0
0
Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво. Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем и тај ломљени део на бадњаку зове се брада. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.
Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу и симболично представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио.
Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“.
