Bio je tako tmuran dan. Kiša je neprestano padala i na ulicama nije bilo nikoga. Prosto nisam znao kako da provedem dan. Stajanje na prozoru i gledanje slučajnih prolaznika, danas mi i nije delovalo kao privlačna ideja.

Okrenuh se oko sebe da vidim šta ostali ukućani rade , pa da im se priključim. Deca su rasturila sve igračke i počela da se otmaju oko jedne jedine, dok je mama vadila svu garderobu iz ormana ne bi li je istresla i ponovo sklopila. Odamah sam se setio, sakriću se u oraman i ona me neće naći, a ja ću zatim iskočiti iz njega i uplašiti je.

Upravo tako sam i uradio, sa malo zakašnjenja doduše. Kad je uzela da vrati garderobu, bacila je sklopljenu jaknu preko mene. Ja sam ćutao i pretvarao se kao da nisam tu, baš sve po planu. Mama je primetila da jakna ne stoji baš pravo pa je pokušala da je ispravi , kad je napipala nešto ispod nje. Pomislila je da se nešto od prethodno sklopljene garderobe rasturilo i izvadila jaknju. Rukom je pokušala da ispravi “zgužvanu garderobu” kad je stavila ruke na mene.

Nije se pomerala… Ja sam disao ubrzano a ona je posle par trenutaka rekla nešto nalik  “šta je ovo toplo i dlakavo što se mrda?” Pogledala je ispod jakne i ja sam mislio da će me prepoznati, blago se nasmešio ali ona je u tom trenutku vrisnula i rekla ” Gospode, koliki pacov”.

Osetio sam se uvređenim a tek posle sam shvatio koliko sam je zapravo uplašio. Posle izvinjenja  obećao sam joj da se više nikada neću šaliti na ovakav način sa njom.

Neću reći da nisam poželeo i da mi nisu padale svakakve ideje na pamet ali održao sam reč, a reč kod nas mačaka se jako ceni. Zar ne?

Svi imamo prijatelje sa kojima delimo i dobro i zlo, bilo da smo ljudi , mačke ili neka druga vrsta. Iste stvari preživljavamo, osećemo i sreću i tugu, samo možda na različite načine. Neki od nas imaju sreće od samog početka,  rode se u dobroj i brižljivoj porodici ili im neko pruži topli dom bez obzira na njihovo poreklo, dok su drugi osuđeni da lutaju ulicama dok su živi, život provode u strahu i neprekodnoj borbi za preživljavanjem.

Kako god sagledam situaciju, vremenom se svi priviknemo na način zivota koji vodimo i sudbinu koja nam je tamo negde daleko zapisana. I to nije ništa strašno. Lagodan ili težak život koji vodimo samo je igra sudbine, ali nikako ne znači da su oni koji se muče manje vredni  poštovanja i pohvala od nas koji imamo sve. Ali šta je sa onima sa kojima se ne poigra sudbina već nesavesni ljudi koji ni sami ne znaju šta žele od svog života a kamoli od našeg. Čuvaju nas dok smo mali i slatki, interesantni i dok se naše potrebe svode samo na to da se igramo sa njima i dozvoljavamo im da nas neprekidno gnjave. Šta kad odrastemo i shvatimo da imamo neka svoja prava i da želimo više. Onda nas odbace, zaborave i vrlo brzo postanemo prepušteni sami sebi iako u ničemu zapravo nismo pogrešili.

Moja drugarica Cica bila je voljeno mače baš kao i ja. Voleli su je ukućani ali i komšiluk. Stalno su joj kupovali hranu i davali svežu vodu i mleko. Onda se Cica zaljubila u mog druga Azrijela i iz te ljubavi izrodila su se četiri prelepa mačeta, jedno nalik njemu, dva nalik njoj samoj i jedno koje je podjednako ličilo i na nju i na njega.
Na početku je delovalo kao da je sve u redu. Komiluk je stalno donosio ukusnu hranu i Cica je imala dovoljno mleka za svoje mačiće kao i vremena da im posveti ljubav i toplinu koja im je potrebna. Prošla je jedna nedelja, a za njom je izmicala i druga, kad je nekim čudom i bez ikakvog razloga počela ljudima da smeta, kako ona tako i njeni prelepi mačići.
Ne, nisu je ignorisali, nisu prestali da joj donose hranu, jednostavno su kao najpametniji sisari koji postoje uzeli mačiće koji su tek progledali i odveli ih ko zna gde. Cica je postala očajna, tražila ih je svuda po zgradi i neprestano ih dozivala. Tužnim pogledom tražila je odgvor i od moje „mame“, ali ona ovoga puta nije znala kako da joj pomogne.

Grudi pune mleka, majka bez svojih mačića i slika tuge i očaja širila se zgradom. Niko nije shvatio grešku niti pokušao da je ispravi. Da su bar i nju odveli zajedno sa njima i na kraj sveta pa bi opet nekako bilo ok, ali ne, ljudska surovost jednostavno nema kraja. Savest, to ne postoji…
Cica i dalje bezuspešno traži i doziva svoje mačiće i jako tuguje za njima, a ja se kao i moja mama iskreno nadam da će ih neko pronaći. Neko ko zaista ume da voli i ceni život i nesebično podeli ono što ima.
Životi svih nas podjednako su vredni, ko ne ume da ceni i poštuje tuđ život ,kako da očekuje da sutra neko poštuje njegov  i pomogne mu u nevolji.

Po doseljenju u novi stan, naišao sam na mnoge promene. Neke su bile vezane hranu, druge za mesto spavanja ali sve su definitivno izmenile moj život i razmiđljanja iz korena. Jedna od velikih promena u mom mačijem životu, bio je neki čudni zvuk koji se svakoga dana dva puta dnevno čuo. Najpre bi ga čuo svakoga jutra i to jako i glasno, ali nisam znao odakle dolazi kao ni koje je značenje tih zvukova koji me okružuju. Danima sam bio zbunjen a ako bih rekao i uplašen, nebih mnogo pogrešio.

Po staroj dobroj navici volim da spavam duže, a što i ne bih, drugih posebnih obaveza nemam niti mi ih neko nameće. Za razliku od mačaka koje žive na selu i od kojih se uvek očekuje rezultat proteklog dana, ja sam toga bio pošteđen. Od mene se očekivalo samo da uživam i budem srećan, što bi i moju „mamu“  činilo srećnom. Nego, mnogo sam se raspričao i udaljio od teme,stali smo do zvukova koje čujem.
Taj zvuk budio me je svakog jutra i pojavljivao se ponovo svakog popodneva. U početku sam od straha bežao u ćoše od sobe, ali istovremeno se i trudio da vidim reakciju i ostalih ukućana. Kad god bi se desila situacija nalik ovoj, moja „mama“  bi se prekrstila i blago nasmešila. To su bila crkvena zvona koja su se oglašavala pri jutarnjoj i popodnevnoj službi.

Kada je videla da me to plaši ili bolje rečeno zbunjuje, uzela me je u krilo i objasnila mi da je crkva dom svih vernika, da je Bog veliki  i svemoguć, i da sam zahvaljujući njemu i dospeo u njene ruke te me je othranila i od mene stvorila odvažnog mačora.
Moji strahovi su prestali, sada kada čujem zvona ja se ne prekrstim kao oni, jer niti mogu a još manje umem, ali načuljim svoje uši i uživam u tim „čudnim zvucima“  koji su postali svakodnevnica u mom životu.