Sve ono sto je znacilo narodno stvaralastvo, cini mi se, oduvek me je privlacilo. Kada sam pocela da se bavim novinarstvom, mogucnosti za istrazivanje bile su ogromne, a neiscrpnost tema me je fascinirala.
Za nas novinare kazu da smo sveznajuce neznalice. Istina je to, ali je takodje istina da, baveci se tim poslom, ucis sve dok i radis. To „cunjanje“ i po onome sto znas, ali i po onome sto ne znas, natera te da se bezuslovno zaljubis u svoj posao. A kada napisanu rec potvrdis autenticnom slikom televizijske kamere – to je carolija. Miljenica mi je reportaza, teren po kome istrazujem i saznajem, kao dopisnik RTS-e – Istocna Srbija.
Pametan narod zna da je folklor, osim prirodnih dobara, od Boga datih, na prostoru gde zive, najdragocenije dobro koje ima. Dar nasledja omogucuje da znas ko si, odakle potices i zasto si bas tu gde jesi. Folklor te zavestanjem uci kako se prag kuce cuva i kako se obradovati gostu. Da verujes u sutra, postujuci ono sto bese nekada.

Bele poklade

Istocna Srbija je cpecificna po tome sto u njoj, jedni pored drugih, vekovima zive Srbi i Vlasi a njihove se razlicitosti i slicnosti preplicu u svom trajanju.
Pored borbe za opstanak, privredjivackog iskustva i tvoracke vestine, ljudi u ovom kraju neguju i cuvaju svoje obicaje i u njima svrhovite ljudske zdruzenosti kako u nevolji, tako i u veselju. Obicaji su jedna od najvaznijih narodnih osobina jer su po sadrzaju i nameni odraz narodne duse.

Stanovnici Homolja, Srbi i Vlasi, neguju bogatu obrednu praksu u kojoj dominira kult pokojnika i predaka. Tako se uspostavlja neophodna ravnoteza u odnosima sa onostranim svetom od koga zavisi zemaljsko blagostanje.
Na bele poklade, dan pocne namenjivanjem hrane i svetlosti na groblju.Hrana se, poredjana na grob, uglavnom bele boje / sir, hleb, obredne „babice“…/, kadi i namenjuje: „sve belo, danas, na ovaj dan, neka se vidi mojima…“. Svece su upaljene. Bela boja i plamen su sustinski, simbolicki elementi koji naglasavaju mitsko – ritualnu ulogu pokladnog ciklusa, na prelasku zime u prolece, iz smrti u zivot.
Najistaknutiji ritual prolecnog ciklusa je paljenje obrednih vatri. Vatra je simbol plodnosti, veza izmedju sveta zivih i sveta mrtvih. U srpskim selima , namenjivanje vatre je deo porodicnog rituala. Zove se jednostavno – vatra. Namenjuje se pokojnicima koji su umrli u periodu od proteklih poklada. Pored vatre namenjuje se i vecera. Ako je pokojnik umro sa svecom, uz hranu se namenjuje bela sveca, a ako nije, namenjuje se carska sveca, prethodno osvestana u crkvi.
Za svetlost i toplotu, pokojnicima se na bele poklade namenjuju muzika i igra. Vatra se pali u centru sela oko koje se igra kolo. Igra predstavlja nacin da se pokojnici okupe i ponovo budu sa svojima. U Zagubici je igra spoj radosti i veselja sa secanjem na drage pokojnike.
Uz obilje hrane, na bele poklade oblaci se narodna nosnja ili najsvecanija odeca.
Praiskonska snaga svetlosti, ucvrscuje vezu zivih i mrtvih, i nagovestava novi period u neprestanom smenjivanju smrti i zivota, tame i svetlosti.
I bi svetlost, duh i vecnost..

Vesna Krstic