja trpe ozbiljne posledice, čak i kada nasilje nije direktno usmereno na njih.
„Ovo zakonsko određene trebalo je dosledno uneti i u druge članove zakona radi sprečavanja različitog tumačenja pojma nasilja u porodici“, ističe ona.
Međutim, ono što je u zakonu problematično jeste predlog propisivanja da će se sprečavanje kontakta deteta sa roditeljem smatrati nasiljem u porodici, iako ta odredba deluje kao da je doneta radi zaštite detetovog prava da viđa drugog roditelja sa kojim ne živi.
„Detetovo pravo da viđa drugog roditelja ne sme biti na štetu detetove bezbednosti. Ukoliko odredba ostane ovako definisana, bez uvažavanja da ovo pravo može biti suspendovano u slučaju opasnosti po bezbednost deteta, ona može ugroziti živote dece čak i u situacijama kada drugi roditelj nikada nije bio direktno nasilan prema detetu“, ističe Ignjatović.
Kao sledeći problem AŽC prepoznaje uključivanje počinilaca nasilja u psihosocijalni tretman ili tretman lečenja zavisnosti, koji može biti koristan, ali se takav nalog ne može nazivati merom zaštite od nasilja u porodici.
„Tretman nasilnika nije isto što i zaštita žrtve. Predlog da sud može da izrekne nalog za uključivanje u psihosocijalni tretman ili tretman lečenja zavisnosti nisu mere koje imaju za cilj zaštitu žrtava nasilja u porodici. Stoga se mora propisati da se učiniocima nasilja može naložiti lečenje ili tretman samo uz prethodno ili istovremeno izrečene mere zaštite od nasilja u porodici radi zaštite žrtava, a ne umesto njih“, ukazuje Ignjatović i dodaje:
„Autonomni ženski centar je predložio Radnoj grupi rešenje u vidu posebnog člana zakona koji reguliše stručnu procenu za upućivanje na tretman, nadzor i praćenje efekata uz informisanje žrtava o merama podrške i praćenje njihove bezbednosti“.
Kosana Beker, pravnica iz Udruženja građanki FemPlatz, saglasna je da su koleginice iz Autonomnog ženskog centra iznele u javnost ozbiljne zamerke na pojedina rešenja izmena Porodičnog zakona.
Ona takođe ističe da deo rešenja koji se odnosi na uključivanje počinilaca nasilja u psihosocijalni tretman ili tretman lečenja zavisnosti apsolutno nije mera čiji je cilj zaštita žrtava nasilja u porodici.
Ta odredba, kako kaže, može da postoji ako država za to ima novca, ali pre toga mora da se obezbedi zaštita žrtava nasilja. To bi značilo da, u slučaju da nema dovoljno novca, fokus mora da bude na zaštiti žrtava.
Beker je takođe saglasna da je problematičan i deo koji se odnosi na lečenje zavisnosti.
„Koliko ja znam, kada se ide na te tretmane, traži se porodična podrška, a u ovom slučaju to je apsurd. Naime, mora dobro da se osmisli kada se počiniocima nasilja izdaje taj nalog, jer u slučajevima nasilja žrtva sigurno neće želeti da bude deo tog procesa. Prevashodno i pre ovoga, učinilac mora da ima izrečene mere zaštite od nasilja u porodici, i onda paralelno sa tim nema ničeg lošeg u tome da se počinilac leči od zavisnosti, ali tim redom. Prvo da se zaštiti žrtva ili žrtve, a onda može o tome da se priča“, pojašnjava Beker.
Povodom druge vrlo problematične odredbe, ona ističe da ne zna kome je palo na pamet da će se sprečavanje kontakta deteta sa roditeljem smatrati nasiljem u porodici.
„To bi na prvi pogled moglo da zvuči kao da se time štiti pravo deteta da viđa oba roditelja. Međutim, roditelj koji je bio nasilan prema majci deteta, a videli smo kako se to završava i u Srbiji, gde smo prethodnih godina imali dva ubistva deteta upravo u takvom kontekstu, ali i u regionu, nedavno u Bosni i Hercegovini, predstavlja ozbiljan rizik. U kontekstu u kome sada stoji ova odredba, ona ne bi trebalo da opstane, već da se napravi izuzetak ili da se prosto odustane od tog propisivanja“, ističe Beker.
Inače, dva pomenuta slučaja ubistva dece na koja je podsetio i AŽC jesu ubistvo dvogodišnje Petre iz Vršca (2022) i četvorogodišnjeg dečaka iz Rakovice (2017).
„Oba deteta ubijena su od strane očeva koji nisu bili direktno nasilni prema detetu. Ta ubistva bila su osveta majkama dece jer su prijavile nasilje koje su preživljavale. Majka maloletnog deteta iz Rakovice više puta je novčano kažnjavana zato što nije omogućavala viđanje deteta sa ocem van kontrolisanih uslova. Na kraju je učinilac nasilja prvo ubio četvorogodišnjeg sina, a potom u prostorijama Centra za socijalni rad ubio majku deteta i ranio troje stručnih radnika“, napominje AŽC.
