Kao i svaka mačka sam od malih nogu bio nestašan. Voleo sam svuda da zavirim i sve da probam, a najviše ono sto su mi uvek branili. Šapu na srce, nikada mi nisu rekli zašto to i to ne smem već samo da to nije u redu. Nekada su i previše bili odsutni, zauzeti ili neraspoloženi za igru samnom. Više puta pomislio sam da me ne vole više, i da im smetam. Kasnije sam saznao da jako grešim, i da moja “mama” mene nikada neće prestti da voli i svakog slobodnog trenutka misli na mene. Tad sam bio jako mali i svaka njena reakcija mi se činila kao teška uvreda, ili manjak ljubavi. Igrala bi se samnom satima i sve bi bilo u redu a onda bi mi iz čista mira rekla: “Cicko, jako je kasno i vreme je za spavanje!”  Zašto za spavanje! Zar ona mene u nekim momentima više voli a u nekim manje? Da li se sve to meni čini ili sam je nečim uvredio?
Jednog popodneva, ostao sam sam. Spavao sam, nebih li mogao kasnije da se igram sa njom, zavirio u svako ćoše po ko zna koji put. I to mi je dosadilo. Od svih njih ni traga ni glasa. Da li sam ja gladan, usamnjen i tužan – koga je briga. Šetao sam tako po kući, kad čuh neki šum u hodniku. Pomislih, “oni su!” Medjutim opet zavlada tišina. Izvesno vreme stajao sam kraj vrata, ali nista. Ipak iz hodnika su se čuli šumovi, svetla nije bilo ali neko je bio sa druge strane vrata. Tiho sam se oglasio i čuo isti odziv sa druge strane. Kako sam bio iznenadjen. Pa toje bila mačka! Još jedna usamnjena duša tražila je društvo te večeri. Da li da otpočnem razgovor ili ne? Da li da joj verujem i otvorim svoju dušu ili sve prihvatima sa rezervom? Možda se to ipak neko samo šali sa mnom. Posle kraceg razmisljanja, resih da se opustim pa šta bude biće. Moja maca i ja dugo smo pričali, i razmenjivali mišljenja, ali kako je postajalo kasno ona je morala da se vraća svojoj kući ma gde ona bila. O tome mi nikada nije pričala ali mi je obećala da će se vraćati svakog dana. Željno sam isčekivao svaki sutrasnji dan i razgovor sa njom. Bila je tako nežna u puna razumevanja. Jedna napaćena maca, voljena pa odbačena, ako se to može nazvati ljubavlju. Dane smo provodili razgovarajuci a da se nismo mogli ni videti. Vrata su uvek bila zaključana, a njoj je bilo neizvodljivo da stigne do mog prozora. Ipak bez obzira na sve, ja sam bio srećan, i stalno razmišljao kada cu je upoznati, kako izgleda i da li ću joj se ja svideti. Vemenom sam prestao da sumnjam i počeo da verujem u sebe i sreću koja mi se dogodila. Sve dok jednog dana…
“Mama” je trebala da dodje jako kasno kuci i ja sam pozvao moju macu. Neko kratko vreme pričali smo, kad su se najdenom čuli koraci hodnikom sve jači i sve blizi vratima. Moja maca bila je uplasena kao i ja. Pokusao sam da je dozovem i kazem da se ne plaši ali ona kad je ugledala “mamu” jako se uplašila. Pobegla je niz stepenice i nikada se više nije vratila. Kada su se vrata otvorila, ugledao sam je na trenutak i poželeo da taj trenutak traje večno. Tužno sam gledao za njom dok je odlazila i moje žute oci napunile su se suzama. Mama me je uzela u naručje i u sali rekla: “Pa gde pobeže ona lepa maca? Ti si mi se zaljubio?”

Njoj je to sve bila šala ali ja sam to jako teško podneo. Danima sam mislio na nju i maštao o trenutku kada ce se ponovo vratiti, gde god bila. Taj trenutak još se nije dogodio, ali ja je i dalje čekam pored vrata skoro svako veče. Kad god jedem moje slasne konzerve razmišljam da li je ona jela, kad legnem u svoju korpu i umotam se u svoje ćebence, na pameti mi je da li je njoj hladno… Dosta vremena je prošlo, ali ja nisam izgubio nadu. Život je nepredvidiv i nikad ne znamo šta nam novo jutro nosi. Nadam se samo da je dobro i da je srećna gde god bila.