Tokom prethodnih par nedelja život mi se načisto promenio. O tome sam vam već pričao pa ne bih opet da davim, ali previše sam tužan i svoju tugu moram da podelim sa vama.

Bio sam jako srećna i zadovoljna mačka, bar sam tako mislio, ako ništa drugo deca su me neprestano gnjavila, kupala, i davala da pojedem sve što njima nije bilo zanimljivo. Nekada sam morao da se sklanjam od gužve i ljudi, svih onih koji me gnjave i dave a sada sam sam bez prestanka.

Mama je stalno na poslu, a i kad nije nešto radi ili spava. Za mene ima sve manje vremena, pa i kad se namoli da me pomazi to traje i suviše kratko. Trudim se da svaki trenutak njene pažnje iskoristim maksimalno, ali čini mi se da joj nisam vise  “zanimljiv” kao nekada. Da li su uzrok problemi i rasulo u kome se trenutno nalazi, ne znam, ali se iskreno nadam da će se sve u što kraćem roku srediti i vratiti u normalu.

Maca o kojoj sam vam mjaukao ostala je u istom stanu u kojem je i bila. Skoro mesec dana, ako ne i više, nisam je video niti bilo sta čuo o njoj, a da li ću ikada, ne znam, ali nadam se. U zgradi kojoj sam sada nema maca, bar ih ja jos nisam video. I da ih ima ipak tvrdim da je moja maca bila jedinstvena i neku poput nje više nikada neću naći.

Nadam se da moj život neće biti uzalud protraćen i da ce bilo kakvi rezultati ostati i posle mene,  da će me ljudi i mace pamtiti bar po nečemu, jer u suprotnom moj život bio bi uzaludan.

Život svih nas nekad je splet neočekivanih  događaja. Taman kad pomisliš da je napokon sve u redu i da se više ništa loše ne može dogoditi, jer šta još ostaje posle svega što si preživeo, evo novih situacija. Dok ti je dobro i to svi oko tebe vide, prijatelja je puno, svi te vole i ” cene “, uz tebe su i koriste te maksimalno sve dok ne daj Bože tebi ne iskrsne neki problem.

E tada nema više nikoga. Ovo što ” moja mama ” i ja trenutno preživljavamo ne može se u nekim momemntima ni nazvati problem, već bih pre reko ” rešenje problema “. Problem sam imao ja ali nepune tri godine, a ona deset godina nije ni bila svesna da problem postoji. I kada bi shvatila da nešto ili mnogo toga nije u redu, ona bi odmah krenula da problem rešava ali nikad nije gledala koren istog. Kad korov raste treba ga isčupati iz korena, da nikad više ne nikne. Džaba ga ti pokosiš ili jos gore zalijes, korov je korov i iz njegovog korena nikad neće nići ljubičice.

Moja ” mama ” je nekada bila jaka osoba, i kažu da se ničega nikada nije plašila, ne rešiv problem za nju nije postojao, prepreka takodje. U vremenu kad sam ja ušao u njen život nisam moga da verujem da su ostali pričali o istoj osobi. Ona je stalno plakala, bila depresivna i prezasicena života koji živi. Ne znam iz kog razloga ali budućnost nije postojala za nju, već samo tmurna sadašnjost i priželjkivanje “sudnjeg dana”.  Jako me je bolelo da je gledam takvu iz dana u dan kako tone i ubija sebe. Rešio sam preuzmem stvar u svoje šape. Pričao sam joj o prirodi, koju doduše jako slabo pamtim, o ljubavi moje mace i mene i pokušavao da joj objasnim da ljubav iskrena ipak postoji. Da ona ne predstavlja reč već večnost. Uprkos mojim pričama, ona je terala po svome, sve dok jednog dana nije shvatila da je tamo iza zatvorenih vrata svet, da ljudi rade, žive, vole se i uživaju u životu. Rekao sam joj i da ne dozvoli da život prodje pored nje već da ona juri njime, jer ona je vlasnik svoga života, a ne gopodari život njome.

Dani su odmicali i ona je polako shvatala o čemu ja mjaučem svo ovo vreme. Rešila je da se promeni, počne da živi i život gleda svojim a ne tuđim očima. Shvatila je ko su joj prijatelji a koje nije vredno prvim početnim slovom tako nazvati. Ljude u koje se najmanje nadala da će joj pomoći, izašli su joj u susret. Problem je počeo da se razvija kada je na tren pomislila da ” lepa reč i gvozdena vrata otvara ” i da ljudi poseduju dobrotu duboko u sebi. Kada se ponovo opekla krenula je onom ” ko tebe kamenom, ti njega ciglom “, jer u svetu u kome živiš samo tako možeš da opstaneš. Ljude više ne deli da dobre i one malo manje dobre već na poštene i lopove, iskrene i lažne, pametne i glupe, uzvišene i gnjide… Kad shvatiš šta te okružuje, za svaku kategoriju nadješ rečnik i imaš stav.

Moja ” mama ” počela je da se vraća u život. Ostaje joj još da baci ” pocepane cipele “, ” iscepane krpe ” i  jos ponešto, ali bitno je da je svesna da pocepanu krpu mozeš krpiti koliko puta hoćeš, kad je krpa trula ona puca na drugim mestima a nikada ne na istom, ali uvek pukne.

Poruka moje mame svima koji se boje života i žive u strahu: ” Osveta je jelo, koje se servira hladno!”

Nije me bilo izvesno vreme, ali jedno je sigurno, moj blog mi je jako nedostajao. U svom mačećem životu svašta sam doživeo, a u zadnjih par nedelja, dosadno mi nije bilo ni malo. Već sam pisao o svojim problemima oko preseljenja i sličnih stvari, i pretnje su se ostvarile a stvari još više iskomplikovale. Na trenutak sam pomislio da za mene nece biti mesta ni u starom ni novom domu. ” Mama ” se ipak pobrinula da za mene uvek bude mesta kao i do sada.

Prva noć bila mi je jako teška. Nisam mogao da se naviknem na novu okolinu i raspored. Hrana mi je stajala na jednom mestu, voda na drugom, a moja korpa za spavanje stalno je menjala mesto. Korpa sa peskom bila je na terasi. Uuuu… kako je to jezivo izgledalo. Ovde je jako visoko i nema ograde na terasi. Mala nepažnja dok jurim vrabce i ” zbogom mišu “! Ali kako se ” živa mačka na sve navikne “, tako i ja. Već posle par dana, osećao sam se kao da sam ceo život proveo tu gde jesam. Ponekad se jos uplašim kad se probudim noću, gledam oko sebe i tek onda shvatim a sam na sigurnom i da mi se ništa loše više neće desitii u životu. Jedini problem je što svi opet negde žure. ” Mama ” je počela da radi i sad duže ostajem sam ali ipak noći i dalje provodim pored nje.

Svi su se nečega odrekli pa samim tim i ja. Nema mojih ukusnih konzervi hrane, već sam naučio da i hrana koju oni jedu nije tako loša. Fotelje na kojima sam oštrio nokte, bačene su, sad se nekako borim sa tepihom u hodniku, doduše na ostalim mestima još uvek i nema tepiha. Sve u svemu, poceo je moj novi život i nadam se da će mi u njemu biti samo bolje.

Kad god bi se otvorila vrata tog frižidera, ja sam morao nekako bar malo da zavirim. On je pun bio neke ukusne hrane, koju su oni verovatno stavljali tamo samo da bi je sakrili od mene. Mislim čemu drugom bi ta naprava uopšte služila. Čim bi se vrata otvorila, ja bih na sekund pomolio njuškicu unutra i pokušao šapom da dohvatim nešto ukusno, poput šunke salame. Svaki put je bilo bez uspeha. Vrata bi se brzo zatvorila i ja bih ostao neomašćenih brkova. Ipak jednog dana…
Svi su seli da ručaju. Ja sam skakutao oko njih, ali oni nisu obraćali pažnju na mene. Sa stola se širio predivan miris. Skakao sam pokušavajuci da i ja malo omastim brk, ali ništa. To nešto jako ukusno, izvadili su iz frižidera. ” Tata ” je ” mami ” zatražio majonez da mu donese. Onako nervozna što non stop ustaje sa stola kad sedne da jede, ustala je, otvolila vrata, uzela majonez a da bukvalno nije ni pogledala u njega. Ja sam iskoristio trenutak i uskočio. Vrata su se zatvorila i ja sam ostao unutra. U početku pomislih kako je to super, sad ću se najesti do mile volje. Vrlo brzo postajalo mi je hladno, a i svetla je nestala. Ostao sam u potpunom mraku i počeo da drhtim od hladnoće. Grebao sam po vratima, mjaukao, ali moj glas se sve slabije i slabije čuo. Hladnoća je obuzimala moje telo, a meni su svakakve crne misli lutale glavom. Više nisam mogao ni da ih dozovem. Da li sam se onesvestio ne znam. Pao sam i jako udario od vrata frižidera. Čim je moja “mama” čula buku, dotrčala je. Otvorila je vrata i videla me. Brkovi su mi bili puni hladnih kapljica, a ja sam drhtao od hladnoće. Prvo su se svi uplasili a zatim počeli da se smeju.
Školu sam naučio. Nikada se neću gurati tamo gde mi nije mesto. Posledice su bile neizbežne. Narednih par dana kijao sam i bilo mi je jako loše.” Mama” me je pokrivala, stavljala vitamine u hranu, kuvala čaj od nane, koji ja izuzetno volim da pijem.Vrlo brzo vrato mi se apetit, ojačao sam i ponovo bio onaj stari Cicko.

Kako sam rastao, od mene su počele da se očekuju još neke stvari, a ne samo da dan provodim spavajući. Mahom su sve mačke bile od neke koristi, bar neke. Od mene je ponekad više bilo štete. Počeo sam da cepam fotelje, kopam po zemlji od sobnog cveca, tu i tamo čak bi se i negde upiškio. Ne znam šta se tada dešavalo sa mnom. Meni je sve to bilo normalno. Počelo je čak da me čudi to što do sada niko nije nalazio zamerke za sve što radim, a sada su me grdili neprestano. Ne znam šta u to vreme nije bilo uredu sa mnom. Mozda sam ušao u naš mačeći pubertet, što i nije tako nemoguće. Stalno su mi pričali da su mačke jako dobri lovci. One love miševe, zmije, ptice… Pa šta ja da lovim u stanu. Da sam na selu i medju rodjacima, lako bih se snašao, a i oni bi mi pomogli da naučim sve ono što ne znam.

Počeo sa da razmišljam kako da se promenim. Ne želim da u meni vide nekog lenjog i nesposobnog mačora, jer ja to nisam. Ja sam ipak neki lav u horoskopu, tako kažu. Smišljao sam odakle da krenem. Najednom jedna mušica je pocela strašno da me nervira i ide na živce. Taman kad bih se skoncetrisao na nešto, ona bi mi se motala oko glave. Pa da! Sinula mi je ideja. Sad ću oprobati svoje sposobnosti. Sve do sada nisam imao prilike za to. Skočio sam u vis koliko sam mogao u nadi da ću je uhvatiti. Nije mi baš pošlo za šapom. Pokušao sam još par puta ali na drugi način. Skočim, zamahnem šapom, udarim je i gotova je. Ni od ovog plana nije bilo ništa. Dobio sam samo par modrica od pada. Reših da popijem malo vode i ponovo osmislim neki plan

Legao sam na patos. Glavu sam spustio na šape i pretvarao se da dremam. Oprezno sam vrebao dosadnu mušicu, praveći se da je ne primećujem. Pitao sam se kad će joj dosaditi da mi zvrnda oko glave. Bio sam uporan i jako strpljiv. Jednog momenta, stala je na zavesu. Prikrao sam joj se, naglo skočio, udario je šapom i ona je pala. Par puta sam je udario nebih li se uverio da sam je ulovio, a zatim je u slast pojeo. Ali kako sad da se pohvalim svima.

Okrenuo sam se i tužno pogledao prema vratima. Na vratima je bila moja “mama” koja se smeškala. Sve vreme je bila tu i posmatrala me šta radim. Pohvalila me je i rekla da trudom i verom u sebe mogu naučiti sve.
Bio je to moj prvi lov. Nije baš nešto, ali meni je značio mnogo.

Da li su nagle promene vremena uzroci našeg lošeg raspoloženja, ne znam, ali da se ponekad osećamo uništeti i da nam neke stvari izgledaju gore nego što one same jesu, to znam. Uz izvinjenje moje ” mame ” i mene lično, evo još samo jedne tužne pesme. Obećavamo, da se vrlo brzo vraćamo smešnim dogadjajima koji su obeležili moje odrastanje.

Mi životinje, a posebno mačke, jako smo osećajna bića. Pogadjaju nas stvari koje se tiču nas samih, ali još više nas pogadja ono što se dešava našim najdražima. Dan sam proveo vrlo lepo. Više od polovine dana, bio sam sam. Tišinu i mir, posle dužeg vremena, iskoristio sam za čistu relaksaciju. Uživao sam u tišini koja me okružuje, i maksimalno koristio svaki njen trenutk. Povremeno bih posetio činijicu uvek punu hrane koju jako volim.

Došlo je i vreme kad se ukućani polako vraćaju sa posla a neki iz škole … Došla je i moja ” mama “. Počeo sam da joj se umiljavam, mjaučem, kao i svakog popodneva. Pomilovala me je, zamenila mi vodu i dodala svežu hranu. Ipak primetio sam da je nekako tužna. Kako je dan odmicao i veče padalo, bivala je sve tužnija. Ponovo sam skočio u njeno krilo, poljubio je kao i svakog dana ali ona me je pomazila samo reda radi. Nešto se dešavalo sa njom. Ne znam u čemu je zaista problem, ali po njenim suznim očima i tužnom pogledu, primetio sam da nešto nije u redu. Neko vreme slušala je muziku koju najviše voli i istovremeno zamišljena gledala u neku nedefinisanu tačku. Njene usne počele su da drhte i suze samo što nisu potekle niz njene obraze. Ipak kako to biva vremenom, kad se neko već prilično navikne na tugu, kao ona, takve stvari se daju iskontrolisati. Ustala je, umila se i rekla : ” Dobro sam ja, biću super vrlo brzo.” Koliko sam samo puta već čuo takve reči iz njenih usta, ali ja nisam bio kao i svi ostali. Znao sam da nije u redu i neće biti u redu, bar ne ove noći dok ta čudna tuga ne napusti njeno srce bar na kratko.

Sa ljubavlju mojoj ” mami “  evo pesme koju znam da jako voli .

Kao što već svi znate, moje poreklo je nepoznato. Nadjen sam na ulici i odveden u kuću gde me vole. Njima nikada nije bilo bitno moje poreklo. U celoj priči bio sam bitan samo ja. Od jednog jadnog mačora, moja ” mama ” napravila je princa. Ne mogu reći da mi sve to nije prijalo. Ipak jednog dana, počela je da čita o poreklu mačaka i traži rasu najsličniju meni, ne bi li mi pridodala još neki epitet. Vrlo brzo to se i desilo.
Na jednoj stranici interneta, pisalo je nešto o “Bombaj” mačkama. Ukratko, te mačke nastale su ukrštanjem crnog pantera i jako razmažene braon mačke. Suština svega, bila je dobiti mačku koja će biti jako intaligentna, savršen lovac, a ujedno i jako velika maza kao i verni prijatelj svog gazde. Mačke bi imale dugu, crnu, sjajnu dlaku i izraženo žute oci. Kad nekoga voliš, ti od njega praviš savršenstvo. Tako je bilo i sa mnom. Moja ” mama ” proglasila me je rasnom mačkom i tu priče vise nije bilo. Tekst dalje nije ni čitala. Na dnu teksta mogla su se postaviti pitanja, pa je tako ona uputila pitanje slično ovome :” Da li ” bomboj ” mačke žive u Srbiji? ”
Ubrzo je dobila povratnu informaciju da nije tako česta pojava, ali da ih ipak ima. Sa druge strane monitora upućeno joj je i pitanje, da li ona ima mačku za koju misli da je plemenitog porekla. Dugo je stajala nad tastaturom i razmišljala da li da odgovori ili ne. Jako je želela da dokaže da sam ja iznad svih i da vredim daleko više i od pojedinih ljudi, zatim se uplašila. Šta ako se dokaže suprotno? Šta ako sam ja ipak najobičnija domaća mačka? Šta ako ismeju i mene i nju? Rešila je da zaboravi bilo kakvo dokazivanje svetu i ljudima koji ustvari ništa ne predstavljaju ni meni ni njoj. Kome se ustvari treba dokazivati, i kome je sem njoj stalo da ja budem poseban? Bio ja poseban ili ne, njoj ću uvek biti savršen, a onima koji me ne vole biću ono najgore kao i sada.
Ja pored moje “mame” imam sve! Nikada u ničemu nisam oskudevao, i nisam žalio što sam je upoznao. Da sam ta rasna mačka, možda ne bi ni živeo u ovoj zemlji i ko zna šta bi bilo sa mnom. Jako mi prija kad me diže u visine i svima se hvali sa mnom. Vrlo često razmišljam da li sam ili nisam… Odgovor ne znam i kad bolje razmislim i ne želim da znam. Sve što mi je potrebno je njena ljubav, razumevanje i iskrenost. I onako … uvek će se naći neko ko će pokušati da me ponizi ma kakav ja bio.
Da li pripadam tom svetu ili ne, prepuštam vama da procenite po slici.

O macama (ženama) su rekli:

“Nije interesantno ono sto vam žene kažu. Interesantnije je ono sto vam prešute.”

Aleksander Dumas (1824 – 1895)

“Voljena žena ne stari”

Maksim Gorki (1868 – 1936)

Svim predivnim ženama i neodoljivim macama, želim srećan 8. mart!

Kao i svaka mačka sam od malih nogu bio nestašan. Voleo sam svuda da zavirim i sve da probam, a najviše ono sto su mi uvek branili. Šapu na srce, nikada mi nisu rekli zašto to i to ne smem već samo da to nije u redu. Nekada su i previše bili odsutni, zauzeti ili neraspoloženi za igru samnom. Više puta pomislio sam da me ne vole više, i da im smetam. Kasnije sam saznao da jako grešim, i da moja “mama” mene nikada neće prestti da voli i svakog slobodnog trenutka misli na mene. Tad sam bio jako mali i svaka njena reakcija mi se činila kao teška uvreda, ili manjak ljubavi. Igrala bi se samnom satima i sve bi bilo u redu a onda bi mi iz čista mira rekla: “Cicko, jako je kasno i vreme je za spavanje!”  Zašto za spavanje! Zar ona mene u nekim momentima više voli a u nekim manje? Da li se sve to meni čini ili sam je nečim uvredio?
Jednog popodneva, ostao sam sam. Spavao sam, nebih li mogao kasnije da se igram sa njom, zavirio u svako ćoše po ko zna koji put. I to mi je dosadilo. Od svih njih ni traga ni glasa. Da li sam ja gladan, usamnjen i tužan – koga je briga. Šetao sam tako po kući, kad čuh neki šum u hodniku. Pomislih, “oni su!” Medjutim opet zavlada tišina. Izvesno vreme stajao sam kraj vrata, ali nista. Ipak iz hodnika su se čuli šumovi, svetla nije bilo ali neko je bio sa druge strane vrata. Tiho sam se oglasio i čuo isti odziv sa druge strane. Kako sam bio iznenadjen. Pa toje bila mačka! Još jedna usamnjena duša tražila je društvo te večeri. Da li da otpočnem razgovor ili ne? Da li da joj verujem i otvorim svoju dušu ili sve prihvatima sa rezervom? Možda se to ipak neko samo šali sa mnom. Posle kraceg razmisljanja, resih da se opustim pa šta bude biće. Moja maca i ja dugo smo pričali, i razmenjivali mišljenja, ali kako je postajalo kasno ona je morala da se vraća svojoj kući ma gde ona bila. O tome mi nikada nije pričala ali mi je obećala da će se vraćati svakog dana. Željno sam isčekivao svaki sutrasnji dan i razgovor sa njom. Bila je tako nežna u puna razumevanja. Jedna napaćena maca, voljena pa odbačena, ako se to može nazvati ljubavlju. Dane smo provodili razgovarajuci a da se nismo mogli ni videti. Vrata su uvek bila zaključana, a njoj je bilo neizvodljivo da stigne do mog prozora. Ipak bez obzira na sve, ja sam bio srećan, i stalno razmišljao kada cu je upoznati, kako izgleda i da li ću joj se ja svideti. Vemenom sam prestao da sumnjam i počeo da verujem u sebe i sreću koja mi se dogodila. Sve dok jednog dana…
“Mama” je trebala da dodje jako kasno kuci i ja sam pozvao moju macu. Neko kratko vreme pričali smo, kad su se najdenom čuli koraci hodnikom sve jači i sve blizi vratima. Moja maca bila je uplasena kao i ja. Pokusao sam da je dozovem i kazem da se ne plaši ali ona kad je ugledala “mamu” jako se uplašila. Pobegla je niz stepenice i nikada se više nije vratila. Kada su se vrata otvorila, ugledao sam je na trenutak i poželeo da taj trenutak traje večno. Tužno sam gledao za njom dok je odlazila i moje žute oci napunile su se suzama. Mama me je uzela u naručje i u sali rekla: “Pa gde pobeže ona lepa maca? Ti si mi se zaljubio?”

Njoj je to sve bila šala ali ja sam to jako teško podneo. Danima sam mislio na nju i maštao o trenutku kada ce se ponovo vratiti, gde god bila. Taj trenutak još se nije dogodio, ali ja je i dalje čekam pored vrata skoro svako veče. Kad god jedem moje slasne konzerve razmišljam da li je ona jela, kad legnem u svoju korpu i umotam se u svoje ćebence, na pameti mi je da li je njoj hladno… Dosta vremena je prošlo, ali ja nisam izgubio nadu. Život je nepredvidiv i nikad ne znamo šta nam novo jutro nosi. Nadam se samo da je dobro i da je srećna gde god bila.