NADEŽDA PETROVIĆ: LEKCIJA O SOLIDARNOSTI

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1903. godine u Beogradu je osnovano „Kolo srpskih sestara„, kao građansko, žensko, patriotsko, humano i kulturno društvo. Ideja za njegovo osnivanje potekla je od Nadežde Petrović, slikarke, i Delfe Ivanić, nastavnice iz Skoplja. Ime udruženju je dao Branislav Nušić, naš poznati pisac-komediograf koji je sa Ivanom Ivanićem, tadašnjim diplomatom u Turskoj, napisao Statut, odnosno Pravilnik rada društva.

IZVOR: RTS, AUTOR: SVETLANA ILIĆ

Osnovni zadatak i program „Kola“ bio je unapređenje položaja žena i bavljenje humanitarnim radom. Budući da je veoma dugačak spisak aktivnosti i dobrih dela koje je, kroz čitav 20. vek sve do naših dana, ovo dobrotvorno društvo imalo, podsetićemo se njegovih najtežih godina iz perioda Velikog rata. 

Nadežda Petrović kao ratna bolničarka

Prvi kurs za dobrovoljne bolničarke „Kolo“ je organizovalo 1906.godine, u Vojnoj bolnici u Beogradu, a potom i u drugim mestima u unutrašnjosti Srbije. Nakon završenog bolničkog kursa, članice su pozivane na petnaestodnevnu vežbu, odnosno dobrovoljni „vojni rok“ koji je u to vreme prihvatan kao patriotska obaveza.

Inače, žene koje su se uključivale u humanitarni rad pripadale su građanskom sloju društva. Među njima su bile učiteljice, supruge lekara, profesora, činovnika, oficira, trgovaca. Prva predsednica Kola bila je Savka Subotić, supruga dr Jovana Subotića, dok je prvi sekretar društva bila slikarka Nadežda Petrović. Međutim, šest godina aktivnog rada društva u miru zamenile su godine ratovanja, bolesti, stradanja i smrti, kada su članice društva pokazale nadljudske napore da pomognu svom narodu i svojoj zemlji.

Supruge stranaca i diplomata 

Za vreme Balkanskih ratova 1912/13.godine one su velikim novčanim prilozima i sanitetskim materijalom, organizovale i izdržavale 4. Rezervnu bolnicu u Beogradu koja je imala 145 kreveta. Pomoć je stigla od žena strankinja koje su bile udate za srpske diplomate, ali i od žena stranih diplomata u Srbiji. Među njima su bile: Ledi Pedžet, supruga engleskog poslanika, Lujza Bunjel,supruga francuskog predsednika pri Upravi državnog monopola, baronica Grizinger, supruga nemačkog poslanika, Julija Strendman, supruga ruskog vojnog atašea, zatim Blanša Vesnić, Mabel Grujić i mnoge druge. 

„Valjevska bolnica“, Nadežda Petrović, 1915.

Bolnica je radila deset i po meseci i u njoj se lečilo 1000 ranjenika. Članice društva su radile sve poslove u bolnici, sve dok bolnica nije prebačena u Prištinu. Za vreme Balkanskih ratova, na bojištu je bilo još 40 bolnica koje su od Kola srpskih sestara primale pomoć u sanitetskom materijalu i lekovima. Međutim, tu se misija „srpskih sestara“ ne završava.

Mnoge članice su mesecima radile u srpskim bolnicama u Draču i Lješu u Albaniji, gde su ranjenici i bolesnici bili u veoma teškom stanju, a one koje su ostajale u zemlji, dočekivale su ranjene i iznemogle, okrepljujući ih hranom i toplim napicima. Ostalo je zabeleženo da se u oktobru 1913. godine, načelnik Saniteta Srbije telegramom obratio Kolu i zatražio da organizuju čajdžinice za ranjenike na svim stanicama duž železničke pruge Niš – Beograd. Te čajdžinice su postojale za vreme Balkanskih ratova, pa i kasnije, sve do 1915. godine.

Najteži trenuci za najveći deo članica „Kola“ bili su tokom Prvog svetskog rata kada su mnoge od njih umirale na zadatku. Negujući ranjene i bolesne u valjevskoj bolnici je 1915. godine od pegavog tifusa umrla Nadežda Petrović, dok je Ljubica Luković, tadašnja predsednica Kola od iste bolesti okončala je svoj život u niškoj bolnici.

Ostale članice koje su bile aktivne širom Srbije, radile su prvenstveno kao bolničarke, ali su bile i glavni organizatori i učesnici u pribavljanju i deljenju hrane, lekova, pletenju čarapa, krpljenju odeće, održavanju čajdžinica, slanju pomoći zarobljenicima u austrougarskim logorima, pružanju pomoći izbeglicama, posebno deci bez roditelja.

I zaista su žene bile svojevrsni heroji Velikog rata. Heroji su bile članice „Kola srpskih sestara“, brojni strani lekari, bolničarke, humanitarci. Tokom 1914/15. godine u Srbiju je stiglo 200 stranih lekara i 500 školovanih bolničarki. Na poziv Nikole Pašića, predsednika Vlade, Francuska je poslala 100 lekara, a Engleska 30 koji su imali iskustva u lečenju pegavog tifusa.

Bolnice škotskih žena 

U Srbiju su pohrlile brojne organizacije i medicinske misije, uglavnom sa ženskim osobljem, što je bio fenomen do tada nepoznat u istoriji medicine i istoriji uopšte. Istaknuto mesto su imale Bolnice škotskih žena koje je osnovala lekarka Elsi Inglis.

Koliko je njihova uloga bila važna svedoči i uklesan natpis, reči zahvalnosti, na nadgrobnom spomeniku doktorke Elizabet Ros, koji predstavlja apoteozu svim lekarima, bolničarima i humanitarcima koji su postali heroji rata: „Narodu ste srpskom darovali srce, vaša dela krase zraci našeg sunca“.

Bolnice škotskih žena bile su razmeštene u Mladenovcu, Lazarevcu i Valjevu. O strahotama rata i stanju u valjevskoj ratnoj bolnici svojoj porodici je pisala i Nadežda Petrović: „Ranjenika smo imali 4.000, ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam nervnu krizu. Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote“.

Decembra 1914. godine u Srbiju i valjevsku bolnicu je stigla epidemija pegavog tifusa. Cela Srbija je bila pod opsadom. Obolelo je oko 600.000 ljudi, umrlo je oko 135.000, od toga oko 30.000 vojnika. Epicentar zaraze i drame bio je grad Valjevo, grad bolnica. Tu bolnicu u kojoj je i završila svoj život, pre 105 godina, naslikala je Nadežda.

80%
Awesome
  • Design
Share Button

Pogledajte još Više od autora

Leave A Reply

Your email address will not be published.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.