Po doseljenju u novi stan, naišao sam na mnoge promene. Neke su bile vezane hranu, druge za mesto spavanja ali sve su definitivno izmenile moj život i razmiđljanja iz korena. Jedna od velikih promena u mom mačijem životu, bio je neki čudni zvuk koji se svakoga dana dva puta dnevno čuo. Najpre bi ga čuo svakoga jutra i to jako i glasno, ali nisam znao odakle dolazi kao ni koje je značenje tih zvukova koji me okružuju. Danima sam bio zbunjen a ako bih rekao i uplašen, nebih mnogo pogrešio.

Po staroj dobroj navici volim da spavam duže, a što i ne bih, drugih posebnih obaveza nemam niti mi ih neko nameće. Za razliku od mačaka koje žive na selu i od kojih se uvek očekuje rezultat proteklog dana, ja sam toga bio pošteđen. Od mene se očekivalo samo da uživam i budem srećan, što bi i moju „mamu“  činilo srećnom. Nego, mnogo sam se raspričao i udaljio od teme,stali smo do zvukova koje čujem.
Taj zvuk budio me je svakog jutra i pojavljivao se ponovo svakog popodneva. U početku sam od straha bežao u ćoše od sobe, ali istovremeno se i trudio da vidim reakciju i ostalih ukućana. Kad god bi se desila situacija nalik ovoj, moja „mama“  bi se prekrstila i blago nasmešila. To su bila crkvena zvona koja su se oglašavala pri jutarnjoj i popodnevnoj službi.

Kada je videla da me to plaši ili bolje rečeno zbunjuje, uzela me je u krilo i objasnila mi da je crkva dom svih vernika, da je Bog veliki  i svemoguć, i da sam zahvaljujući njemu i dospeo u njene ruke te me je othranila i od mene stvorila odvažnog mačora.
Moji strahovi su prestali, sada kada čujem zvona ja se ne prekrstim kao oni, jer niti mogu a još manje umem, ali načuljim svoje uši i uživam u tim „čudnim zvucima“  koji su postali svakodnevnica u mom životu.