0
0
Razgovarala: Sonja Ćirić / e-novine
„Beli svet“ je univerzalna priča. Iza svega je pre svega ekonomska pozadina. Da li imam posao? Da li imam detetu da dam šta da jede? Da li će mi isključiti struju? Probleme koje ljudi na vlasti ne znaju ili ne žele da reše je uvek najlakše zatrpati muljem straha i nacionalizma – kaže u razgovoru za e-Novine Uliks Fehmiu, glumac i producent
Uliks Fehmiu je jedan od naših koji od ranih devedesetih živi u Njujorku. Tamo je sa Milenom Trobozić Garfild osnovao producentsku kuću „West End Production“ i lanac pekara. Od kako je pre pet godina došao u Beograd kao producent pozorišne predstave Diplomac, češće ga viđamo. Prvo u glavnoj ulozi filma Olega Novkovića Sutra ujutru, a od ovog proleća i zbog glavne uloge i produkcije novog filma istog autora Beli, beli svet.
U međuvremenu je snimao i po bivšim republikama – Dobro uštimovani mrtvaci u Bosni i Lj… kao ljubav u Sloveniji. Pre nego što se odselio, igrao je u filmovima Crni bombarder, Bulevar revolucije, Vizantijsko plavo, a proslavila ga je uloga u predstavi Zapali me.
* Kakve su najnovije vesti o Belom, belom svetu, u kojoj fazi je film?
Film se nalazi u ranoj fazi post-produkcije. Treća nedelja grube montaže.
* Pre i tokom snimanja, vi i ostali autori filma objašnjavali ste ga kao – balkanski tango, zato što i Balkan, kao i tango, čine suprotnosti. Verovatno je već na osnovu sirovog materijala moguće proceniti da li ste uspeli u tome, da li u filmu ima emocija koje podrazumevaju tango i Balkan.
Materijal niko nije gledao osim Olega i naravno onih koji su bili odgovorni za njegovu tehničku ispravnost. Znamo da je ceo materijal tehnički ispravan i da imamo sve što nam je potrebno.
* Po sinopsisu scenarija Milene Marković, lik koji tumačite je moćan, mračan i nemilosrdan, ali sposoban da stvori ljubavnu vezu svu od strasti i fatuma. Kakav je on čovek? Da li savremeni čovek ima snage da dozvoli velikim emocijama da vladaju njegovim životom?
Sinopsis je samo sredstvo za komunikaciju i skupljanje sredstava u najranijoj fazi razvoja projekta. Na našem scenariju se radilo vise od tri godine i imali smo sigurno petnaestak ruku. Scenario se menjao i u toku snimanja samog filma, a time i likovi koje su glumci tumačili. Bilo je veoma uzbudljivo pratiti Olega i Milenu kako prolaze kroz razlicite faze u traganju i oblikovanju priče, likova, pratiti promene koje su se dešavale do samog kraja.
U Americi, Engleskoj i skandinavskim zemljama jedan scenario prođe između 17 i 25 verzija dok konačno nije spreman za snimanje. U Evropi, na primer Francuskoj ili Nemačkoj, taj broj se smanjuje na 12 do 17 verzija. U mediteranskoj Evropi, u Španiji, Italiji, Grčkoj radi se 5 do 12 izmena. U istočnoj Evropa oko pet, a u zemljama u razvoju (Balkan, Ex-Yu, Ex-sovjetske republike) dve do pet verzija. Naravno, glavni razlog je novac, kojeg kod nas gotovo i nema za razvoj projekata, a drugi razlog je stav naših scenarista koji su veoma zadovoljni onim što su napisali u prvih par ruku. Imao sam ozbijlan razgovor sa svojim inače jako bliskim prijateljem, veoma darovitim scenarisatom, koji mi je rekao: “Koliko ruku? 24?! Pa nije ni čudo što im filmovi ne valjaju. Jedino valja ono što se napiše iz prve, to je jedino iskreno!“ Ja se sa njim nikako ne slažem. Upravo kroz iskustvo Milene i Olega sam dobio potvrdu da se scenario menja kao i trenutak u kome se on piše. Ono što je bilo zanimljivo, provokativno ili bitno pre godinu dana, danas više nije.Tako se menjao i lik čoveka koji sam tumačio.
Mogu samo da kažem da je on neko ko ne želi bilo kakve odgovornosti i da je svesno ili nesvesno pokušavao da od njih pobegne. Dokle je stigao, videćemo. Savremeni čovek se plaši emocija zato što ga one čine slabim, a čovek ima potrebu za potpunom kontrolom nad svojim životom i zato beži od njih. A emocije su jedan od važnih razloga zbog kojih smo ovde.
* Film je sniman u Boru, koji je u sinopsisu opisan kao simbol socijalističkog prosperiteta, a u kome sada ljudi žive bez budućnosti. Šta mislite, kako će to biti shvaćeno? Da li će neko možda zameriti filmu da ima bolje mišljenje o našem prošlom socijalističkom poretku, nego o sadašnjem demokratskom?
Demokratije su razne. Sistemi su različiti. Ideologije su, kao i religije, u teoriji uglavnom super. Ali šta čovek sa njima uradi u praksi, to je već nešto drugo. Momenat u kome se događa prelazak sa jednog sistema na drugi uglavnom je manje ili više surov. U Boru je on surov i nije momenat, nego traje. Ali nije samo u Boru i nije samo u Srbiji. Mi smo danas svedoci promena u čitavom svetu. Srednja klasa praktično nestaje. Građanska ili radnička, nema veze. U Americi ljudi sve češće moraju da rade na dva različita radna mesta da bi platili svoje račune. Bor je danas svaki post-industrijski grad u svetu i on je matrica realnosti koju živimo danas.
* Kako je pokazana ta naša realnost? Da li kao dokumet ili kao saznanje o istini?
Gotovo ceo film je sniman u realnim objektima, uz minimalne scenografske intervencije – to bi bio odgovor na prvo pitanje. A odgovor na drugo zahteva mali uvod. Oleg je reditelj koji istinski voli glumce. On gotovo ceo proces rada podredi slobodi glumačke igre. Sve učini da se rad glumca i reditelja što manje prekida tehničkim neminovnostima. Za njega je jedna od najuzbudljivijih faza pravljenja filma interakcija sa glumcem i magija koja se iz tog odnosa stvara. Magija u kojoj pokušava da izbriše granicu između gumačke igre i stvarnosti, priblizava nas istini.
* Reditelj Oleg Novković i vi otkrili ste se tek na njegovom prošlom filmu, Sutra ujutro, iako vas vežu bliske veze još sa studija. Zašto tek tad?
Njegov prvi studentski film je bio moje prvo glumačko iskustvo pred kamerom. Trebalo je da sarađujemo i na njegova prva dva filma, ali zbog raznih okolnosti do toga nije došlo. Iako sam otišao, mi smo bili u kontaktu i uvek je postojala obostrana želja da radimo nešto zajedno. Iz toga se rodilo Sutra ujutro, a iz našeg iskustva na tom filmu je došlo do saradnje na Belom svetu.
* Vi ste i producent filma. Imate partnere iz Nemačke i Švedske, a u budžetskoj konstrukciji je učestvovao Fond Euroimaž. Kad ulažete novac u film, kako možete da znate da li vam se rizik isplati?
Pravi producenti filma u Evropi su uglavnom državne kulturne institucije koje podržavaju svoje nacionalne kinematografije. Zemlje koje imaju uređene sisteme odvajaju velika sredstva za svoje kinematografije. Potpuno im je jasno da je film kao vizuelna i sve više digitalna umetnost najbolji ambasador njihovih kultura.U zemljama Ex-Yu, sredstva koja odvajaju nacionalni fondovi za kinematografiju su minimalna, izuzev Hrvatske, kod njih je situacija nešto bolja. Novcem lokalnih nacionalnih fondova nije moguće snimiti film. Čak ni jednu njegovu trećinu. To je razlog zašto su producenti iz regije primorani da traže partnere u Zapadnoj Evropi, koji često nisu zainteresovani za naš film. No sve se češće događaju koprodukcije između bivsih Ex-Yu republika. Mislim da je ta vrsta partnerstva organska i to je veoma dobro. Tu Sarajevski Filmski Festival igra veliku ulogu. Na žalost mi i dalje nismo sami sebi dovoljni i potrebni su nam evropski partneri. Naći prave partnere, koji istinski veruju u projekat i u reditelja je veoma teško. Nama se čini da smo ovoga puta u tome uspeli.
U Evropi postoji privatni kapital koji se ulaže u film, ali procentualno on je beznačajan i uglavnom je usmeren na visoko komercijalne projekte. Evropskim bioskopima dominira američki film, iza njega su najgledaniji britanski filmovi. Strašna je činjenica da nemački film u Nemačkoj ima u proseku 10.000 gledalaca. Nemačka je zemlja sa osamdeset miliona stanovnika. Oni koji ulažu novac u film uglavnom nisu producenti, nego ljudi sa puno novca kojima ulaganje u film donosi razne poreske olakšice ili dodatan profit. A ima i onih koji vole film i žele da budu deo filmskog sveta koji im je zanimljiv.
* Da li biste mogli da učestvujete u produkciji nekog američkog filma?
Mi u West Endu stalno nešto spremamo, postoje projekti koji bi mogli da spoje tamo i ovde. Postoje i oni koji bi bili samo za ovde. West End se u Beogradu prvo bavio pozorištem, sa Diplomcem, tako bi i u New Yorku prvo pokušali sa pozorištem.
* Da li tokom boravka na Balkanu imate vremena da posetite rodbinu na Kosovu?
Naravno, mada moram da priznam da dugo nisam bio. Sva moja braća i sestre su rasuti po belom svetu. Neki su ovde, neki u Londonu, tako se uglavnom srećemo u letu, kao što bi rekao Bajaga.
* Da li biste prikazali Beli svet na Kosovu? Da li bi to bila provera stava da kultura, a naročito film kao njena najprijemčivija forma, ruši granice i spaja ljude?
Naravno, zasto da ne. Mi vidimo Beli Svet kao univerzalnu priču. Iza svega je pre svega ekonomska pozadina. Da li imam posao? Da li imam detetu da dam šta da jede? Da li će mi isključiti struju? Probleme koje ljudi na vlasti ne znaju ili ne žele da reše je uvek najlakše zatrpati muljem straha i nacionalizma.
A da li kultura ima moć da spaja ljude? Naravno. Ali pojedinačne inicijative nisu dovoljne pa to uglavnom ostane na komunikaciji među nama umetnicima. Ljudi koji vode te naše zemlje moraju da odluče šta im je više bitno, njihov politički interes ili dobrobit vlastitog naroda. Mi moramo živeti jedni s drugima. I za to je krucijalno da su oni koji imaju medije u rukama, iole normalni.
* Živite daleko. Kakva je s te pozicije vaša slika o nama danas? Da li ćemo ikad opet moći da se volimo sa, recimo, sadašnjim susedima a nekadašnjom braćom?
Ova ekonomska situacija bi mogla da nas otrezni i da nam pomogne da shvatimo da su nam problemi zajednički. Živimo u svetu malog broja bolesno bogatih ljudi i sve većeg broja strašno siromašnih. A kad se čovek udalji, pa sa distance posmatra nas iz Ex-Yu, naše različitosti su tako smešne. Mi ovde smo već odavno ponovo zajedno, zbog prostog razloga što nema nikoga da nam pere mozak.
* Otišli ste iz zemlje zato što se niste slagali sa tadašnjim dešavanjima. Da li je fizičko izmeštanje iz jednih okolnosti u druge dovoljno da se zaista ode?
Ono sa čim je užasno teško rastati se pre svega je porodica, pa ljudi koje volite, pa grad i kultura u kojoj ste živeli. To uvek nosite sa sobom gde god da ste, to je deo vas i u tom smislu nikad niste otišli. Fizičko izmeštanje ne mora da znači da ste bilo gde otišli. Neki ljudi mogu da žive bilo gde, baš onako kako su živeli i u svom selu i da ih nova sredina apsolutno ne dodirne. A neki se potpuno srode s novom sredinom i prekinu sve kontakte sa maticom. Bez ikakvog sentimenta. Čini mi se da smo mi negde između i da imamo zdrav odnos prema obe sredine i obe su naše. A svet se smanjio, ništa nije daleko kao što je bilo. Ja Facebook ne volim, ali mladi rastu sa tim čudom, to je njihov svet. Naša ćerka ima prijatelje i sa jedne i sa druge strane okeana. Nije čudno što ih ona ima, ali nama je čudno kad vidimo kako se njeni priajtelji sa oba kontinenta druže, skypuju, chatuju…
* Kako biste definisali nostalgiju? Da li biste se vratili?
Beli Beli Svet!!!
