Ekonomski pokret - Dijaspora

Mislim da upravo u autoru ovog teksta čuči jedan Putin, i to moj je odgovor na pitanje koje je popstavio na kraju teksta … Mislim da će se mnogi složiti sa tom ocenom… U odnosu na “ove dežurne”, Branko je Super-Putin. Siguran sam da bi sredio situaciju u Srbiji za godinu dana ako ne i brže … mnogo brže.

A sad pročitajte tekst i pogledajte video, ako ni zbog čega drugog a ono da čujete, samo zujenje kamere i ruske mušice u pratnji arije šuškanja papirića. Brate, šta ti je red i disciplina!!!

Darko Lađević

“Putin i tajkuni”

Putin je bio besan. To se videlo na videosnimku. I svoj bes je iskalio na tajkunima. Tačnije, na svom ljubimcu – Deripaski. Koji je stajao, kao đačić koji odgovara lekciju koju nije naučio, pred strogim učiteljem. Čitava ta scena, koju smo imali prilike da vidimo na video zapisu, samo je pokazala ko je Gazda u kući i ko mora da sluša i potpisuje. Nakon potpisa, tajkun je morao da vrati i pero. Pored kompanije koja mu je, takođe, novim državnim nametima praktično oduzeta.
Ove scene su pokazale da Putin ide u završnu fazu obračuna sa tajkunima. U ranoj fazi, kada je tek preuzeo vlast, bio je vrlo oprezan Kao što je priznao, u njegovom dvorištu, gde je odrastao sa ostalom komšijskom decom, kada bi jurili pacove po zajedničkom dvorištu, vodio je računa da ne dovede pacova u tesnac, da ga ne sabije u ćošak jer onda, nemajući drugog izbora, u očaju, pacov bi skočio na njega. Putin to nikako nije smeo sebi da dozvoli. Zbog toga je vodio računa da oligarhe i tajkune ne sabije u ćošak jer bi onda, na početku svoje vladavine, kada još nije očistio i preuzeo institucije, postojala realna opasnost da tajkuni skoče na njega.
Zbog toga je prvo odlučio da razbije monolitnu grupaciju oligarha, stvorenih u nekoliko godina Jeljcinove pijane vladavine, kada su preko noći pokradene stotine milijardi dolara državnih resursa i prebačene u privatne ruke stotinak najbližih saradnika režima. Jedna grupa na čelu sa Berezovskim i Gusinskim je pobegla iz zemlje, jednu grupu je morao da uhapsi jer su bili ostrašćeni, nepokorni i nisu shvatali da se sistem u Rusiji promenio i da moraju da se ponašaju na drugačiji način, njihov predstavnik je bio neposlušni Hodorkovski. Njegovo hapšenje, uzimanje imovine i progon je bio dobar primer za ostale tajkune. Poslednja grupa je bila spremna da sarađuje sa novim režimom. Oni su postali Putinovi oligarsi.

Putin je imao strpljenja da čeka svoj trenutak. Njegovi omiljeni oligarsi su zadržali opljačkano bogatstvo i ništa se nije promenilo u njihovom raskalašnom životu, osim što je u svakoj od njihovih kompanija bilo zaposleno po tri oficira KGB, radi kontrole praćenja njihovog poslovanja. Neki od njih su, poput blentavog plejboja Abramoviča, morali da prihvate, uprkos tome što su živeli u Londonu, da budu gubernatori dalekih sibirskih gubernija, odakle su oteli kapital koji se nalazio kod njih.

Putinovi oligarsi su shvatili da je bolje da sarađuju, nego da završe u sibirskim tamnicama ili da leže smrtno otrovani u nekoj londonskoj bolnici. Njihov oteti kapital je stavljen pod kontrolu i čekala se prilika da se taj kapital, na najelegantniji način, ponovo vrati državi. I to se 2008 desilo. Izbijanjem velike ekonomske krize, ruski oligarsi su dospeli pred bankrot. Stajali su u redu i molili da ih država spasi i nudili su svoj oteti kapital koji se naglo topio. Putin nije propustio ovu priliku da nacionalizuje veliki deo imovine ruskih oligarha.

A onda je krenula završna faza. Premijer Putin je sav svoj lični bes iskalio na tajkunima.
Naime, moram to da priznam, mada sam još od 1999 godine, videvši odlučnost i disciplinu na licu Putina, tačno prorekao da je Putin veliki državnik, što je i pokazao spasavanjem Rusije od propasti, ali njegovo premijersko upravljanje državom je, nažalost, katastrofalno. Razlog tome trebamo tražiti u činjenici da je Putin, ipak,samo obaveštajac, da odlično zna kako funkcioniše država i administracija, ali, na nesreću privrede i stanovništva, Putin ne zna ekonomiju i njegov ekonomski tim je sastavljen od nesposobnih poltrona koji nisu smeli da se zamere velikom predsedniku.

Premijer Putin je propustio životnu priliku da, izbijanjem velike ekonomske krize, Rusiju za vrlo kratko vreme podigne do najmoćnije svetske ekonomske sile, već je dozvolio da ga zamajavaju nestručni ekonomski savetnici i da se iz zemlje odlije skoro 300 milijardi dolara investicija, da rublja doživi krah, nezaposlenost se drastično uveća i da dođe do takvog pada životnog standarda koji će, po prvi put u istoriji Rusije, izvesti nezadovoljnu radničku klasu na ulice.

Umesto,dakle, da Putin, na osnovu prirodnih resursa koje Rusija ima: nafte, gasa, zlata, rude i minerala, bude epicentar svetskih finansijskih kretanja, umesto da privuče sve investitore da svoje kapitale prebace u sigurnu Rusiju, on je nesmotreno dozvolio da izgubi dragocenih godinu dana i da ništa ne uradi i time dovede do stampeda odliva kapitala iz Rusije.

Bila je to stravična greška premijera Putina.
I on je toga tek danas svestan.
Zato je besan i zato moraju da plate oligarsi.
I to je ta, iznuđena, nova faza u obračunu sa njima.

Videli smo kako je, cven u licu i izbezumljenog pogleda, da nije mogao da čita ugovor koji mu je dat na potpis,nego ga je nervozno okretao, ne znajući šta da radi, nekada svemoćni Deripaska stajao kao klinac iz osnovne škole pred svojim strogim učiteljem i drhtao, ponizno moleći da se to javno mučenje što pre završi.

Ova scena državnika i tajkuna je jasno pokazala, onima koji misle da je novac najveća snaga u životu, gde se nalazi, zapravo, prava moć i ko upravlja državom. Politika može, kako je to balkanski egzotično opisao jedan naš tajkun primitivac, da te savije kao prase i ispeče u rerni, uprkos svim ukradenim milionima i milijardama kapitala.

Premijer Putin se suočio sa demonstracijama na ulicama radnika iz preduzeća koja su bila u privatizaciji. Između mase nezadovoljnih ljudi i uskog kruga privilegovanih oligarha, Putin će se okomiti na tajkune.

On sada ima svu moć i oni ne mogu da ga, sabijeni u ćošak kao pacovi iz njegovog dvorišta, iznenada napadnu. Tajkuni će biti presrećni ako sačuvaju glave pred besom opljačkanog naoda. Putin to dobro zna i igra na tu kartu kako bi tajkunima uzeo celokupan kapital i stavio ga pod kontrolu države.

Zašto je ovaj snimak Putina i Deripaske važan za nas u Srbiji?
Zato, gospodo drugovi, što pokauje ŠTA i KAKO treba raditi sa srpskim tajkunima.

Zalagao sam se posle petooktobarskog prevrata da se odmah uhapse Despotovi tajkuni i da se oni sami dobrovojno odreknu otetog kapitala u korist države. Poznajem, nažalost, odlično srpske tajkune i tvrdim da su oni: ološ, jajare, kokošari, prevaranti i mekušci koji se samo plaše mase na ulicama i zatvora. Tvrdim da su srpski tajkuni bili spremni na tu pogodbu. Mnogi su mene zvali da im pomognem i da postignu dogovor sa novom vlašću. Smatrao sam da treba doneti zakon o nacionalizaciji njihove imovine i usmerio sam ih i povezao sa Đinđićem. Odbio sam da učestvujem u bilo kakvim pregovorima.

Zakon, nažalost, nije donet ni do današnjeg dana . Tajkuni su ojačali. A Đinđića su izveli na streljanje.

Đinđić je ima istorijsku priliku da postane naš Putin. Ali on nije razumeo istoriju. U svom makijavelističkom pragmatizmu, okružen ulizicama ,poltronima i neznalicama, nije ni primetio da je uhvaćen u klopku. Pacovi su skočili na njega

Tako smo svi izgubili.
Deveta godina je našeg tumaranja i propadanja. I nikako da dodirnemo dno.
Srbiji treba Putin.
Konkurs je otvoren.
Ali kandidata nema.
Zašto?
Branko Dragaš, Beograd, 07.06.2009.

Branko Dragaš, o9.06.2009.

Doveo sam najveću evropsku obrazovnu instituciju za permanentno obrazovanje u Srbiju, austrijski državni institut WIFI, koji ima kancelarije u sedam istočnoevropskih država i koji jedino nije došao u Srbiju, jer nije imao pravog partnera za Srbiju. Posle dugog ispitivanja i pregovaranja, austrijski državni institut za permanentno obrazovanje je odlučio da meni ukaže poverenje i tako smo otpočeli saradnju. Država Srbija, naša privreda i građani Srbije će mnogo dobiti dolaskom tako moćne i važne institucije, koja godišnje u Austriji obrazuje preko 320.000 polaznika i ostvari obrt od 130 miliona evra. Svi ,dakle, dobijamo dolaskom tako moćnog i iskusnog državnog instituta. Ali predstavnici režima ne misle tako.

Predstavnike režima to ne zanima. Sama činjenica da je moja malenkost u tom obrazovnom projektu, dovela je do toga da se medijski zabrani objavljivanje tako važnog događaja. Da je neki politički diletant iz vladajućeg establištmenta uspeo da dovede ovakvu renomiranu evropsku kuću, danima bi mediji bili potpuno okupirani tim vestima, izjavama, planovima i celovečernjim nastupima. Pošto se radilo o meni, sve je bilo blokirano. Interesantno je bilo ponašanje televizijske ekipe sa RTS. Raspremili su opremu i pripremili se za snimanje, a onda su shvatili da su pogrešili konferenciju za štampu i, brže bolje, pozvani odozgo, skupili su svoje kamere i napustili salu. Bilo je opasno prisustvovati mojoj konferenciji.

Sećam se da je, krajem 2000 godine, iskusna novinarka Mira Adanja Polak imala velike probleme sa Biroom za informisanje Vlade samo zbog toga što me je pustila da u njenoj emisiji gostujem 15 minuta. Zamislite kako bi prošla da sam bio gost večeri.

Njen mladi kolega u Kruševcu je prošao mnogo gore. Ostao je bez posla samo zato što me je pozvao da iznesem svoje mišljenje u večernjoj emisiji. Politički režim ne voli ljude koji imaju svoje mišljenje i ne vole nezavisne i slobodne pojedince.

To pokazuje politički primitivizam i ostrašćenost režima.

To pokazuje njihov strah od onih koji drugačije misle i koji su nezavisni i nepotkupljivi.

To pokazuje u kakvim se problemima nalazi naše društvo koje nije uspelo da se oslobodi totalitarizma parlamentarne većine, koja , na jedvite jade uspeva da sakupi 126 poslanika, da bi nekako sprovodila svoju vlast.

To, na kraju, pokazuje o okupiranim medijima, koji rade po diktatu političkih komesara režima.

Meni je savest potpuno čista.

Radim ono što dve decenije neprekidno radim u javnosti.

Strpljivo čekam da se ostvare moja predviđanja.

I verujem u hrabrost i odlučnost moga naroda.

Kada bi se napravila analiza od, recimo, 1989 do 2009 godine, uzimam taj dvadesetogodišnji period razvoja demokratije u Srbiji, mislim da bih ušao u najuži izbor najzabranjenijih intelektualaca u Srbiji. Niko više od mene nema takav kontinuitet u medijskom izopštavnju, ali sve iz istog razloga – zato što me vladajući režim smatrao previše politički opasnim. Zašto? Iz razloga što sam iz temelja rušio njihove politiške manipulacije, pokazajući građanima da je to velika politička prevara i da vladajući režim vodi državu i narod u propast.

Podjednako su me zabranjivali komunistički ideolozi, jer sam tvrdio da je propala ideologija o vlasti radničke klase, nacionalsocijalisti, jer sam tvrdio da nacija nije naše utočište, već slobodan građanin i, na kraju, neoliberalni tržišni fudamentalisti, jer sam otkrio njihovu tržišnu špekulaciju i predvideo njihov krah i izbijanje velike svetske ekonomske krize. Moja stanovišta se nisu menjala i dosledno sam se borio da ekonomija bude u osnovi političkih promena u Srbiji, da se pokretanjem privrede rešava problem našeg privrednog razvoja, da se izgradnjom demokratskih institucija i uvođenjem vladavine prava, kao i slobodom medija, jedino može izgraditi jedna moderna Srbija

Ako pogledate moje nastupe na početku devedesetih, videćete da se ništa u mojim javnim nastupima nije promenilo do danas, da sam predvideo i najavio mnoge događaje, da sam tačno ukazao na sve promašaje vladajućeg režima i da sam pre svih ponudio strateška rešenja koja, nažalost, niko nije hteo ne samo da primeni, nego, zbog političke ostrašćenosti, nije hteo ni da sasluša. Nisam bio član nijedne političke sekte, niko me nije mogao da ucenjuje, niko nije mogao da me kupi, bio sam istinski nezavisni intelektualac i kao takav nepodoban za ostrašćene političare.

I takva je sudbina svih nezavisnih intelektualaca u istoriji Srbije.

Na to se treba naučiti i ne treba očajavati.

Uprkos tome što sam bio jedan od najvećih finansijera opozicije, konkretno one prve Demokratske stranke, uprkos tome što sam svoj biznis izgubio zato što sam ostao veran opozicionim idejama, nisam bio plaćeni profesionalni opozicionar, nakon petooktobarskog prevrata i nakon mog razlaza sa Đinđićem u februaru 2001, novi politički režim je zabranio sve moje nastupe. I to traje do danas. Razlika između onih iz Despotovog režima i ovih danas je samo u tome što oni ranije nisu osporavali moju stručnost, dok neoliberalni fundamentalisti negiraju moju stručnost i plaše se bilo kakvog pominjanja moga imena.

Zašto je to tako? Vrlo jednostavno je objašnjenje. O predstavnicima nove vlasti sam sve znao. Podsećao sam ih na vreme kada su bili anonimusi, siromašni, kada su bili podstanari i kada su gradskim autobusima išli na posao, kada su me prekinjali da im pomognem, da ih zaposlim, da im štampam knjige ili da predaju u mojoj alternativnoj školi, prvoj te vrste u Evropi. To mi predstavnici nove vlasti nikada nisu mogli da oproste. Znali su da su moje reči opasne za njihovo političko raskrinkavanje i zato su zatvorili mediji za mene.

I to traje. Niko punih dve decenije ne sme da mi izađe na stručan televizijski duel i da, pred gledaocima, iznesemo stručne koncepte rešavanja problema u privredi i društvu. Takav televizijski duel nije još bio u našoj javnosti. Duel ne dva političara, nego dve koncepcije. Niko nije govorio o državnoj i nacionalnoh viziji, strategiji i operativnim merama za ubrzani razvoj, političari su širili političke laži, obmanjivali građane i međusobno se obračunavali, obećavajući i potkupljujući sve siromašnije i razočaranije građane.

Niko nije smeo da iznese svoju nacionalnu i državotvornu viziju, jer je nisu ni imali. Tako su se komunisti branili optužujući me da širim kapitalističku ideologiju i da sam tehnokrata i menadžer, nacionalsocijalisti su smatrali sam anarholiberal i da nisam dovoljno nacionalno ostrašćen, dok su me neoliberali proglasili demagogom, katastrofičarem i antireformatorom

Sve tri ideologije su, na sreću, propale. I predvideo sam njihovu propast.

Ali, nikada nisam dobio priliku da na javnom servisu, kako RTS danas nazivaju, u celovečernjoj emisiji dobijem priliku da se direktno obratim građanima. Niti na bilo kom beogradskom mediju. Plašili su se i komunisti i nacionalsocijalisti i neoliberali. Plašili su se istine. Plašili su se da moje reči ne čuju građani Srbije. Plašili su se da će njihove laži i prevare biti raskrinkane. Zato su zatvorili medije za mene. Mislili su da tako mogu zaustaviti svoju propast. Nisu razumeli da su istorijska prošlost i da ne mogu zaustaviti istorijske procese. Bili su opsednuti svojim pljačkama i proganjanjem političkih neistomišljenika. I tako su svi propali.

Medijska blokada traje. Nema slobode medija. Nema demokratije. Nema izlaska iz ove tragedije bez slobode medija. Nema nam spasa bez nezavisnih i nepotkupljivih intelektualaca. Nema razvoja društva bez razvoja demokratskih institucija i vladavine prava. Živimo u demokratskom totalitarizmu. Živimo u medijskom svetu manipulacija. Danas je mnogo teže biti nezavisan kada politički feudalci sve kontrolišu. Danas su tajkuni stavili medije u svoj džep i konrolišu javnost. Čast onim hrabrim pojedincima koji istrajavaju u svojoj odbrani slobode medija i odbrani ljudskog dostojanstva. Jer o tome se ovde radi.

Nema slobodnog društva, bez slobodnih građana. A građani ne mogu biti slobodni ako su izmanipulisani i prevareni. Sloboda medija je uslov za slobodud ruštva i slobodu svakog građanina.

Zato, uprkos svemu, nastavljam dalje.

Znanje je najveća investicija.

I znanjem se stiče sloboda.

Sloboda koju tek treba da osvojimo.

Branko Dragaš

„Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore 2009″ pod motom „Mostovi koje gradimo danas pripremaju lidere sutrašnjice” održava se 9. i 10. jula ove godine u Sava centru, sa idejom da okupi i poveže buduće lidere iz 19 zemalja sa pet kontinenata, uključujući mlade sa raznih fakulteta, iz poslovnog sektora, vlade, nevladinih organizacija, obrazovnog i kulturnog sektora.

Osnovni cilj konferencije jeste da se prošire njihove perspektive, razmene kontakti i iskustva u pogledu obrazovanja, rada, rukovodstva i preduzetništva, ali i da se podstakne i održava veća svest i razumevanje između srpske omladine u dijaspori i u Srbiji.

Naši zadaci su:

• Da se razmene ideje, informacije i iskustva, sa ciljem da se uspostavi jača i konstruktivnija veza između mladih Evrope, Kanade, SAD-a, Australije i Srbije
• Da se razmenie različita mišljenja kroz prezentacije, rasprave za okruglim stolom i da se stvori povoljna i stimulativna atmosfera za uspostavljanje različitih poslovnih i drugih veza
• Da se proširi kulturni identitet i svest.

Konferencija se organizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva za dijasporu, Kanadske ambasade, Univerzijade i drugih prijatelja i sponzora. Do sada imamo skoro 500 registrovanih učesnika, koji će na okruglim stolovima diskutovati o temama kao što su: omladinski i ekonomski razvoj, omladinsko preduzetništvo, stvaranje sredine i kapaciteta za omladinski razvoj i liderstvo, programi omladinske razmene, smanjenje siromaštva, životna sredina i zdravstvo, tehnologije i komunikacije i druge bitne životne i praktične teme.

Počasni govornici će biti : Srđan Srećković, minister za dijasporu, Snežana Samardžić-Marković, ministar za sport i omladinu, Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova i NJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Svoje učešće su potvrdili mnogi poznati ljudi iz poslovnog sveta, politike, sporta, nauke, među kojima su : Dušan Kovačević (EXIT), Sandrina Vagner (SEEC Srbija), Njegovo Preosveštenstvo Episkop Australijsko-Novozelandski Irinej, Ana Trbović (USAID), Zoran Jovanović (Univerzijada Beograd), Njegovo Preosveštenstvo Episkop Šabački Lavrentije, Saša Radulović (eMarket) i mnogi drugi.

Tijana Arnautović, predsednik i glavni organizator konferencije, od koje je cela ideja potekla, mis Kanade 2004. i organizator mnogobrojnih humanitarnih akcija za Srbiju, pozvala je sve domaće privrednike da se prijave kao izlagači i iskoriste priliku za promociju svojih ideja i proizvoda.

Tijana Arnautović je istakla da je važno da nas čuju i da se sa nama povežu svi oni koji imaju različite ideje i projekte, kako bismo zajedno radili na kreiranju bolje i srećnije budućnosti za nas i za buduće generacije.

« Znajte da možemo da doprinesemo promenama. Zajedno ćemo raditi na poboljšanju budućnosti za sve naše mlade srpske prijatelje, kojima je potrebna naša pomoć, » rekla je Tijana Arnautović, predsednik Internacionalne konferencije mladih lidera iz dijaspore, na konferenciji za novinare održanoj danas u Medija centru.

Posetite naš veb sajt : www.futuregloballidearship.com

Kontakt za novinare:

Ana Vuksanović

Koordinator za medije

Tel. +381 63 610 295

E-mail:ana.vuksanovic@yahoo.com

Kontakt za sponzore i izlagače:

Nikola Varagić

Prestavnik konferencije u Srbiji
Tel. +381 64 640 53 51
E-mail: nikolavaragic@yahoo.com

Preuzeto: Branko Dragaš

BEOGRAD, 4. juna 2009. (Beta) - Institut Austrijske privredne komore za unapređenje privrede - VIFI (WIFI) danas je počeo da radi u Srbiji.
Direktor VIFI u Srbiji Branko Dragaš kazao je na konferenciji za novinare da će preduzećima ponuditi obrazovne programe za preduzetništvo, menadžment, prodaju, krizni menadžment i drugo.

To je praktična nastava i prenošenje znanja, kazao je on i dodao da je u toku započet izbor domaćih stručnjaka koji će obučavati preduzetnike i privrednike u Srbiji.

Uslov je da oni koji se prijave, imaju najmanje deset godina iskustva u oblasti koju nameravaju da predaju. U početku će biti desetak domaćih predavača, a narednih godinu stotinak.

Kako su naveli stručnjaci VIFI, oko 70 odsto programa i kurseva tog instituta je po meri i potrebama pojedinačnih preduzeća, a ostalo su opšti kursevi.
Direktor VIFI u Srbiji Branko Dragaš kazao je da on poseduje 40 odsto kapitala tog preduzeća u Srbiji, a 60 odsto je vlasništvo austrijskog instituta VIFI.

VIFI je među najvećim evropskim institutima za obrazovanje tokom čitavog života i nudi programe obuke i za unapređenje poslovanja u svim oblastima privrede.

Pored Autsrije ima centra za obuku i u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, a, od sada, i u Srbiji.

Informacije: www.dragas.biz ili pištite na: info@dragas.biz

Putin preslišao biznismene

Stanovnicima Pikaljova sinoć je stigla plata, i to kompletan dug, za tri meseca; Fabrike „Bazel-cement-Pikaljovo”, „Pikaljovski cement” i „Metahim” čija je proizvodnja nedavno prestala, pripremaju se da nastave rad; Topla voda koja je bila isključena gotovo celom gradu zbog neplaćenih računa, počinje da stiže…

A da bi se to sve dogodilo, nije bilo dovoljno što su radnici tri fabrike, gotovo sve radno sposobno stanovništvo grada, u više navrata tržili pomoć od rukovodstva, najpre fabrika, pa grada a onda i Lenjingradske oblasti, ni što su štrajkovali, zauzimali zgradu administracije…
Bilo je neophodno da se za njihov slučaj zainteresuje predsednik vlade. A on je to učinio, pošto su 3. juna, kada je u Peterburgu otvarana nova Nisanova fabrika, radnici blokirali magistralni put kojim su verovali da će proći premijer. Tražili su da im se isplate liči dohoci, da fabrike, koje su zbog krize zaustavljene, ponovo počnu da rade. Razišli su se kad su dobili obećanja da će situacija biti popravljena a neki novac uplaćen, a onda je u Pikaljovo juče stigao premijer i s njim vlasnici fabrika koje radnici, kako kažu, prvi put vide.
– Ne možete me ubediti – obratio se Vladimir Putin gubernatoru Valeriju Serđukovu, što su pedantno zabeležile TV kamere – da ste uradili sve što je moguće da olakšate život stanovnicima Pikaljova.
Pre toga je Putin, iako su rukovodioci oblasti pokušali da ga odvrate, nudeći mu da poseti neku novu fabriku, obišao Bazelove fabrike uz komentar – „kakvo ste đubrište ovde napravili”.
Premijer je u Pikaljovu održao sastanak sa rukovodiocima oblasti, grada i fabrika, iako je u tom trenutku Dumi već bio dat predlog da se preduzeća nacionalizuju.
– Ovaj sastanak je, po svom sastavu, mogao biti održan u Moskvi ili Peterburgu. Ali ja sam namerno došao ovde da bih naterao autore svega ovoga, da dođu i svojim očima vide posledice svojih ambicija, neprofesionalizma ili prostačke alavosti – objasnio je Putin.
„Autore” od kojih je glavni Oleg Deripaska, Putin je optužio da su „skidali šlag sa torte” a sve ostalo puštali da propadne – iz tri fabrike koje su bile povezane jedinstvenim tehnološkim procesom izvučena je najrentabilnija, ona koja je proizvodila cement i sodu, prekinut je proizvodni lanac, narušena zajednička infrastruktura, ostavili su jedni druge bez sirovina…
On je dodao da problemi u Pikaljovu nisu vezani za svetsku ekonomsku krizu, već su počeli kad je fabrika podeljena, a proizvodnja je potpuno stala kad je „Bazel-cement” prekinuo proizvodnju.
Kad je Deripaska počeo da objašnjava uzroke takvog ponašanja, Putin mu je pružio ugovor kojim se garantuje obnavljanje rada preduzeća i bukvalno ga naterao da potpiše:
– Ne vidim ovde vaš potpis, dođite i potpišite! Deripaska je prišao pognute glave, smrknuto prelistao ugovor i potpisao.
– A sad mi vratite penkalo – rekao je Putin.
Premijer se potom obratio prisutnima: „Radnicima se moraju isplatiti lični dohoci, rok – danas. Mora se ponovo uspostaviti jedinstven proizvodni kompleks. Ako vi ne uspete da se dogovorite za tri meseca, to će biti urađeno bez vas. Srećno!”
Novac za plate dala je vlada iz fonda koji je formiran krajem prošle godine za takozvana „gradoobrazujuća” preduzeća. To su uglavnom fabrike u kojima radi gotovo sve stanovništvo gradova. Za vreme industrijalizacije u SSSR-u, najpre su se na nekom praznom prostoru gradile fabrike, a onda, u njihovoj blizini i stanovi za radnike. Takvih gradova ima više od 400.
Putin je odgovorio i onima koji smatraju da je učinjen presedan i da će sad mnogi pokušati da blokiranjem puteva (što se da sada nije dešavalo) privuku pažnju vlasti:
„Najgori način da me naterate da ovde dođem, bio je da narušite zakone (blokada puta). Vlada ne može da podrži narušavanje zakona, ma od koga dolazilo i čime bilo motivisano”.

Preuzeto: Ekonomski pokret

Izvor: Sve vesti

“….Da li je naš narod najgori narod na svetu? Da li su Srbi stoka? Da li su Srbi marva bez repa? Rajetina? Da li se samo kandžijom mogu uterati u torove? Da li smo divljaci koji ništa ne poštuju i koji i Boga psuju i vređaju? Da li smo spremni da prodamo veru za večeru? Da li je baš sve to tako?

Pre nego što odgovorim na sva ova pitanja, hteo bih da napravim jednu kratku istorijsku analogiju. Podsetiću na ono što se često zaboravlja. Izneću samo ono što je već napisano u drevnim knjigama.

Dakle, pogledajmo kako se ponašao jedan drugi narod u trenucima svog iskušavanja. Reč je o jevrejskom narodu. O Jevrejima i njihovoj sudbini. O Jevrejima koji su najorganizovaniji narod kroz istoriju, koji su opstali i traju, uprkos svim stradanjima, i koji su svetu podarili čak dve religije. Reč je o Jevrejima od kojih moramo da učimo kako se brani vera i tradicija i kako se organizuje narod da istorijski traje. Izučavajući istoriju Jevreja, shvatio sam da je to narod kome treba da se divimo, koga treba da visoko poštujemo i od koga moramo neprekidno da učimo. Današnji pokušaji srpske malograđanske inteligencije, onih koji decenijama presipaju šuplje reči u prazne govore o trošku poreskih obveznika, da optuže za sve Jevreje i da traže njihovo odstranjivanje, samo je opasan salonski egzibicionizam ljudi koji parazitiraju u svakoj vlasti i koji, zbog odsustva morala i znanja, ubijajući dosadu, pokušavaju da budu interesantni na slavama i večerinkama….”

KOMPLETAN TEKST>>>

Od 198 pesama ( 99 izvodjaca) koliko se prijavilo na Konkurs koji su Neverne bebe raspisale na svom oficijalnom fan sajtu www.neverne-bebe.com sa zeljom da pomognu na putu afirmacije mladih muzicara, nakon dve selekcije izdvojeno je 19 pesama.
Izabranih 19 pesama ostaje u konkurenciji za plasman u finalni deo (5 najboljih) od kojih ce prvoplasirana pesma po izboru clanova Nevernih beba predvodjenih Milanom Djurdjevicem dobiti priliku da je sasvim besplatno studijski snimi a vicesampionski bend ce se pojaviti kao predgrupa Nevernim bebama na nekom od vecih koncerata u buducnosti. Dva prijavljena benda sa Konkursa (”Uncle Sam Decided” iz Sarajeva i “Venus” iz Mostara) vec su kao predgrupe nastupali na koncertu Nevernih beba u Sarajevu.

Laksi put do ostvarenja muzickih snova i realizacije svojih ideja uz pomoc Nevernih beba i prolaz do finala traze sledeci izvodjaci:
Davor Matosevic - “The truth” (Tuzla), Izmedju - “Tavita” (Surdulica), Simptomi - “Vezi se” (Nis), Aura - “Nemir” (Novi Sad), Orion - “Jesenje ulice” (Split), Jordan Manov - “Ljubov ili son” (Kocan), Mimikrija -”Odlazim” (Kragujevac), Teatar Bizar - “Otrgni se” (Valjevo), B Dust - “Offline” (Leskovac), Big Brothers Band - “Nemoj biti tu” (Tuzla), Burning Circle - “Kindred spirits” (Ruma), Velicko Mimovic - “Kad god me pozoves” (Beograd), Marko Arsenijevic - “Nevera” (Valjevo), Dudlashi - “Ako zelis raj” (Makarska), Chakra Crew - “Bori se” (Slovenske Konjice), Under - “Mindshifted” (Leskovac), Miyatta - “Veruvam vo sebe” (Skopje), Super Confusion - “Loodnica” (Kikinda), Gnijev Andjela - “Snijegovi” Bratunac.

Najbolja pesma po glasovima clanova foruma je “Vezi se”, niskog benda “Simptomi”.

Sve pesme mogu se preslusati na www.neverne-bebe.com.

Ativni kiseonik u službi zdravlja i lepote. Ubija sve viruse, bakterije i gljivice. Štiti vas od zaraza i urbzava cirkulaciju, osvežava umornu kožu.

Midra Eko d.o.o. preduzeće za proizvodnju i promet nove generacije ekološke dezinfekcije

Preduzeće Midra Eko d.o.o. postoji u Beogradu od 1991. godine. Ideja je potekla od proizvoda, koji pravi nagli zaokret u proizvodnji i primeni ekoloških dezinficijenasa ‘Peral S’.
Vremenom se od strane potrošača pojavljuje zahtev za novim proizvodima na ekološkoj osnovi, gde je ključna sirovina nascentni-aktivni kiseonik.  Iskusni tim stručnjaka i inovatora spravlja paletu proizvoda ‘Ekosterili’ koji u svojoj osnovi sadrže Peral S i određene aditive koji od njih prave izuzetne ekološke deterdžente sa dezinficijensom.
Proizvodnja je locirana u Zemunu, u hali površine 1.200 m², u krugu Elektronske industrije, na Batajničkom drumu.
Direkcija preduzeća se nalazi u neposrednoj blizini Partizanovog stadiona.
Zbog povećanog obima posla, napravljen je tim komercijalista, koji je tu da bi Vas upoznao sa proizvodima, pružio savet i uputio u načine primene. O vrhunskom kvalitetu naših proizvoda i raznovrsnosti njihove primene, dovoljno govore eminentni kupci iz različitih delatnosti, kao i prisustvo naših proizvoda van granica Srbije.
Kvalitet svih proizvoda je proveren i odobren od Saveznog ministarstva za rad i zdravstvo i socijalnu politiku i atestiran od strane sledećih institucija:
• Institut za zaštitu zdravlja Srbije “Dr  Milan  Jovanović  Batut”, Beograd
• Gradski zavod za zaštitu zdravlja, Beograd
• Vojno- medicinska akademija (VMA), Beograd
• IHTM, Beograd
• Instutut za tehnologiju mesa, Beograd
• Tehnološki fakultet, Novi Sad
• Poljoprivredni fakultet, Beograd
• Veterinarski fakultet, Beograd

Obezbedili smo i inostrane ateste:
• Južnoafrička Republika
• Rumunija
• Rusija
• Mađarska
• Republika Srpska
• Crna Gora

Bor, 18.maj 2009. Preuzeto Bor grad INFO

Podhitno Okrugli sto o Boru

Kako nam je rekao naš poznati ekonomista Branko Dragaš, još jedna neuspela strateška privatizacija RTB-a Bor pomoći će da se konačno smeni neuspešna Vlada i resorni ministar Dinkić. Neophodno je, naglasio je Dragaš, da se razgovara sa ozbiljnim biznismenima u svetu. Takvih ljudi ima i oni su zainteresovani za RTB. Ali, njih ne zanimaju razgovori sa diletantima u državnoj vlasti. Rečju, neophodna je najhitnija smena cele Vlade i Mladjana Dinkića. Jer, očigledno je da Vlada nema koncepciju. RTB nije privatizovan pre dve godine kada je cena bakra na svetskoj berzi bila oko 9.000 dolara za tonu. Predlažem, zajljučio je Dragaš, hitan Okrugli sto u Boru kako bi se videlo gde je izlaz. Najbolje je rešenje koje je ekipa stručnjaka na čelu sa mnom predlagala u oktobru 2006. godine. U toj novoj strategiji stoji da 51 odsto kapitala ostane u državnom vlasništvu, 15 odsto pripalo bi bivšim radnicima i penzionerima, isto toliko činilo bi privatitacioni fond, a 19 odsto bilo bi vlasništvo strateškog partnera.

Sindikati

„Vidimo još jednu lošu epizodu filma zvanog „Drugi tender za prodaju RTB-a Bor“ i kako žele da ga repriziraju, ali sada na „mala vrata“, za malo novca, netransparentno i dogovorno omoguće firmi „A-tek“ većinsko vlasništvo kapitala RTB-a Bor. Pominju i višak radnika i brigu za „državne novce“ i da je „A-tek“ naš jedini spasilac.
-Ako se robni kredit za izgradnju nove topionice prenese na kompaniju „A-tek“, izgradnja nove Topionice biće samo iluzija! – rečeno je počektom ovog meseca u JSO RTB-a uz napomenu „da se sada, kada je izgubljeno pet godina oko tenderskih „zavrzlama“, kada se cena bakra oporavlja, kada se štedi na svim nivoima, kada RTB Bor polako vraća nekadašnji sjaj, javljaju oni kojima to ne odgovara i žele da od ove kompanije, Timočke krajine i Srbije, stvore ekonomske zavisnike.“
Drugi većinski sindikat u kombinatu bakra, Nezavisnost, nedavno je saopštio da su sindikati, nažalost, razjedinjeni i nemoćni, što potpuno odgovara Dinkićevim zamislima. Radnici se gotovo i ne suprostavljaju takvim stavovima vrha vlasti i na taj način najdirektnije pomažu ostvarenje cilja koji im ni u kom slučaju ne odgovora. Sindikat Nezavisnost, ali i ostali sindikati, zahtevaju od Mlađana Dinkića da se ne „igra vatrom“ i ne otpušta radnike protiv njihove volje.
U sindikatima i celoj borskoj javnosti, i danas i ranije, veruju da je najbolja opcija za državu, kao i Bor i Timočku krajinu, da RTB ostane u većinskom vlasništvu Srbije, jer i naši zakoni zabranjuju privatitaciju prirodnih bogatstava i dobara od opšteg interesa. Pozitivno se ocenjuje spremnost države (ukoliko i to nije još jedna marketinška igra ministra Dinkića) da se uloži u proizvodnju i novu Topionicu bakra. Krajnje je vreme, opšte je mišljenje, da stanovnici Bora i okoline ne udišu sumpor-dioksid i ne budu podložni najtežim posledicama po zdravlje. Podseća se da je u Boru prosečno najveća smrtnost dece u Evropi i da su u stalnom porastu kancerogena oboljenja.

Dinkić kriv za agoniju RTB-a
-Sindikati nisu krivi za privatizacionu agoniju RTB-a. U kupoprodajnom ugovoru sa ATEK-om ne postoje odlaganja, niti uplate na rate. Nema ni aneksa ugovora. Tamo lepo stoji da do 29. februara mora da se isplati celokupna suma od 466 miliona dolara. I to u kešu. Neko je, najverovatnije u dogovoru sa ministrom Dinkićem, prolongirao taj rok do 4.aprila. Kao da se zaboravilo da je ugovor zakon i da nema odstupanja. Uostalom, RTB-e niko ne može da kupuje na rate – rekao je 4 janura 2008, na sastanku Odbora Samostalnog sindikata RTB-a, predsednik te radničke organizacije Dragan Aleksić.

Preuzeto Darko Lađević
Ako opet počnem o mom prijatelju Branku, krenuće opasne strelice (doduše, nema ih toliko u zadnje vreme - a i primetno je da svi polako shvataju o čemu on to godinama “trabunja”). Jednostavno to je tako kako je. Definitivno je čovek u pravu. I bio i jeste. Kako stvari stoje i biće. Tu neki koji se u zadnje vreme lomataju oko njega (ne mislim naravno na saradnike - nikako, sve su to pravi magovi u svom poslu i veliki, iskreni i pošteni ljudi - pravi tim za najjaču Svetsku ligu) pokušavaju da mu pridju na razne načine a nemaju ni pola “onoga” jer su se toliko ogrešili i nemaju obraza da stanu i priznaju grešku a što bi ovaj i prihvatio jer mu je najmanje stalo da se nešto dokazuje ponovo ili da se sveti.

Milijardu je primera kad je “zabranjeni i nepodobni Branko” najbezobraznije širakiran i kritikovan. U zadnje, a veoma kratko vreme milion primera imamo gde se sve ono što je “lupetao” po raznim tribinama i slobodnim ali malim medijima, polako, možda je suviše grubo reći, prepisuje i prepričava. Nikako ne želim da umanjim prognoze i pamet ostalih ekonomista i analitičara koji su istog mišljenja, jer naravno, Branko jeste najveći medju njima (ima ga dva metra i 120 kg) ali gospodo ja se Vama javno i unapred izvinjavam ali uglavnom ste svi imali veću medijsku pažnju tako da mi je Branko ipak na prvom mestu. Pristrasan sam. Da. Šta da radim kad sam sa Brankom proveo više vremena nego sa Vama. Znam kakav je u poslu i kako munjevito i brzo vadi kombinacije i cifre iz malog mozga. Ko zna šta još ima u velikom. Znam kakav je i kad je situacija “opuštenija”. Njegove anegdote i iskustva sa raznim, kako svetskim tako i domaćim politčarima, bankarima, pa čak i kancelarima, šeicima, premijerima, predsednicima svih režima i perioda, duboko su urezale jednu sliku u mojoj glavi koju neću nikada izbrisati. To se ne može prepričati. To sve treba doživeti.

Sad se ja kao neki faktor razumem i u politiku, ekonomiju ili svetsku krizu. Inače u domaću se baš super razumem i uklapam se u sisteme mada sam večito nešto bio nepodoban. Baš sam talentovan da napravim neko sranje. I što reče jedan običan radnik (a posle jedne emisije Branka Dragaša na lokalnoj privatnoj TV Sezam) koji ne samo da je žrtva celog ovog sranja nego je isto tako neobrazovan kao i ja: “Sve je to za mene stručno, nejasno. Komplkovano. Ali njega kad slušam (Branka) sve ga razumem - kao Tita što sam nekada razumeo!” Dakle ja se kao nešto razumem i malo čitam i gledam. Pratim. Brankovi stavovi u zadnjih desetak godina su poznati. Onaj ko ne zna o čemu pričam - i ne treba da se sekira što ovo pišem. Evo nekoliko svežih primera koje sada čitam a već sam sve to davno čuo baš od ovog mog prijatelja. Budite vredni pa potražite njegove tekstove i video materijale na internetu. I da krenemo konkretno:

“…Pa zar na novčanici od jednog dolara već decenijama ne stoji “novus ordo seklorum” ili “novi svetski poredak”?
Odgovor na ova pitanja ovih dana je “dopričan” u predgrađu Atine - Vuljagmeniju, u luksuznom hotelu “Astir”, gde je okončan 57. sastanak grupe “Bilderberg”, po svemu sudeći najuticajnije grupe moćnika na svetu, koji se okupljaju jednom godišnje. “Bilderberg” je organizovao nezvaničnu godišnju konferenciju na kojoj se prisustvuje po pozivu, a neko bi mogao da ih nazove i najvećom nevladinom organizacijom na planeti….”

“…U najužim krugovima “Bilderberga”, prema Lučićevim rečima, razmišlja se o tome kako da se ekonomska kriza prevaziđe i tu su trenutno aktuelna dva scenarija.
- Prema prvom, dolar treba zameniti za “amero”, valutu koja će da “pokriva” SAD, Kanadu i Meksiko - dodaje Lučić. - Ogromna količina dolara treba da bude uništena i zamenjena za novu valutu, u kojoj bi “štampari” (bankari) zaradili enormne količine novca. Taj trik se pokazao vrlo uspešnim i pljačkom Evrope i zamenom lokalnih valuta za evro.
Druga opcija, kako objašnjava naš sagovornik, jeste ona kojoj se često pribegavalo u doba krize - rat….” - KOMPLETAN TEKST

Na istoj internet stranici ćete i naći slične tekstove koji govore u prilog ovome što i sada pričam. Na primer:

Za večernje novosti govori Džerald Selente

“… - Amerika je i početkom devedesetih godina prošlog veka ušla u recesiju, ali se tada pojavio Internet. Upravo je Internet revolucija donela nov i jedinstven proizvodni kapacitet. Izmišljeni su novi proizvodi, krenula je velika prodaja, marketing… Od Interneta i novih tehnologija sa mrtve tačke su pokrenute i mnoge druge industrije. Da bi zaustavili aktuelnu ekonomsku krizu, svetu je i sada potreban neki „novi Internet“, kao novi motor za privredu. To mora da bude nešto revolucionarno, poput otkrića vatre, ili pronalaska točka…” - KOMPLETAN TEKST

A što se tiče frke u Srbiji, Miloš Bugarin, predsednik PKS

“…Ekonomska kriza još ne jenjava ni u Sjedinjenim Američkim Državama gde je i nastala, a kamoli kod nas. Koliko god stižu optimističke poruke iz vrha države, činjenice neumoljivo pokazuju da još nismo dotakli dno….

Na pitanje redakcije da Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, tvrdi da počinje oporavak, Bugarin odgovara:

“Nisam pesimista koji sve farba u crno i želeo bih da delim mišljenje sa Dinkićem. Ali, nažalost, više verujem pokazateljima stanja u srpskoj privredi i ekonomskim pokazateljima na Zapadu.” - KOMPLETAN TEKST

Gospodo sve je ovo objavljeno 17.05.2009. u Večernjim novostima. Da li sam kriv što ovako zaključujem? Neka sam. Ali poenta je da se konačno postave pravi ljudi na prava mesta. Kada ih posadimo na ta prava mesta - dajte im da rade svoj posao. Samo to. Neću ništa više. Jel mnogo?

Nije naravno. E baš zbog svega podsećam “velike” demokrate i patriote, kojima je cilj da, kako kažu, “jednu viziju sprovedu u delo” (a to inače vrlo dobro koriste u marketinške svrhe) i molim ih da pročitaju naredni tekst, koji je objavljen davne 2006. godine. Ne budite lenji. A ako niste do sada, sigurno ćete mnogo naučiti. A ostali koji čitaju i ne spadaju navedenu kategoriju neka pročitaju ovaj tekst o tragediji Srbije i jednoj tužnoj epizodi - Ubistvo premijera.

Streljanje pameti

Autor: Branko Dragaš, 11.09. 2006.

Nakon petooktobarskog prevrata nije došlo do ocekivane katarze u našem društvu. Nakon trinestogodišnje opozicione borbe protiv omraženog despota, umesto razvoja gradanskih institucija i demokratizacije društva dobili smo takvu feudalizaciju države u kojoj tajkuni i politicka oligarhija nastavljaju ubrzano da pljackaju preostalo nacionalno bogatstvo. Zašto je to tako? Zašto se ništa nije promenilo u strukturi društva? Vec sam više puta isticao da razloge treba tražiti u tome što nakon istorijsko gradanskog protesta, kada je srušen despot, nije, nažalost, srušena despotija. Odmah nakon gradanskog prevrata na ulicama došlo je do zlokobnog saveza izmedu vrha državne bezbednosti, vrha krupnog kapitala, vrha kriminala i vrha DOS-a. Tako su cementirane despotske institucije. Umrla je demokratija na ulicama dok su oktobarske vatre još gorele. Licni i partijski interesi su pobedili istoriju. Velika prevara se spremala. Prevara koju su nazvali – reforme.

Gradani Srbije su, po ko zna koji put, naivno poverovali u marketinšku propagandu tržišnih fundamentalista. Svaka strucna kritika je proglašena za jeres. Tako je otvoren prostor za najvecu pljacku države. Tajkuni i kriminalci su kontrolisali politicke oligarhije. Svaka politicka stranka imala je svoje tajkune i nijedna nije bila zainteresovana za demokratizaciju društva.

Zlokobni savez doveo je do streljanja premijera. Ni danas se ne zna ko je nalogodavac ubistva. Opstrukcija se permanentno vrši na sve strane. Iznenadna ostavka specijalnog sudije samo je dokaz koliko je duboka kriminalizacija društva. Zašto je sudija dao ostavku na samom kraju sudenja? Ko mu je pretio? Kako je moguce da sudi tako neiskusan sudija? Kako je moguce da nastavi sudenje sudija koji nema srpsko državljanstvo? Kako je moguce da nastavi sudenje sudija ciji je rodeni brat uhapšen i optužen za organizovani kriminal ? Kome odgovara odugovlacenje procesa? Kome odgovara obesmišljavanje procesa? Ko se na jedan pervezan nacin sveti pokojnom premijeru? Kome je odgovarala njegova likvidacija? Ko je profitirao nakon njegovog streljanja?

Svako ko je pratio rad sivih celija Hektora Puaroa ostaje potpuno zbunjen. Zašto hoce da nas slude? Zašto hoce da nam streljaju zdravu pamet? Zašto nije postavljeno nijedno kljucno pitanje u vezi streljanja premijera? Recimo, niko još nije postavio pitanje ko je bio insajder u ovom atentatu? Ili ko su bili insajderi? Ko je javio atentatoru da je premijer promenio pravac kretanja? Ko? Ko je bio toliko blizu njega da hitno, za nekoliko minuta, javi da se menja pravac kretanja i da meta mnogo ranije stiže na mesto zlocina.? Ko je taj zlikovac? Zašto se njegovo ime krije? Kome je on javio? Na koji nacin? Kako je taj obavestio atentatora? Dalje, ostaje potpuno nerazjašnjeno kako je premijer povredio nogu? Objašnjenje da je to bilo na fudbalu ne mogu da prihvatim, pošto sam ga dobro poznavao tvrdim da nikada nije igrao fudbal i da je ta sportska povreda krajnje sumnjiva. Ko ga je namerno povredio? Kada? Kako? Zašto se o tome ne govori? Ta povreda je deo atentata kako bi se meta što više usporila i kako bi se izbegao promašaj. Potrebmo je detaljno ispitati nastanak te povrede jer je tu pocetak atentata.

Zašto policijske motorole nisu radile citavih pet minuta? Ko je iskljucio motorole? Kako se taj skot zove? Zašto su vrata na ulazu bila zakljucana? Zašto je premijer sam otvarao ta vrata? Zašto je bio iznenaden kada je zatekao zakljucana vrata? Ko je zakljucao vrata? Ima li taj zlikovac ime? Zašto se premijer bespomocno okrenuo i izložio dejstvu strelca? Zašto oko njega nije bilo ostalih clanova obezbedenja? Zašto je obezbedenje bilo tako loše? Ko je za to kriv? Zašto dva dana pred atentat šef obezbedenja, muž aktuelne ministarke, daje ostavku? Zašto baš uoci atentata? Da li je on nešto naslucivao?

Gde su bili uoci atentata premijerovi najbliži saradnici? Koji clanovi obezbedenja premijera imaju policijski dosije?Ko ih je doveo? Ko? Kada? Kakva je njihova povezanost sa optuženim kriminalnim grupama? Dalje, da li je policija znala da nekoliko meseci pre atentata pripadnici zemunskog klana organizuju internu kladionicu o datumu ubistva premijera? Ako nisu znali, zašto nisu znali? Ako su znali, zašto nešto nisu preduzeli? Ko ih je sprecio u tome? Kako se on zove? Da li je tacno da je jedan od optuženih nekoliko meseci pre ubistva ušetao u rezidenciju premijera pred samu ponoc i zapretio mu? Da li je policija znala o tom incidentu? Da li je ministar policije nešto znao? Zašto nije znao?

Šta je u svemu ovome radila državna bezbednost? Da li su oni imali neka saznanja o atentatu? Zašto nisu imali saznanja? Zašto je premijer otvoreno govorio o njegovom ubistvu? Da li mu je neko pretio? Da li je policija i državna bezbednost to znala? Zašto nisu znali? Zašto nešto nisu preduzeli? Cega su se plašili? Zašto nakon atentata niko nije dao ostavku? Zašto niko nije smenjen? Zašto je istraga tako aljkavo i nestrucno vodena? I zašto baš sada i na ovakav nacin odlazi sudija?

Na sva ova i mnoga druga pitanja gradani Srbije moraju da dobiju odgovore. To je istorijska obaveza današnjih politicara zbog zlocina koji je ucinjen. Bez obzira kojoj stranci pripadali. Ubistvo premijera je ubistvo institucija sistema. Ako se to ubistvo ne reši, onda ne možamo ocekivati nikakvu modernizaciju i napredak u društvu.

Zlokobni savez je još uvek na delu i zato nema pomaka u sudenju. Oni koji su bili politicki saveznici premijera su zaokupljeni svojim privatnim biznisom i potpuno su zaboravili na onoga koji ih je stvorio i omogucio da se obogate. Slike njegovih ugojenih i nasmejanih ministara koji igraju revijalne fudbalske utakmice u belim majicama sa njegovim likom su krajnje degutante. Njihovo glupo fraziranje je samo pokrice za njihovu politicku odgovornost zbog zlocina koji se desio. Šta su oni ucinili da deo odgovornosti za reforme preuzmu na sebe? Zašto su se sakrili iza njega? Zašto su ga pustili da strada? Zašto niko nije podneo ostavku pre atentata? Zašto ga niko nije opomenuo i uslovio? Zašto ga niko nije zaustavio u srljanju u smrt? Zašto nešto nisu preduzeli?

U februaru 2001 smo se poslednji put videli. Opomenuo sam ga da sa neznalicama i lošim ljudima pocinje da radi istorijski odgovoran posao. Tvrdio sam da nece uspeti. Tvrdio sam da je pogrešan koncepti da su u tom nakardnom konceptu pogrešni ljudi. Opominjao sam ga da ce ga ostaviti na cedilu i da ce on biti glavni krivac za neuspeh reformi. Molio sam ga da ne srlja i da bude državnicki mudar. Molio sam ga da napravimo dugorcnu viziju razvoja. Molio sam ga da napravimo pobednicki tim najboljih strucnjaka. Nažalost,tada me nije poslušao. Nekoliko meseci pred streljanje shvatio je da je pogrešio. Imao je nameru da napravi zaokret. Udaljio se od mnogih svojih dosadašnjih saradnika. Mnoge je otpustio. Hteo je da promeni koncept. Hteo je da promeni ljude. A onda su ga streljali. Zašto?

Objavljeno u listu Tabloid, 14.09.2006. pod naslovom Feudalizacija države