Saša Trifunović-novinar reporter

Moja je baka Persida za sebe govorila da je nepismena. Sećam se da je iz Biblije čitala psalme sričući slova usnama, ali je Sveto pismo ipak pročitala nekoliko puta.

A onda je povukla jedan potez koji tada nisam razumeo, ali mi je njen či postao kristalno čist tek pre pet, šest godina.

Sećam se da je još daleke osamdesete bila nezadovoljna stanjem u crkvi koju je, sledeći tradiciju predaka, uprkos protivljenju komunizma, redovno posećivala.

Zato je našla mir u Adventiskičkoj crkvi, za koju se tada pričalo da je leglo nemorala. Bio je to jedan od načina borbe komunista protiv bilo koje vere u Srbiji.

Znatiželjan, otišao sam jednom prilikom u Adventistčki hram da se lično uverim u glasine o nemoralu.

Tada sam prisustvovao bogosluženju pedesetak pristojno obučenih ljudi, osoba koje su se međusobno poštovale i uvažavale. Kraj zida je bio smešten staro Hammond orgulje iz koga su dopirali melodični tonovi praćeni pesmom prisutnih.

Bilo je to divno iskustvo.

Desetak godina kasnije, u vreme kada je crkva pod teretom nacionalizma u Srbiji postajala sve jača, sa zaprljanim rukama političkog uticaja i iskrivljenim rodoljubljem koje je kulminiralo onog momenta kada je otac Gavrilo blagoslovio Škoripone pre polaska u krvavi srebrenčki pir, moja baka Persida je već sedam godina bila pokojna.

Da nije, imala bi satisfakciju svoje odluke, jer je od nekih umobolnih spodoba bila prezrena kada je rekla zbogom hramu Sveti Đorđe.

Prethodne rečenice nisu imale za cilj da bilo koga odvrate od SPC ili nekoga upute ka adventistima.

Odavno imam nekog svog malog Boga kom se potajno molim, pa sam stoga spokojan.

Ali, dešavanja prethodna dva dana, kada bi svi da budu patrijarh umesto patrijarha, naveli su na ono što je moja baka Persida shvatila pre mnogih. Da je pravoslavna crkva, ovakva kakva je, jako daleko od Božijeg hrama.

U borbi za presto, u vreme kada poglavaru SPC otkucavaju poslednji sati, neki zli duhovi iz Patrijaršije su po svemu sudeći falsifikovali njegov potpis kojim on poziva na izbor naslednika.

I niko ne spori da je Patrijarh to tražio od svojih pastira, ali je sporno to da li je on stavio potpis na takav dokument ili ne!

I dok jedni pominju njegov potpis, drugi se zaklinju da Patrijarh već nedeljama nema snagu ni ruku da podigne.

I ko tu laže? Neko svakako. A svi su jednaki međusobom, i svi oni, kao, vode narod duhovnom preobraženju.

U TV prilogu o sporenjima verskih starešina, svi su mogli da u holu Patrijaršije uoče Tomislava Gačića, episkopa vranjskog Pahomija.

Sveštenika, optuženom da je bludničio nad dečacima koji su svoj život hteli da posvete crkvi. Što je još gore, to je i dokazano, ali je banda sudska dopustila da proces zastari i time je zaključen predmet. Za Pahomija je zastarelost procesa bila Božja volja.

Tragikomedija.

Što je još gore, u njegovom društvu su se vrzmale i ostale crkvene starešine. Niko od njih se nakon tog skandala nije ogradio od Pahomija, valjda tako crkva nalaže…

I sada, treba da im verujemo da je Patrijarh nešto potpisao, ili je to rekao usmeno. Treba da verujemo onima koji nam govore da poštujemo Božje zapovesti! A, zamisli, među zapovestima nema one koja kaže „ne laži“.

Sve upućuje da je neko hteo da što pre sedne na mesto sadašnjeg Patrijarha na nečastan način. Što bi Aksentije Topalović prokomentarisao „barabo jedna, ovakvog si čoveka hteo da falsifikuješ“.

Najveća nada borskog sporta u 2007. godini po izboru Sportskog saveza ove opštine, svakodnevno trenira u pocepanim kopačkama koje žuljaju prste, odeven u sportsku opremu izbledeloj od pranja.

Kondiciju za kros takkmičenja sa kojih poslednje tri godine donosi najviša odličja, stiče trčeći oko sportskog igrališta u naselju Staro selište, gde sprave podsećaju na otpad gvožđa.

Ton ovoj jadnoj slici nečeg što bi tre balo da liči na sportski teren daju neprijtni mirisi kanalizacije izlivene iz obližnje visokospratnice.

Kada umoran od napornog treninga stigne u jednosoban stan, u kojem živi sa sestrom i nezaposlenim roditeljima, pojede skroman obrok čiji sadržaj zavisi od toga koliko je otac prodao starih stvari na lokalnoj pijaci.

Obično se isprže jaja, jer se sa crkavicom od 9.000 dinara socijalne pomoći teško zivi. U školi Sveti Sava je donedavno imao sve petice, a sada, u osmom razredu je, kako nastavnici imaju običaj da kažu, „jako vrlo dobar”.

Njegova su priznanja nastavnici sa ponosom uskladištili pod staklo stola nastavničke kancelarije OŠ „Sveti Sava“. On se zove Isa Brvić.

“Nije mi teško da se posvetim knjizi jer vidim muku svojih roditelja. Otac i majka su mi romske nacionalnosti, ali se toga ne stidim. Baka mi je donedavno radila u Rudarsko-topioničarskom basenu (RTB) Bor, ali je umrla ne dočekavši da uživa u penziji”, otkriva Isa.

Za razliku od mnogih njegovih drugara koji su nakon škole smišljali način da dođu do para, često radeći sumnjive poslove, Isa je završavao kompjuterske kurseve za najznacajnije softvere.

“Poznajem osnove računara, program Office, i još nekoliko uslužnih programa. Ali, bojim se da ću to što znam da zaboravim, jer do računara dolazim jako retko. Uglavnom kada posetim nekog drugara iz škole.

Ovaj perspektivni sportista igra fudbal od svoje osme godine i član je tima FK „Rudar“. Kad ne trč po zelenom tepihu, priprema se za kroseve. Sa poslednjeg, RTS-ovog, u konkurenciji 400 učnika osnovnih škola istocne Srbije, doneo je najvrednije odlicje.
U svim sportovima u školi, košarci, odbojci, fubdalu, Isa je kapiten i lider tima.

“Sport i škola su mi sve u zivotu. zelim da uspem, i pomgnem roditeljima, koji se žtvuju za mene pošteno zarađujući novac, kaze ovaj skromni dečak razbarušene kose.

Opštinski čelnici svake godine pomažu porodicu Brvić.

Deci kupuju udžbenike, a više od toga Brvići i ne traže jer su im je dečije obrazovanje najznačajnije.

Glava porodice, Rama Brvić, kaze da ponekad naleti sezonski posao, da je na Zavodu za trzište rada godinama, da ne bira posao, ali da je do njega danas u Boru jako teško doći.

“Romi ili Cigani, kako očeš, često decu šalju u poslove zbog kojih nas pamte po lošem. Ja to ne želim. cilj mi je da sin i ćerka završe visoke škole, da budu ugledni Borani i da ih pamte generacije”, kaže otac porodice, nizak rastom, ali velikog srca.

Najveca Isina zelja je da završi Fakultet za fizičku kulturu i postane nastavnik fiskulture.

Jedna od želja, da nauči da pliva, već mu se ispunila. Sportski centar u Boru mu je na predlog novinara Blica i sajta Bor-grad, omogućio besplatnu obuku za neplivače.

BOR – Boranin Slobodan Stojanovic – Buca (32), džudo prvak centralne Srbije u apsolutnoj kategoriji od 2001. do 2004. godine, devedesetih godina treci na pionirskom prvenstvu SFRJ i bivši reprezentativac, poslednje dane 2007. godine provodi u napornim treninzima koji su teži nego ikada. Njegov trud, medjutim, nece doneti radost sjaja nekog odlicja i penjanje na pobednicki tron, vec bi najveca radost bila ukoliko bi nakon silnog napora pomerio prst na nozi.

U porodicnoj kuci u Banjskom polju Buca svakodnevno vežba na improvizovanim spravama koje mu je sacinio otac, kako bi se oporavio od povreda koje mu je naneo metak ispaljen jula 2005. godine tokom sulude pucnjave u kaficu Midnight expres u Boru.

Nakon dve teške operacije i ogromnim naporima koje je doktor Milomir Gvozdenovic iz Urgentnog centra uložio kako bi mu spasao život, ovaj borski sportista i nesvršeni student arheologije, dane provodi u išcekivanju rezultata. Jer kažu lekari, samo mu vreme i rad mogu doneti napredak.

- Svaki dan docekujem sa novim optimizmom i nadom da cu ponovo stati na svoje noge. Posvetio sam se najtežoj borbi i goreg protivnika nisam mogao da dobijem. Ipak, s obzirom da je tog kobnog dana moglo “svetlo da se ugasi” radujem se životu i svaki pomak u oporavku je neizreciva radost, prica ovaj skromni momak.

Buca kaže da je razocaran u svoj klub jer su ga treneri i sportski funkcioneri listom tapšali po ramenu nakon medalja, ali ga, osim kolega džudista, za ove dve i po godine nisu posetili nijednom.

Novu Godinu docekace sa ocem Aleksandrom i bratom Jocom, koji su jedini, nakon nedavne majcine smrti ostali da brinu o njemu i pomažu mu. Ipak, Buca ima i jednu prijatnu vest. Tokom rehabilitacije u specijalnoj bolnici za rehabilitaciju u Slankamenu, upoznao je lepu devojku cije ime nije želeo da otkrije. Sledece godine, kaže on, ocekuje se svadbeno veselje.

Izjava direktora Javnog preduzeca Putevi Srbije Branka Jocica, da bi naredne godine trebalo da se zavrci izgradnja puta koji ce znatno pribliziti taj grad sa opstinom Bor, izrecena je tri godine nakon sto su to u predizbornoj kampanji obecali predstavnici Nove Srbije, ciji je Jocic potpredsednik.

On je rekao da ce naredne godine u rekonstrukciju puteva u Timockoj Krajini biti ulozeno mnogo vise novca nego do sada, i da ocekuje da se, posle imovinsko-pravnih problema, uskoro probije trasa i zavrsi put Bor -  Zajecar, ukupne duzine dvadesetak kilometara.

“Licno mislim da treba slomiti birokratske prepreke za finaniranje projekata koji su od nacionalnog znacaja, rekao je Jocic u utorak u Zajecaru, posto je otvorio kancelariju JP Putevi Srbije.

Izgradnja te saobracajnice znatno bi doprinela povecanju privredne aktivnosti ovog regiona, jer bi se razdaljina dva grada smanjila za 18 kilometara.

Stanovnici Bora i Zajecara, medjutim, svedoce da je ovaj put, koji prolazi pored banje Nikolicevo, poslednjih sedam godina sluzio iskljucivo zarad politickog marketinga.

Do sada je njegova izgradnja svecano uz stranacka obelezja otvarana najmanje pet puta, a grafit u Boru, “Autopute otvori se - Aladin”, najbolje govori o tome sta mestani misle o tome.

Izgradnja istog puta do sada je sluzila u predizbornoj kampanji i kandidatima Socijalisticke partije Srbije.

Presecanjem vrpce u predizbornoj kampanji 2000. godine, radove su najavili tadasnji visoki drzavni funkcioneri Nikola Sainovic, ali i Milutin Mrkonjic.
Cetiri godine kasnije, tadasnja nacelnica Borskog okruga Zorica Djeric Stojicic (Nova Srbija), ponovo je najavila pocetak radova, tvrdeci da nije rec o predizbornom triku, vec o ozbiljnoj nameri republickih vlasti da pomogne opstinama Bor i Zajecar.
Djericeva, koja je u septembru 2004. godine bila kandidat za predsednika opstine Bor, rekla je tada da su ugovor o izgradnji puta “M4″ preko Nikoliceva, potpisali predstavnici Preduzeca za puteve Zajecar i Republicke direkcije za puteve, na cijem je celu tada bio bas Branko Jocic.
Tada je objasnila da ce jesen biti iskoriscena za zemljane radove, da ce zimski period posluziti resavanju imovinskih odnosa sa vlasnicima parcela gde ce proci put, a da asfaltiranje pocinje na prolece 2005. godine.
Poslednjeg dana maja te godine, tadasnji republicki ministar za kapitalne investicije Velimir Ilic, najavio je da upravo tog dana zapocinju radovi kako bi se konacno zavrsila izgradnja puta Bor Zajecar i da se njegov zavrsetak ocekuje godinu dana kasnije. Odnosno, godinu i po dana pre nego sto je njegov partijski kolega ponovo najavio otvaranje istorijskog puta.

tekst i foto : Sasa Trifunovic

Ljubitelji umetnosti taoci Pink estrade

BOR U Sportskom centru Mladost u Boru, u cetvrtak ce biti odrzan koncert Zvezda Granda, sto bi trebalo da bude finale ovogodisnje ponude Centra za kulturu, ustanove koja se finansira novcem Borana. Medjutim, mnogi gradjani Bora su nezadovoljni ovom ponudom a u Centru kazu da ugovore sa menadzerima folk zvezda sklapa iskljucivo predsednik opstine Branislav Rankic.

tekst i foto : Sasa Trifunovic

Tako je za gostovanje Zeljka Joksimovica, Romane, Baneta Mojicevica (eks zvezda granda), Akapulko benda i Tijane Dapcevic menadzeru Sasi Mirkovicu isplaceno je neverovatnih 2,4 miliona dinara, dok je Marija Serifovic pevala Boranima pred sam odlazak na takmicenje za Pesmu evrovizije u Helsinkiju. Iz budzeta Borana je za taj uzitak, koji se odvijao na platou zeleznicke stanice, izdvojeno citavih milion dinara. Za neke nastupe koriscena je bina koju iznajmljuje predsednik opstine Bosko Nicic, bliski saradnik Sase Mirkovica.
Centar za kulturu ucestvovao je logisticki i tehnicki u organizovanju Skandal zurke, gde su se nekoliko devojaka u tangama pred pedesetak ljudi na stadionu za male sportove mazale slagom uz striptiz. Borani su i ovo morali da plate iz budzeta sa “svega” 240.000 dinara, bas koliko bi kostao ugovor o koncertu Dade Topica i legendarne grupe Time.
Primera radi, cene koncerata srpskih rok grupa ucesnika mnogih hit festivala u Nisu, Beogradu ili Exitu, iznose od 500 do najvise 2.000 evra, a svaki srpski jazz ili bues bend svirao bi u Boru za nekoliko stotina evra.

Dirtektor Centra za kulturu, Miodrag Kokelic, medjutim, pere ruke od pomenutih “kulturnih” dogadjaja, i kaze da nije imao uticaj u odabir gostiju koji ce zabavljati Borane.

- Ugovor sa menadzerom Sasom Mirkovicem je bez moje saglasnosti i uticaja sklopio predsednik opstine Branislav Rankic, koji ima dobre odnose sa menadzerom evrovizijske pobednice. Mi se finansiramo iz budzeta, i nismo mogli da odbijemo ono sto nam je servirano. Sta vise, prvobitna ideja je bila da se skandal zurka odrzi pred Domom kulture, kaze Kokelic za Blic.
U ovoj ustanovi nam je potvrdjeno da su plakate sa pozivom na skorasnji koncert Zvezda Granda postavljene i u borskim srednjim skolama, ali samo u onim ustanovama gde direktori nisu imali nista protiv toga. U nekima je bilo otpora.
- Zlonamerni su oni koji nas optuzuju da nismo nista uradili za kulturu grada, i svi bi trebalo da se zamislimo zbog cega je za koncert operske dive Dragane Jugovic Del Monako prodato cetiri ulaznica, a za pozorisnu predstavu Ljubav navika panika cetiri stotine. Glumac Djosa u tri dana izveo je pet predstava pred prepunom salom muzicke ckole.
Rankic je, inace, pre nekoliko dana za gradskog menadzera postavio radikala Zorana Basanovica, dugogodisnjeg menadzera Dragane Mirkovic, Harisa Dziinovia i Dzeja.

Koncerti ispred prodavnice

Uvog leta Centar za kulturu je na platou ispred prodavnice Maxi organizovao mini programe na kojima su ucestvovali lokalni muzicki talenti, ali je bilo mnogo primedbi na prostor odrzavanja. Tako su gledaoci, koji su uglavnom bili u prolazu, mogli da gledaju muzicare, a iza njih kupce sa cegerima.
Kokelic kaze da je odavno zatrazio da opstina za ove namene kupi binu.

Izjava predsednika opstine Bor, Branislava Rankica

Sve koncerte ugovore je potpisao Centar za kulturu a ja sam posredovao na osnovu poznanstva sa Sasom Mirkovicem koji je predlagao meni, a ja Centru. Koncert Marije Serifovic je prakticno bio besplatan, ali je deciji festival Carolija podrazumevao njeno ucesce. Ne znam da li su Borani bili zadovoljni ili ne,ali je o ukusima rizicno raspravljati.