Okolina Bora liči na Mars
0
0
Veljko Despotović, veteran filmske scenografije
Autor: N. Tusić | 30.03.2008 – Blic ONLINE
Osnova filmske scenografije je da pratite tekst drame. To je najvrednije u filmu, da imate dobru podlogu, dobar tekst i da onda pokušate da to likovno izrazite sa dekorom, jer dekor utiče na režiju – kaže Veljko Despotović, jedan od najpoznatijih filmskih scenografa s ovih prostora, koji je dao veliki doprinos aktuelnom bioskopskom hitu „Čarlston za Ognjenku“.
Šta je bio ključni motiv da se prihvatite višegodišnjeg rada na filmu „Čarlston za Ognjenku“?
– Nije važno da li je reditelj debitant, važno je da je karakter, da ima neko svoje ja, pristup poslu, umetnosti, a Uroš to svakako ima. Zaista smo savršeno sarađivali, počev od traženja terena i objekata koje smo tražili godinama. Za potrebe ovog filma našli smo savršene predele oko Bora, gde sam pre četrdeset godina radio film o radnim akcijama. Tada sam upoznao jalovišta na koja godinama bacaju otpad od bakra iz rudnika. To se cedi, pa se pojavljuje crvena voda, kada sve prestaje da liči na rudnik i počinje da liči na neku drugu planetu, Mars, recimo. U tom jalovištu smo ugradili nekoliko spomenika krajputaša, jer je tema filma da su muškarci izumrli, kao što i jesu, u silnim ratovima u Srbiji, pa ih te jadne devojke traže.
Nedavno ste završili i rad na novom filmu Gorana Markovića „Turneja“.
Kakav pečat vaša scenografija daje ovom filmu?
– Scenografija je slična, ratna. Dok je scenografija u „Čarlstonu“ bajkovita, ali se vide ostaci rata, za potrebe „Turneje“ u Srpskoj nalazili smo autentične objekte koje smo adaptirali i pretvarali u dramski prostor. Te zapuštene kuće iz rata morali smo prvo da ogolimo, dogradimo falš grede na krovovima. Puštali smo dimove tako da zaliči na atmosferu kao da je juče završen rat. Grupa glumaca koja tu dolazi ne bi li nešto zaradila naišla je na tri različite vojske neposredno nakon borbe. To je Goran Marković izvanredno napisao i snimio, rat izgleda kao parodija. Kroz smeh i šalu rat ne osećamo kao nešto loše, zapravo ceo film je protiv rata, kroz humor koji prožima film. Pratio nas je sneg, jaka zima. Posmrzavali smo se, imali noćna snimanja. Onda je usledila kontra, sve se istopilo, i mi nismo mogli da napravimo kontinuitet sa prethodnim scenama, pa smo grdne vatrogasce zvali da nam prave penu koja na filmu zamenjuje sneg.
Imali ste priliku da zahvaljujući poslu sretnete i upoznate mnoga imena svetskog filma. Ko je na vas ostavio najjači utisak?
– Impresionirao me je Sem Pekinpo, s kojim sam radio film „Gvozdeni krst“. S njim smo stalno imali anegdote. Kada smo snimali po Istri imao je običaj da naruči flašu votke za pre podne i flašu viskija za po podne, i ništa se ne oseti, samo počne malo više da galami. Mi smo se pokazali kao dobri saradnici. Bio je izvanredan radnik, bez obzira na piće.
Profesija kojom se bavite omogućila vam je da dosta putujete. Da li ste ponekad zažalili što niste ostali u inostranstvu?
– Nikad nisam zažalio, naprotiv, sve što znam i što sam proputovao je zahvaljujući filmu. U Americi postoji profesija „kouč“, specijalista za terene koji treba da servira terene producentu. Ja to sve sam radim i sve sam – od crtača, tehničkog scenografa do odgovorne osobe za gradnju objekata. Scenograf mora da zna sve, ne samo geografiju, nego i razne zanate, od farbarskog, gipsarskog i stolarskog.
Kolekcionar „svega i svačega“
Imam prospekte iz celog sveta, kuća mi je prepuna kao nekakva antikvarnica, a sve u službi moga posla, tako da taj deo posla tu prestaje da bude posao i postaje mi hobi jer sam zaljubljen u te slike, te savršene objekte koje samo malo treba adaptirati da se naprave pravi autentični objekti za film. Imam milion knjiga kod kuće, sve pare bacam na časopise, isecam, lepim, imam gomile debelih fascikli u kojima lepim terene, rekvizite, slike satova, stolova, radnih soba, čak imam i enterijere skupštine, jer nikad ne znaš da li će ti trebati.
