0
0
Izvor: B92, Autor: Boban Jevtić, Intervju za: Yellow Cab
Pored toga što na domaću filmsku scenu izvodi nove stvaraoce od kojih mnogo očekujemo, Tilva Roš bavi se, na domaćem filmu gotovo nepostojećom generacijskom grupom — tinejdžerima. O svemu tome, specijalno za Yellow Cab, govori Nikola Ležaić.
Yellow Cab: Šta se krije iza misterioznog naziva Tilva Roš?
Nikola Ležaić: Tilva Roš je priča o grupi tinejdžera, skejtera iz Bora, koji provode svoje prvo leto posle završetka srednje škole. Zezaju se i snimaju kratke jackass klipove u kojima se samopovređuju na najkreativnije načine. Leto posle srednje škole najduže je i najluđe leto koje klinac ima. Tada se najbolje zeza, ali to je istovremeno i prekretnica kada se ekipi razilaze putevi: jedni upisuju fakultete, drugi traže prve poslove i to ih neminovno razdvaja. Tilva Roš je u suštini to — priča o tih poslednjih nekoliko meseci najboljeg zezanja i tihog rastanka kojeg su svi svesni, a niko ne želi da priča o tome.
Sama kovanica ’Tilva Roš’ u stvari je ime prvog rudnog tela pored Bora koje je sada ogromna rupa napuštenog površinskog kopa. Na mestu te rupe nekada se nalazilo brdo koje je bilo crveno od rude bakra, pa ga je lokalno stanovništvo nazvalo Tilva Roš, što na vlaškom jeziku znači Crveno brdo, a potom je i rudno telo dobilo to ime. Da budem iskren, namera mi nije bila da budem mnogo pametan i da tim imenom potcrtam neku veliku metaforu o tome kako od nečega velikog kao što je brdo na kraju ne ostane ništa, tj. rupa površinskog kopa. To značenje se, u stvari, samo lepo uklopilo. Razlog zašto sam tekstu dao takvo ime jeste to što zvuči cool. Neki čak misle da je u pitanju ime, da je to neki Finac koji se zove Tilva. Glavni likovi u tekstu provode dosta vremena na tom području, pa sam, jednostavno, odlučio da to iskoristim kao neko neutralno ime koje ne govori ništa o priči, ali je intrigantno i lepo prenosi atmosferu.
YC: Koja je početna ideja dovela do ovog projekta?
NL: Ja sam inače iz Bora, tamo sam rođen i tamo sam završio srednju školu, i idem tamo kad god mogu. Tako mi je pre jedno tri godine jedan drugar dostavio disk na kojem je bio jednočasovni amaterski jackass film pod imenom Crap — Pain Is Empty, koji su snimili tada devetnaestogodišnji Stefan Đorđević i Marko Todorović Toda iz Bora sa svojim drugarima. Ceo film se, kao i svi filmovi tipa Jackass ili Dirty Sanchez, sastojao iz serije skečeva u kojima njih dvojica izvode najluđe vratolomije: od udaranja lenjirima i šibama, skakanja iz automobila u pokretu, do valjanja po koprivama. I tako jedan sat, bez neke priče, prosto sat ludih skečeva. Ali, bilo mi je genijalno to što su bili neviđeno iskreni i duhoviti u svemu tome. Kako sam odgledao film, pomislio sam kako bi bilo super da napišem scenario koji bi sve te ludosti koje oni izvode umetnuo u neku smislenu filmsku priču i da pozovem njih da glume sami sebe. Pošto sam znao da su film snimali tokom poslednje godine srednje škole i tokom tog leta, krenuo sam da pišem o tome, ubacivao neka svoja iskustva iz tog perioda i sl., i sve se dosta lagano razmotavalo u scenario kojim sam kasnije konkurisao na republičkom i beogradskom konkursu. Priča se dopala obema komisijama i obe su nas podržale.
YC: Da li bi ovaj film nazvao generacijskim? Vidiš li sebe kao deo neke generacije?
NL: Bilo bi super kada bi film bio toliko dobar da bi neko mogao da kaže: Da, da, to je bio generacijski film. Ne znam, u svakom slučaju, to nije film moje generacije — bavi se srednjoškolcima sada, YouTubeom, slušanjem muzike preko mobilnih telefona itd. Kad sam ja završavao srednju 2000. godine, u Boru su postojale dve osnovne supkulture — dizelaši i alternativci, a sada ima svačega: skejtera, brejkera, repera, likova koji voze BMX itd. Internet ih je dosta otvorio. Klinci su postali mnogo otvoreniji za neklasične stvari. Ophođenje se promenilo, u razgovor ulaze mnogo, mnogo direktnije i neposrednije. I meni je to super. Tradicionalno opšte mesto jeste to da su generacije sve gore i gore. Ja ne mislim da je tako, to je uvek bilo tako iz perspektive starijih: jednostavno, ne kapiraju njihov način ophođenja i to je sve.
Što se mene tiče, ne mislim da postoji neka posebna generacija kojoj pripadam, ali znam da me Stefan i Toda doživljavaju kao neviđenog dedu iako su samo šest godina mlađi od mene.
YC: Šta filmu donosi činjenica da se radnja odvija u tako specifičnom mestu kao što je Bor?
NL: Bor je mesto gde sam rođen i gde sam odrastao, i ono što ljudi doživljavaju kao specifično Boranima je normalno. Ali, svakako postoji neka čudna energija koju Bor i Borani nose, i za koju mislim da su je i oni svesni, jer nisam video toliko ponosa i lokalpatriotizma ni u jednom drugom gradu u unutrašnjosti. Bor je bio najveći rudnik bakra u Evropi, pa je potonuo kao i sva druga industrija SFRJ. Ono što ga čini karakterističnim jeste to što se po celom kraju vide ostaci te nekadašnje grandioznosti, ogromni kopovi koji podsećaju na površinu meseca, mnogo napuštenih fabričkih postrojenja, ljudi kao i u drugim bivšim industrijskim centrima masovno ostaju bez posla… Ali, nisam želeo da lamentiram nad tim, to je neminovnost koja nas usisava hteli mi to ili ne, tako da i u filmu postoji linija priče koja prati tu celokupnu gungulu oko privatizacije rudnika koja naše glavne junake ne interesuje i od koje pokušavaju da pobegnu, ali koja ih ipak obeležava.
YC: Koji su tvoji estetsko-filmofilski uticaji, gde su izvori tvoje poetike?
NL: Malo mi deluje rano da govorim o nekoj poetici, budući da tek treba da snimim svoj prvi film. U svakom slučaju, imam najraznovrsnije uticaje: P. T. Anderson, Gus Van Sant, Alfonso Cuarón, Robert Altman, Ken Loach… Generalno, ne raskadriravam mnogo scene, volim kada se ljudi kreću po prostoru, kada se stvari dešavaju istovremeno u prednjem i zadnjem planu, kada svi pričaju istovremeno, kada u bioskopu gledam situacije koje nisu karakteristične za film već za život. Volim tu kombinaciju potpune fikcije i realnosti. Takve stvari me zabavljaju.
YC: Kakve su ambicije tebe i tvog tima sa ovim filmom?
NL: Ambicije su uvek beskonačne, nadamo se da će biti najbolji film ikad, da će dobiti Oscara i da će biti gledaniji od Zone Zamfirove i Titanika zajedno. Ozbiljno.
Da budemo nacisto – zena moja i ja gledacemo ga sigurno, moz’ da se zadesi i vise puta. Drago mi je da je Nikola krenuo na ovu stranu, zivela sedma umetnost. E sad, nekako mislim da je mogao biti mnogo dobar kosarkas, levoruk, pick and roll sa leve strane, mnogo dobro je islo… Al’ sad sta je tu, drago mi je mnogo da se i ovo desava… Samo napred!